Ana Arp, Ostrvo

Kada su završili razgovor, sestra je zaboravila da spusti slušalicu, pa je još nekoliko sekundi mogao da čuje njen plač. Bilo je kasno podne, tek što se vratio sa posla. Njegova žena je još uvek radila, sin je bio u školi. Stajao je nasred sobe, sa rukama na bokovima, gledajući u ugao. Nikada ranije nije čuo svoju sestru da plače.

Setio se devojčice u beloj haljinici, sa kikicama i musavim obrazima, i nekom drvenom ogrlicom oko vrata, koja je sa još mnogo dece dolazila na mesto gde je on radio. Nju je upamtio jer je bila sitna i tiha, veoma krupnih očiju. Nikada nije govorila, ali ga je pratila pogledom. Samo njega. On je bio jedan od mnogobrojnih emigranata u Australiji kome je ponuđeno da radi u rudniku, na građevini ili kao vozač kamiona.

Sa maljem u ruci, koji bi podizao što je više mogao, razbijao je kamen. U poslednje vreme bio je na građevini, a mesto gradnje se nalazilo u blizini jednog mini-restorana koji je prodavao pečenu piletinu. Zarađivao je dovoljno, te je kupovao i po tri pileta dnevno. Mali Aboridžini, prašnjavi, iza ograde gradilišta, bosi, trčali su okolo, gladni. Bila su to deca prepuštena ulici. Dva pečena pileta bi pojeo sam, a jedno je išlo toj devojčici. Ona bi sedela u blizini njega iza ograde i jela.

Imao je problema sa drugim radnicima. Bilo ih je sa svih strana sveta. Ipak, svi su se nekako razumeli, bar toliko koliko je bilo potrebno da s vremena na vreme izbiju tuče. Jedan od njih je voleo da se pravi važan, pa je odmah po dolasku istetovirao na levom ramenu čoveka koji drži sekiru u ruci, a preko lica mu je nekakav beli čaršaf. Setio se devojčice u trenutku kada ona ćuti i jede pečeno pile i stidljivo ga gleda svojim krupnim očima. Gde li je sada? Inače mu taj majmun pravi previše problema, moraće da ubrza sređivanje vize za brata. On kada dođe, sve će biti lakše. Posao mu je već sredio. Tu je još mnogo drugih boksera, otvoriće klub, ostaviće građevinu i započeće posao sa sportom.

Ali, sada, kako sada sve to da se desi kad mu je sestra danas rekla ono.

Uzeo je ključeve i seo u kola.

Prvi posao koji je radio bio je i najbolji, ali mu nije donosio dovoljno novca. Vozio je mali kamion po pustinji raznoseći poštu. Tada je shvatio da ova zemlja nije samo mesto gde je ponuda posla bolja i gde će raditi do iznemoglosti ne bi li uštedeo. Bilo je nešto i u pogledu na lice koje se predaje milovanju. Tako bi on sebi objašnjavao lepotu pejzaža koju je video pred sobom.

Put je nestajao pred nebom. Oko njega je mogla biti osušena, gruba trava, ispucala  zemlja ili crveno kamenje. Nije bilo početka, nije bilo kraja. I tako stotinama milja. Nije bilo oblaka, samo jedna gusta zavesa boje ametista i jedan, u odnosu na zavesu, mali, užareni krug, koji je video između osušenih grana neobičnog drveta.

Sada je bio sam na građevini.

Izašao je iz kola i stao pred kapiju gradilišta koje je bilo zatvoreno. Nije mogao da se seti zašto je tu došao. Vratio se u kola i izlazeći iz ulice video je svoju devojčicu kako gleda za njim, a potom i kako trči za kolima i viče nešto.

Ne. Ne može sada da ju povede sa sobom.

Setio se zašto mu je ona pala na pamet. Taj dan je planirao da pita ženu da usvoje tu devojčicu. Koliko je on shvatio, ona nema nikoga. Luta sa drugom decom ulicama i oko gradilišta, sa njima se i snalazi za hranu, ali je sitnija, stidljivija, i bojao se da neće još dugo moći da bude sama. A i onaj majmun mu je opet pao na pamet.

Ubrzo je izašao iz grada, uključio se na auto-put i vozio pored okeana, sve dok nije shvatio da ne zna kuda je krenuo, da ne zna gde je, a da se lampica za gorivo crveni. Ostavio je auto pored puta i odlučio da siđe na obalu. Tada je shvatio da prvi put čuje okean i zaista uviđa kolika je snaga pred njim. Stotinama metara ka horizontu pružalo se okruglo, glatko kamenje. Izgledalo je kao da su velike kornjače zagnjurile u vodu i odlučile da spavaju hiljadama godina. Njihova leđa ostala su iznad površine i na njima sada ljudi sede i sunčaju se.

