Piše: Valentina Đorđević
koji odgovara vašoj snazi,
i dugo ispitujte, šta mogu,
a šta ne mogu da nose vaša pleća!
Ko je izabrao predmet
prema svojoj snazi,
tog neće napustiti
ni rečitost, ni sjajan red.***Sastaviću pesmu iz poznate materije;
i svaki pomisliće
da je u stanju isto da učini,
ali ako isto pokuša,
znojiće se mnogo i mučiti uzalud.
Toliku moć ima red i veza,
da reč svakidašnja
postane lepa i sa puno sjaja.(Kvint Horacije Flak, Pismo Pizonima (O pesničkoj umetnosti),
prevod: Mladen S. Atanasijević)
Horacije je jedan od najuticajnijih i najprevođenijih antičkih pisaca svih vremena. Živeo je u prvom veku pre nove ere. Bio je važan deo rimske intelektualne elite, poeta doctus, obrazovani pesnik, kulturni autoritet, stvaralac koji se ujedno osećao pozvanim da savetuje druge kako da pišu. Pisci svih epoha su to radili, biblioteke su pune raznih saveta mladim piscima. Mnogi od tih spisa predstavljali su neku vrstu poetičkih zakona svog vremena, neki od njih se i danas čitaju bogobojažljivo i, naravno, pišu se novi.
Dok sam studirala, na Filološkom fakultetu više puta su priređivani kursevi kreativnog pisanja. Kreativno pisanje je jedan razumljiv pojam, ali ideja o kursu istog mi je uvek delovala kao nešto krajnje sumnjivo: potencijalni pisac treba da nauči neka pravila, da ih primenjuje, da bi pisao „kako treba” i to se zove kreativno pisanje!
Vratiću se na pomenute savete mladim piscima. Znate šta se dogodilo sa svima njima? U sledećoj generaciji bi se odnekud pojavio genijalni autor (od onih što se danas svrstavaju u klasike) čija se dela nikako ne bi uklapala u šablon, prosto zato što bi na svet gledao iz drugačijeg ugla (a takva promena ugla gledanja u književnosti uvek ide u kompletu sa novim načinom izražavanja).
Ukratko, ne postoje univerzalno primenljive norme dobrog pisanja, takve koje bi nužno dovodile do pozitivnih rezultata na estetičkom i književno-umetničkom planu. Apsolutno ne postoji pravilo koje se ne sme prekršiti: početkom dvadesetog veka pesnici su zaobilazili čak i zakone gramatike i pravopisa.
S druge strane, fenomen nastave kreativnog pisanja može se (i mora, s obzirom na činjenicu da se radi o veoma razvijenoj oblasti koja se na zapadu predaje na univerzitetima, i to ne u obliku letnjih kurseva, nego kao legitimna akademska disciplina) posmatrati iz drugačijeg ugla. Ako sakupimo sve te „savete” i pažljivo ih iščitamo, ne posmatrajući ih kao pravila, dakle ne kao nešto normativno nego pre deskriptivno, jer tu su uglavnom sumirana iskustva uspešnih pisaca — to su opisi njihovih dela i postupaka koji su u konkretnim slučajevima donosili pozitivne rezultate —dakle, ako im pristupimo kao nečemu što ne obavezuje, sa slobodom da odbacimo delove koji nam ne odgovaraju, naći ćemo mnoštvo zaista korisnih saveta. Korisnih pre svega za one koji žele da pišu, a nemaju iskustva ni samopouzdanja. I, konačno, korisnih za one koji nisu dovoljno čitali da bi prirodno stekli sopstveni stil, a žele da pišu… Tako smo stigli i do trećeg ugla gledanja na ovu pojavu.
Za mnoge ljude, pisanje predstavlja profesiju, ono što rade za novac, a ne iz ljubavi prema književnosti. U stvari, tu se najčešće uopšte ne radi o književnosti, nego o mnogo čemu što nosi odrednicu „nefikcionalni tekst”, a ne spada u akademsko ili tehničko pisanje. Najrasprostranjeniji oblici nefikcionalnog kreativnog pisanja su esej i pismo. Naravno, pisanje bloga takođe spada u kreativno pisanje. Poslednja decenija (ovo je već kliše) donela je mnogo tehničkih dostignuća koja su rezultirala promenom obrasca društvenog ponašanja. Komunikacija na društvenim mrežama (ako se izuzmu „slike koje govore više od reči”, lajkovi i ne baš elokventni komentari većine) odvija se pismenim putem. Još uvek raste i broj blogova, kako ličnih, tako i profesionalnih. Sve više rečenica „govoriti o nečemu” zapravo znači „pisati o nečemu”, što znači da su mnogi ljudi, bez obzira na stepen njihovog obrazovanja i čitalačku kulturu, primorani da pišu.
Postoji i zanat pisanja bestseller literature. I to se uči: ukus publike je detaljno proučen, tačno se zna šta većina čitalaca želi da dobije i na koji način se to postiže. Postoje i posebni vodiči za pisanje ljubavnih romana, kriminalističkih, pa čak i hrišćanskih romana! Dok sam u google pretraživaču birala sličice za ovaj post, našla sam još neke zanimljive fotografije, npr. ovu:
Naslov sve govori. Interesantna je pojava da se vodiči za „kreativno pisanje” romana prodaju u kompletu sa kreativnim marketingom.
Onda sam shvatila: kursevi kreativnog pisanja postoje da bi ljudi koji su do određenog ekskluzivnog znanja došli kroz godine napornog rada uzeli novac od onih koji bi to na brzinu…
Budući pisac ne mora da bude erudita, sasvim je dovoljno da uzme ovako neki priručnik – i postaće afirmisan pisac. Ako je uz to obrazovan i kreativan, može daleko da dogura. Ne može da postane Fokner ili Dostojevski, ali može da postane Koeljo. A svi (tj. pomenuta većina) žele da pišu kao Koeljo, na kao Fokner (ko još želi da čita Foknera? uostalom, njega je nemoguće imitirati; pa što se onda mučiti…).
Imitiranje je važan deo „kreativnog” pisanja — to piše i u priručnicima, samo što potencijalni pisac u tom slučaju mora da pročita malo više knjiga. Da vidimo dokle vas imitiranje može dovesti. Jedan nemački pisac, Manov savremenik, tvrdio je da je toliko minuciozno proučio svaku finesu Manovog stila, da sad u potpunosti može da piše kao on. Hvalio se on tako, stiglo i do Mana, koji je, naravno, počeo da čita ovoga… „Da”, rekao je Man, „on zaista piše kao ja, ali on sve to ozbiljno misli”. Vredni imitator nije imao sluha za Manovu ironiju koja daje sasvim drugačije značenje napisanom. Nije sve u onome što se izgovori.
Autentičnost se ne uči u radionicama kreativnog pisanja.
Valentina Đorđević: Filolog, honorarni pisac, urednik i kritičar (aka freelance creative writer, ghostwriter, book reviewer & structural editor). Diplomirala na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu. Ponekad piše o zanimljivim knjigama i idejama na Booksist.net. Živi u predgrađu sa mužem, jednim velikim dečakom, malom devojčicom i hiperaktivnom žutom tigricom. Nema fejsbuk ni instagram.