leggi questo articolo in italiano
Razgovarali smo sa Adrijanom Mirzak, poznatom kao Dana Bosketo (Dana Boschetto), čija je instagram stranica (@danasfoodtherapy) prava umetnička galerija recepata italijanske kuhinje.
Počnimo sa nazivom tvog bloga “Dana’s food therapy”. Zašto si izabrala baš ovo ime? Budući da si psihološkinja, možeš li nam reći na koji način se hrana koristi kao terapija?
Zapravo, naziv je nastao prirodno, gotovo slučajno. Dok sam se bavila detaljima oko pokretanja kulinarskog bloga, zajedno sa sestrom sam razmišljala koji bi naziv bio najpogodniji, koji bi me zaista najbolje predstavio. “Dana’s food therapy” je bio moj prvi izbor, bez ikakve sumnje. Želela sam da prenesm jednostavnu poruku: ovde govorimo o dobroj hrani zbog koje se osećamo dobro, baš kao da je reč o terapiji koja nam daje energiju i vedrinu duha.
Ne ulazeći u problematiku poremećaja ponašanja u ishrani, koje leče profesionalci iz te oblasti; po mom mišljenju hrana je terapeutska zato što je pokretač emocija. Hrana može da nas vrati u detinjstvo. Takođe, nema bolje terapije od one kada delimo hranu sa drugima, kada smo sa ljudima sa kojima se osećamo dobro, koji nas čine srećnima, sa kojima uživamo u tanjiru paste ili u pici između razgovora. Konačno, hrana je nagrada ili podsticaj. Koliko nas posle nekog iscrpljujućeg događaja, poput ispita ili napornog radnog dana, jedva čeka da se prepusti večeri? Recimo sušiju? Hrana je terapeutska kada je dobra za dušu.
S druge strane, hrana može biti i „negativna terapija”, na primer, kako bi se ublažio nagomilani stres, neretko prejedanjem…
Da, nažalost, nemaju svi pozitivan odnos prema hrani, i ne smemo potceniti ove teške situacije ukoliko ih primetimo kod drugih. Takođe se svima nama mogu javiti periodi u kojima nam hrana služi kao uteha, ili za ublažavanje stresa. Svakako, ukoliko ove epizode postanu navika i stvaraju poteškoće u životu, bez ustručavanja treba potražiti pomoć.
Vratimo se na koncept pozitivne terapije, da li se po tvom mišljenju ona krije i u pripremanju hrane, a ne samo u njenom konzumiranju?
Definitivno počinje pripremom. Priprema je terapija za nas same, deljenje hrane sa drugima je terapija kako za nas tako i za druge. Lično, pripremanje hrane je ono „moje vreme”, trenutak kada se pitam u čemu bih želela da se okušam. Vreme kada planiram sastojke, kada ih raspoređujem, uživam u njima, razmišljajući o ljubavi koju dodajem svakim malim pokretom. Kada delim hranu sa nekim, bilo da je to moj verenik ili su to prijatelji i rođaci, vidim to kao da im poklanjam svoje vreme i svoju strast. Raduje me da ih vidim srećne i punih stomaka.
Da li se slažeš da je pripremanje hrane umetnost? Ako da, na koji način?
Da, svakako je reč o čudesnoj umetnosti, složenoj na neki način, ali čudesnoj. U tom smislu odmah pomislim koliko je lepo videti nekog dok kuva. Koliko je lepo kada učimo iz njihovih poteza, iz njihovog iskustva. Konkretno, verujem da umetnost leži u potrazi za sastojcima, mogućim i naizgled nemogućim kombinacijama, i naravno, u tehnici kuvanja. Kada ove dve reči izgovorim naglas, zajedno – umetnost i hrana – vidim kuvara koji slika na tanjiru svoje umetničko delo, sačinjeno od hrane, posvećenosti i strasti.
Da li imaš neki omiljeni recept, jelo koje najradije spremaš? Zašto?