Popeo se na jedan kamen i krenuo ka pučini. Voda je čitavim putem bila plitka, pokrivala mu je gležnjeve. Sunce je svoje duge zrake pružalo ka njemu i činilo da sve što mu dolazi u susret ima jarku, tamnu siluetu. Jedna se sporo kretala ka njemu. Video ju je kako nosi nešto u ruci. Zastao je i stavio desni dlan na čelo, pa levi, ne bi li ublažio prodor zraka. Onda, kao iz plamena koji je mek i bez granica, izdvojio se oblik. Bio je to Aboridžin, nosio je dve ulovljene ribe. Nizak, sed, išao je ka obali prelazeći s kamena na kamen.

Leđima se oslonio na kamen i zatvorio oči. Kada ih je ponovo otvorio, crno stvorenje bilo je pred njim. On podiže levi dlan. Začudi se kako sunce sporo zalazi. Gledao je u Aboridžina. I starac je gledao u njega. Imao je blage, vodnjikave oči i raščupanu sedu kosu koja se vijorila na vetru, jedva zadržavana crvenom trakom koju je nosio oko čela.

„Sam si?”, tiho ga upita.

Voda pređe na suvi deo kamena, ustalasana blagim vetrom. On pogleda u stranu.

„Beli čovek ne zna puno o Njoj”, reče mu, slobodnim dlanom prešavši preko vode.
On pozna mladićevu tugu.
„Čas je da zemlju proguta voda. Ona noću okruži kamenje i pokrije ih zaboravom. Beži odavde.”
„Idi od mene.”
Gledao je u svetlosne žabice na površini vode koja se blago njihala uz kamen.
„Bliži se doba kada velike ribe idu ka obali.”
„Debelousni, ostavi me!”
Aboridžin spusti pogled. Sa svoje dve ribe uputi se ka obali, prelazeći polako sa kamena na kamen.

Opet je zatvorio oči i pustio da mu sunce bije pravo u lice. Tako je zaspao i sanjao da je dečak. Nalazio se u jednom dvorištu punom procvetalih badema. Kretao se ispod njihovih krošnji, udišući miris cveta i tresući grane. Onda je na kraju drvoreda video brata.

„Šta je starije – jaje ili sutra?”, pitao ga je brat.

On je hteo da mu priđe ali je samo spustio pogled. Pošto ga je ponovo podigao, video je jesenje grane oko sebe koje su se savile kao da su od gume. Sa njih se slivala mutna voda.

Probudio se u potpunom mraku. Ustao je pridržavajući se za kamen o koji je do tada leđima bio oslonjen. Aboridžin je bio u pravu. Plima je prekrila kamenje. On ne vidi gde se nalazi i ne može da se vrati na obalu.

Ne samo što je voda narastala, već je iz časa u čas postajalo sve hladnije. Vetar je neravnomerno duvao, a jači talasi kvasili su mu noge. Kamen na kome je stajao postajao je sve klizaviji. Oči nisu mogle da mu se naviknu na mrak. Pokušavao je da se seti gde je. Zašao je duboko u unutrašnjost kontinenta, vozio je najmanje sat vremena po autoputu.

Pogledao je u nebo. Činilo mu se da je malo iznad njegove glave. Podsećalo ga je na plavi jastučić u koji je njegova majka zabadala igle. Postajalo je sve hladnije.

Saže se da rukom dodirne vodu i oseti kolika je dubina oko njega. Dno se nije naziralo. Pokušao je rukom da ga opipa pa je upao u vodu i hiljadu noževa zarilo mu se u telo. Tad pred njim zaiskri ono o čemu svi ovde pričaju, a što mu je i Aboridžin na svoj način kazao: ajkule noću dolaze ka obali.

Struja ga je nosila, izgubio se u vodi, nije mogao rukom da opipa kamen na kome je do tada stajao. Počeo je da urla.

Oko njega bila je tišina.

Osetio je delić morske trave, pa kamen, ali ga je struja ubrzo odnela dalje. Svim silama pokušao je opet da ga napipa ili bar da ne dozvoli struji i vetru da ga odvuku dalje. Održavao se u vodi samo nogama, a rukama je pokušao da opipa kamenje. Udario je rukom o jedan. Uhvatio se za njegov vrh i jedva se izvukao iz vode. Sada je bio na uskom i klizavom kamenu. Oko njega nije bilo oslonca. Čučao je u mestu, ruku obavijenih oko kolena.

