Image default
Proza

Tanja Stupar Trifunović, „Otkako sam kupila labuda“ (odlomak iz romana)

„Otkako sam kupila labuda“

(odlomak iz romana)

Piše: Tanja Stupar Trifunović

 

„Ja sam okrutna djevojčica. Svijet je okrutno mjesto. Igre

okrutnosti se uče još u djetinjstvu.

Počnimo. Počnimo. Nestrpljiva sam.

Zločesti dječak me je vezao. Uprljao mi je haljinu. Bila sam

previše čista. I bijela. Nervirala sam ga.

Rekao mi je razmažena si, imaš sve. Imaš tu užasnu haljinu,

moja sestra je nema i prljava je, musava, ružna i plače kod kuće.

Ti si lijepa i bićeš kažnjena.

I ja sam pristala da budem kažnjena. Zbog njegove sestre.

Zbog nepravednog svijeta.

I da budem uprljana, musava i ružna.

On mi je poslije rekao da nikom ne kažem ništa.

I da je to ljubav. Kao među odraslima. Oženiće me kad

porastem.

Sada treba da idem kući. Brzo. I ništa neću reći jer ako kažem

dobiću batine. Od njega.

Od mame sam svakako dobila batine što sam došla uprljana,

musava i ružna.

Ona hoće nazad svoju čistu djevojčicu.

Znam li kako je lako postati kurvetina i krpetina ako se ne

pazim?

Kako je lako postati niko i ništa. Obični otirač. Ili kao

ona. Žena bez škole. Zarobljena u kuću. Neka samo učim. I

neka se pazim. Nikad

više da ne dođem kući tako prljava. Ubiće

me. Ona me rodila. Ona će me i ubiti ako joj to uradim. Dobra

mamica. Brižna.

Okupala me je i obukla ponovo u bijelu haljinu mog užasa.

Druge djevojčice će me mrziti što one nemaju tako lijepe haljine.

Užas nikad ne prestaje da kruži.

Svuci haljine sa mene da mi bude lakše da ne mislim kako

ću se uprljati.

Mamice, nisam ja kriva.

Šuti – govorila je dok je vrelom vodom i četkom ribala moje

golo tijelo. I bijelo je postajalo crveno. Ja sam bezobrazna djevojčica.

Kameleon. Lažem i mijenjam boje. Nikad ne znaš šta

je istina sa mnom. Nije me silovao. Samo mi je uprljao haljinu.

Nije me tukao glumac, samo se igrao sa mnom. Neki ljudi drugačije

postižu uzbuđenje. Što mu ne bih malo udovoljila?

Ti ionako nemaš nikad vremena za mene. A i ne voliš da

se igraš. Dosadna si. Mučiš me kao mama. Opsjednuta si čistoćom.

Sigurno kao i ona ribaš kožu do crvenila. Ništa se ne

može tako lako oprati kako vi mislite.

Ćuti, lažljiva djevojčice. Kaže mama. Zašto nisi kao sva druga

djeca?

Postoje samo dvije vrste ljudi. Oni koji su nasilni prema sebi

i oni koji su nasilni prema drugima. Ovi drugi vladaju svijetom.

I sve ih je više.

Djeca se smiju. Uprljanoj haljinici. Mojim suzama. Djeca

su srećna, napokon sam u blatu s njima. I ja se smijem. U blatu

su svi srećni. Skaču veselo po njemu. Trpaju ga u usta. Poslije

ćemo svi dobiti batine. Veselo je. Udaramo jedni druge. I roditelji

nas udaraju.

Da poprave te kvarove u našim glavama.“

Udruženi glasovi složno grme: „Prijatno je, lepo je živimo u

velikoj dolini, među drvećem, među cvećem.“1 * E. Jonesko, „Žeđ i glad“, četvrta epizoda Crne mise u Dobroj krčmi.

„Ako ti ne valja, odseli se. Odseli se.“

Govori hor uglas i protjeruje me iz gradova, mojih gradova

koji više nisu moji, kojima vlada složno mnoštvo ruku, udaraca,

glasova, zastava kojima mlataraju čisteći ljude kao prašinu.

Selila sam se i selila. Ali nasilnici, oni su bili svugdje.“

Pljušti kiša po meni. Sve više razmišljam o tvojim ulogama u

pozorištu, o tvojim pričama, mislim o tom kako čak i kad lažeš

ipak govoriš istinu. Jednu okrutnu istinu u koju smo uronjeni.

Trudila sam se godinama da ne vidim svijet oko sebe. Mislila

sam da se mogu ograditi knjigama, posuti njihovom prašinom

i samo čekati da prođe. A onda si otvorila ta vrata. Ti sa još živim

drskostima u sebi i otvorenim ranama od vučjih zuba. I sve

je ušlo s tobom. Sve o čemu sam mogla ne znati ništa.

Ona laže. Vikala je tvoja majka za tobom. Glumi žrtvu.

Samo sam o njoj brinula. Stalno je prljala haljine i bila bezobrazna.

Ta je na sve pljunula, na sve što sam za nju uradila. Ali dotrčaće

kući kao ponizno pseto čim zviznem. Šta ona zna o životu?

Ništa. Moraš imati utvrde iza kojih se kriješ. Žena bez kuće

i muža je nula. Nula je i sa svim tim ako nema svoje ja. Žena je

nula i sa svojim ja ako nema svoj dinar. E, tu sam pogriješila.

Nemoj nikad da te porodica izdržava. Moraš imati svoj dinar.

Tvoja majka drobi u beskraj savjete koji su je zarobili. Ti se

kolebaš između majčinih savjeta i svijeta koji nudi nekoliko surovih

mogućnosti i sasvim malo nade.

Dolaziš uznemirena. Druga su ti izudarali. „Pederčino“, vikali

su dok se on opirao udarcima. „Jadna pederčino“. Završio

je na hitnoj.

Pokušavam te smiriti. Govoriš mi kako pojma nemam u kakvom

nasilnom svijetu živimo.


Tanja Stupar Trifunović rođena je u Zadru 1977. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Banjaluci. Objavila je pet knjiga poezije, knjigu priča i dva romana. Prevođena je na engleski, španski, bugarski, mađarski, njemački, poljski, slovenački, makedonski, ruski, češki, danski i francuski. Dobitnica je više nagrada za poeziju i prozu između ostalih i Nagrade Evropske unije za književnost (EUPL) 2016. za roman ’’Satovi u majčinoj sobi’’, nagrada “Milica Stojadinović Srpkinja” i  “Risto Ratković“ za najbolju knjigu poezije za knjigu pjesama „Razmnožavanje domaćih životinja“ i nagrade „Zlatni suncokret“ – Vitalove nagrade za najbolju knjigu objavljenu u 2019. godini na srpskom jeziku za roman „Otkako sam kupila labuda“.


Ovaj tekst je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Marija Krtinić Veckov, Kako se rađaju Majke

Darko Cvijetić, “Schindlerov lift” (Odlomci iz romana)

Miloš Petrik, Blanko

Ostavite komentar