Navesti jedan recept je nemoguće. Volim da spremam paelju, nudle, pite, čorbe, ćufte. Zavisi i od emotivnog perioda kroz koji prolazim, od sezonskih proizvoda i novih recepata koje otrkivam. U ovom periodu, na primer, bavila sam se testima, i jako volim da spremam picu! Eksperimentišem sa začinima i volim je, jer testo za picu može da naraste dosta, ali da ostane lagano, a nakon pečenja je mekana unutra, hrskava spolja.. evo, ogladnim samo kada pričam o njoj.
Pica je, dakle, tvoje omiljeno jelo?
Teško mi je da odredim koje mi je omiljeno jelo. „Zavisna” sam od pomfrita, od sušija, od pice, od lazanja… Ali, istina je, ne mogu da zamislim život bez pice koja je jednom nedeljno na meniju.
Postoji li recept koji si usavršila i na koji si posebno ponosna?
To je bez sumnje tiramisu. Moj omiljeni slatkiš, a vremenom sam dostigla konzistenciju koja mi se dopada, toliko da nisam uvek u stanju da uživam u njemu ukoliko ga jedem van kuće.
Da li si istraživala šta su jeli znameniti ljudi?
Nisam posebno istraživala, iako sam u nekim dokumentarcima čula kakva je bila ishrana u prošlosti (bez bacanja hrane, koncentrisana uglavnom na sezonske proizvode…) Ovo me je nateralo da razmislim o tome koliko je važno da vodim računa o proizvodima koje kupujem.
Koja je najčešća greška prilikom spremanja ragua, tkz. „bolonjeze sosa”?
Ako ostavimo po strani pitanja „mleko da, mleko ne” ili „vino da, vino ne”, svakako da je najveća greška, bez obzira na sastojke koje neko želi da koristi, kada se malo važnosti pridaje vremenu kuvanja. Što se više kuva, to je sos bolji. Potrebno je najmanje dva sata kuvanja. Kada svim sastojcima dodate i vreme, bićete zadovoljni svojim bolonjeze sosom.
Kada smo već kod toga, jedeš li testeninu svakog dana?
Ne, jedem je dva ili tri puta nedeljno, uvek za ručak. Volim da je zamenim žitaricama ili pirinčem, takođe jer je raznovrsna ishrana zdravija. Zato isprobavam razne vrste paste, sa različitim brašnima i začinima, zavisno od sezone.
Da li piješ kapućino poslepodne?
Obožavam kapućino, pijem ga kad god poželim, posebno uz neki slatkiš u društvu prijatelja sa kojim ćaskam.
Videli smo da su ljudi tokom karantina ponovo otkrili kuvanje; koje jelo se najviše pripremalo po tvom mišljenju?
Istina, došlo je do boom-a ljudi koji su otkrili i ponovo otkrili radost kuvanja, posebno kada su u pitanju slatkiši i pice. Zapravo, potraga za kvascem u prodavnicama postala je nalik na potragu za blagom.
Adrijana Mirzak (Adriana Mirzac), poznata kao Dana, rođena je 1991. godine. Prvih devet godina života je provela u Moldaviji. Sa devet godina se preselila, zajedno sa majkom i mlađom sestrom, u Italiju, u Basano del Grapa. Završila je osnovnu i srednju turističku školu, a zatim je studirala psihologiju na Univerzitetu u Padovi, gde je 2020. godine odbranila master tezo o poremećajima u učenju.
Strast prema kuvanju se razvijala godinama, i prvobitno se rodila kao gest pažnje i ljubavi prema rođacima i prijateljima, mada je ubrzo postala i način da se oproba u nečemu novom. Tako je nastala želja da podeli svoje obroke sa zaljubljenicima u kuhinju, i uz predlog i pomoć sestre umetnice, 2019. godine otvara svoju stranicu “Dana’s food therapy”, na kojoj sakuplja svoje eksperimente i recepte koji joj znače.
Razgovor vodila i sa italijanskog prevela Milena Ilić Mladenović