Voda se smirila, vetar je na trenutak prestao. Posle nekoliko sekundi ili minuta ili sati, jer je nemoguće bilo utvrditi ni gde je ni koliko je vremena prošlo od kada je na tom mestu, čuo je neki zvuk kako dolazi iz vode i odzvanja po površini.

Ubrzo se sve smirilo.

On iz čučećeg položaja pređe u uspravan. Ustade i zaplaka. Nije dugo mogao da stoji pa je opet morao da čučne. Nekoliko centimetara niže od njega mogao je da oseti snažno kretanje. Bile su to ajkule.

„Sam si?”
On okrete glavu na jednu pa na drugu stranu.
„Došla sam kod tebe.”
„Gospode…”
„To sam ja!”
On panično okrete glavu, a onda shvati da mu je nešto meko na ramenu. Poče da vrišti
iz dubine grla.
„Ne plaši se! To sam ja. Zar me se ne sećaš?”
On podiže glavu. Nosevi im se sudariše. Nad njim je bila devojčica sa gradilišta.
„Došla sam kod tebe. Ne boj se.”
„Kako si došla?”
„Ja sam tu da ti više ne bi bio sam. Daj mi ruku.”
I on podiže ruku u Ništa i oseti njen dlan, mali i mek, kako ga obuhvata.
„Neću moći još dugo da te držim jer nemam o šta da se oslonim.”
Ona mu pusti ruku, on ponovo čučnu, obgrli rukama svoje noge, zari bradu u grudi.
Majica mu je bila mokra, slepljena uz telo, kosa mokra. Tresao se.
„Jesi li danas imao lep dan?”

Pala mu je na pamet njegova žena. Mora da se brinu. A možda ni ne pomišljaju u kakvoj je on nevolji. Verovatno su ona i sin večerali i sad zajedno gledaju televiziju. Misle da on sa drugovima boksuje ili da je na dodatnom poslu pa će se, najverovatnije, vratiti u pola noći.

A onda se setio nje. Poznavali su se još pre nego što je došao u Australiju. Tada nije bio u braku. Ponovo su se sreli kada je vozio kamion sa poštom. Znao je gde ona radi i svratio je u taj bar. Gledali su se nekoliko sekundi, bez reči, bez pozdrava. Seo je za šank i popio naiskap ono što mu je prinela. Ona je bila tvrdoglava. Sve je moglo da bude drugačije.

Nosila je crvenu haljinu čije su se široke bretele završavale nisko na ramenima. Gledao je u njen vrat, njene grudi, kosti koje su se ocrtavale pod vratom kada bi obe ruke stavila na šank, njenu crnu kosu, kovrdžavu i sjajnu, ogledalo iza nje i otkrivena leđa. Spustio je pogled kada se okrenula.

„Dugo vremena je prošlo.”
„Na poslu sam. Stao sam da predahnem.”
Ona nasu i sebi piće.
Bar je bio prazan. Podne, zujanje ventilatora i pesma sa radija.
Setio se ponovnog susreta i trenutka kada mu je prišla tako da je mogao da joj oseti dah.
„Nemoj da padneš u vodu. Moraš da izdržiš do jutra!”, čuo je neki eho, bio je daleko, daleko.
Priroda je savršena, samo je mi ne razumemo.
„Zar je sve samo to?”
„Kosmos je ravnodušan, a ti si smešan sa tim pitanjima.” Ona mu je to rekla nasmejana, zakopčavajući svoju crvenu haljinu sa spuštenim bretelama.
„Izdrži! Izdrži još malo!”, tresao mu je neko ruku, a glas je čuo kao odzvanjanje, rastegnuto kao lastiš. Potom se taj glas vratio, brzo kao kad se lastiš skupi.
„Gde si? Ne vidim te.”
„Izdrži. Ne govori.”
„Hladno mi je.”
„Još malo, lo, loo…”

Spasli su ga pred zoru Aboridžini. Prepoznao ga je ribar koji ga je prethodne večeri upozorio da se skloni. Muškarci iz plemena preneli su ga na obalu pa u selo. Danima je bio bez svesti, danima je vrač nad njim bajao molitve i dozivao mu dušu da se vrati. Žene su pripremale biljke, hodale su miljama unaokolo ne bi li pronašle one za koje su znale da će pomoći.

