Oskrnavljena tela
(U talasima tela, Željana Vukanac, Književna radionica Rašić, 2020)
Piše: Aleksandra Jovičić
Voda čini oko šezdeset procenata telesne mase, otuda naslov zbirke Željane Vukanac „U talasima tela“ zvuči tako skladno, prirodno. Tela u ovoj zbirci neraskidivo su povezana sa vodom u sebi i izvan sebe. Reke omeđuju prostor lirskog subjekta i dele ga na pitomi prostor detinjstva i mutni tegobni prostor izbegličkih i svih drugih lutanja.
Telo je u zbirci problematizovano već u uvodnom zapisu prvog ciklusa, u stihovima o telima koja godinama nisu uspevala da ispune svoju reproduktivnu funkciju kroz nekoliko redova jasno je iscrtana mapa bola bezdetnih roditelja koji su svoju fizičku nemoć i duševnu bol gušili materijalnim stvarima. Nakon dolaska na svet dugo očekivanog deteta, iz tela se iselila bol, a uselio se strah. Roditeljska tela su dobila novu funkciju, ona su štit, oklop oko voljenog deteta.
Zbirka Željane Vukanac problematizuje besmisao ratnih stradanja. Kao da nije dovoljno da se delimo po naciji i veri, delimo se i po boji kože, koja je podjednako nasumična i koju niko od nas nije birao. Crna tela, svojom obojenošću potcrtavaju apsurd besmisla rata. Tela su obeležena kako svojim iskustvom, tako i usudom darovanim na rođenju.
U poeziji oživljavaju jablanovi i panonska ravnica, reči su ogrnute u pelerine i lete oko lirskog subjekta, tvoreći krug iz kog je nemoguće iskoračiti. Telo lirskog subjekta je spolja u pokretu, a iznutra miruje. Istrgnuto iz zavičaja, ne prepoznajući nove puteve i krajolike kojima se kreće, ono je u stalnom osećanju sna, košmarnog sna koji se ne završava.
Koža je odeća koja se navuče i svuče. Nekada nam je sopstvena koža bliska, nekada smo u njoj kao u neudobnom odelu. Često iz nje želimo da pobegnemo, da budemo nešto drugo, nešto novo, ljudi bez sećanja, bez straha, ali nemoguće je pobeći sam od sebe: „to što pokušavamo da istrljamo/ u kuhinji pod mlazom vode smo mi“ (Str. 21)
Tela nesrećnih i prognanih lutaju kao u snu, na kraju svojim kostima poljube voljenu zemlju. “obiđem pola sveta/ ne nađem se/ a celinu osetim mokra na groblju”. (str. 28)
Lirski subjekat spas traži u ljubavi, ali ga ne nalazi. Strahovi i sećanja ostaju duboko zapreteni u močvarama svesti iz straha da se izgovorenim ne poremeti sklad krhkih emotivnih odnosa: “moja su osećanja zaključana ispod betonskih vrata/oko njih je sagrađena kuća od radioaktivnih blokova”. (str.31)
Zaljubljenost čini da se masivno telo vine na ružičastom vetru, naša potreba da u drugom pronađemo spas čini nas kukavicama koje se povlače u sebe i prećutkuju ono najvažnije. (istupanje, str. 32) Lirski subjekat želi da nestane, da se utopi u tuđe telo, izbriše prošlost i stvori sebe iznova.
Poput ljubavi i more pruža kratkotrajnu utehu, životna gibanja korespondiraju sa morskim talasima. More je beskraj u kome se svako može pronaći ili nestati. Pesnikinja kaže: “Volim te more/popiću te ako me ne primiš zauvek”. (str.74) More je lekovito, ono nas leči od kopna i svih zala koja se na kopnu odigravaju.
U pesmama Željane Vukanac čovek je more i njegovo telo je nemirno poput talasa, u stalnom lutanju, u potrazi sa spokojem i srećom koji se čine nedostižnim. Neizdiferenicrani likovi koji se javljaju u ovoj zbirci su tek senke, lelujave i nestalne koje traže sebe, a pronalaze bol. Njihove kuće nisu domovi, u njima se krije smrt, kuće će neko zapaliti ili minirati, u ovom nestalnom svetu u kome nema smiraja.
U pesmi “osvajanje sebe” jasno je istaknuta nemogućnost pronalaska mesta pod suncem. Lirski subjekat ipak ne veruje da to mesto pod suncem ne nalaze ni drugi, svoj usud doživljava kao jedinstven u svetu načinjenom od kretanja. Lepršave ruke nisu dovoljno snažne da spreče “eroziju tela”. Izvan mehura koji je sam za sebe izgradio stanuje dinamika u kojoj se ne pronalazi. Ipak ne odustaje, pokušava da se uklopi stvarajući sopstveni ritam, tražeći večito nedostižni dom, dom izgubljen u detinjstvu, nikada ponovo stečen. (str. 45)
Tela u Željaninoj zbirci su oskrnavljena, izlizana od upotrebe, na sebi nose tragove života, svog i tuđih, ožiljke koje su naneli stranci, bližnji, ratovi, ekološke katastrofe i nemiri. Prostor u kome se kreću je kružnica, a želje i snovi samo iluzije. Tela služe drugima za igre u blatu, a jedini izlaz iz kruga nalazi se u smrti, jedino smrt može doneti spokoj. (“u krug, u krug”, str. 81)
Aleksandra Jovičić, rođena 1986. godine u Prištini, odrasla u Orahovcu.
Dobitnica nagrade „Mak Dizdar mladom pjesniku” za najbolju neobjavljenu zbirku pesama (Stolac 2017).
Zbirka pesama Lutanja objavljena je i promovisana u Stocu 2018. godine u okviru festivala ”Slovo Gorčina”.
Zbirka pesama Naše male smrti objavljena je ove godine u izdanju Književne radionice Rašić.
Ovaj tekst je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.
Pročitajte i ostale tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.