„Vrati nam se, vrati nam se”, pevale su u horu, a vrač bi zakolutao očima, podižući svoja zvona.
„Duša tvoja neće tamo, a nije ovde”, hor bi nastavljao, a vrač bi zakolutao očima, spuštajući svoja zvona.
Sunce je bilo na granici kada je otvorio oči i nad sobom ugledao pero koje se klati. Osetio je tešku kožu odrane životinje na sebi. Video je kroz platno šatora oblak, samo jedan mali oblak, kako bdi u uglu neba. Kasnije, kada je počeo da hoda, kada je ozdravio, pitao je ribare šta je bilo sa devojčicom. Rekli su mu da nikakve devojčice nije bilo pored njega. Samo su mu dali jednu drvenu ogrlicu kada je odlazio. Bila je u njegovoj ruci onog jutra kada su ga pronašli.april-maj 2018.

____________________________________________________________________

Ana Arp (Beograd, 1985) je savremena srpska književnica. Njena dela su A.A.A (sajt 2011, knjiga 2023), Tri mita o putovanju iza Sunca (2016), Jabuke (prvo izdanje 2019, drugo izdanje 2023) i Globus-Kentaur-Lavirint (2024). Ana Arp piše postžanrovsku fikciju, priče i eseje. Njena dela su u digitalnom i u štampanom obliku. Samoorganizovano izdaje svoje knjige vidi kao deo koncepta a ne nužnosti. To ima veze sa idejama za koje se snažno zalaže i pokušava svojim delovanjem da ih afirmiše: oslobađanje umetnika od institucionalnog potvrđivanja i afirmisanja (preko izdavača, nagrada, medija, udruženja, obrazovnih institucija, upravnih odbora, žirija).

Smatra da svako umetničko delo ima tri autora: pisca, vreme i čitaoca. Stoga je nemoguće govoriti o konačnosti jednog umetničkog dela, ni u pogledu njegovog značenja, ni u pogledu vrednosti, ni u pogledu dovršenosti. Veliki je protivnik isključivosti imanentnog pristupa književnosti jer smatra da su vreme i mesto pored teksta, koji je uvek pametniji i od pisca i od čitaoca, podjednako važni za razumevanje umetnika i dela.

Smatra da politika nije jedini oblik političkog delovanja. Uz pisanje romana, koji kao forma ne odgovara duhu vremena u kome živimo, ali je, paradoksalno, i dalje najdominantniji, politički angažman umetnika, na način bavljenja politikom, istorijom, ideologijom i temama u vezi sa njima, a ne na način življenja kroz ideju i kroz način na koji provodi svoj dan, vidi kao deo, sa jedne strane konformističkog, a sa druge strane oportunog ponašanja.

U današnjici, ni politički angažman, ni romani, nemaju nikakvog ličnog i kolektivnog značaja, odnosno, rapidno ga gube, jer ne korsepondiraju sa pojedincem današnjice i duhom vremena unutar koga se on ostvaruje. Vreme, to je moj prostor, kazao je Gete Ekermanu. Opasno je biti u nesporazumu sa vremenom a teško je bivajući unutar njega odmah razumeti sve njegove tokove. Ali, to je dužnost i posao umetnika. Razumevanje čoveka i vremena. Nemoguće je stvarati a forme kroz koje se delo kanališe ne dovoditi u vezu sa vremenom koje je veliki vajar naših života. Umetnik ne sme da ponavlja stare obrasce već da ih iznova stvara i da im, svojim delovanjem, daje obrise (i) sopstvenog vremena. Stare ideje, u ruhu novog konteksta, su prenošenje vatre. Ali, te baklje su vrlo teške, i mogu da zaslepe i samog lučonošu. Stare ideje koje se isključivo razumevaju sa stanovišta prošlog vremena, a bez razumevanja sadašnjice, su obožavanje pepela. I ništa više.

U svetu digitalnog i liberalizacije dostupnosti sredstava za reprodukciju, izlišno je tražiti potvrdu od pojedinaca institucije koji su uvek politički i novčano motivisani. Osim što oblikuje, institucija i kontroliše. To su njene osnovne i primarne funkcije. Između pisca i čitaoca jedini most moraju biti reči. One su sada dostupnije nego ikada ranije ali pisci i dalje hrle instituciji. Zašto? To je, mislim, velika tema, posebno za naš prostor-vreme. Pisac, pored pisanja, mora da aktivno promišlja sopstveno delovanje u datom vremenu i prostoru. Nenapisano, tako, daje smisao i obris napisanom. Ono postaje njegov integralni deo.