O ideološkom čitanju i pisanju mita
Piše: Boris Petrović
Mit je termin koji se na veoma različit način koristi u različitim registrima govora. U vernakularu dati termin označava pre svega fikciju, izmišljotinu, često laž. U francuskom jeziku termin mythoman, ili skraćeno mytho, pre svega označava lažova, osobu sklonu izmišljanju. U pokušaju da se nešto preciznije definiše vernakularna upotreba ovog termina, treba istaći da se on ne odnosi samo na osobu koja priča neistine, već i na onu koja to čini na veoma razrađen način. U pitanju je, dakle, neko ko laganju, izmišljanju, dodaje narativnu dimenziju, od izmišljotine stvara čitav jedan fiktivni diskurs, često ne bez književnih kvaliteta. U srpskom jeziku termin mit nema do te mere kreativno, umetničko značenje; pre se odnosi na pogrešno utemeljeno uverenje koje nema mnogo veze sa činjeničnim stanjem stvari. Govori se o istorijskim mitovima, urbanim mitovima, nacionalnim mitovima, i slično; podrazumevano je da ove priče imaju tek periferne veze sa stvarnošću.
Ovo čitanje je u potpunosti strano prvobitnoj nameri mita, koja je (bila) objašnjavanje sveta, artikulacija prirodnih pojava i nalaženje smisla u njima. Pričanjem i stvaranjem mita su objašnjavani postanak sveta, prirode i društva, priroda i poreklo kosmosa, kao i svaki aspekt života. U tom smislu mit je izvorno ne samo pokušaj da se razume činjenicno prisutni fenomen, već i dublji uvid u njegovu prirodu. U tom nastojanju se mit često veoma približavao apstraknoj misli. Ipak, proticanjem vremena i razvojem različitih disciplina i nauka, mit je izgubio svoju spoznajnu funkciju i ostao je u upotrebi pre svega u domenu umetnosti. Ovo se naročito odnosi na period kojim se označava kraj klasične starine i početak srednjeg veka. Mit se u tom ključu posmatra pre svega kao izraz vezan za paganski, prehrišcćanski svet; formira se i artikuliše do tada ne toliko jasna razlika između mythos-a (pripovedanja) i logos-a (pojam koji je moguće prevesti na više od četrdeset načina – kao misao, reč, koncept, pojam, logiku, itd). Prvi se odnosio na fikciju (ma kako lako zamislivu), drugi na istinu (ma kako apstraktnu). Srednjovekovni mislioci, osobito na tragu Svetog Avgustina, su stoga povezali grčki i rimski panteon pre svega sa mythos-om, dakle fikcijom, a hrišćanski kanon sa logosom, dakle istinom. Čak i kad je paganizam provalio u hrišćanstvo (iako se možemo sa pravom upitati, da li je ikada odatle i odlazio) prvo na mala vrata u 12. veku, sa gotičkom umetnošću, a potom na velika u 15. veku, sa omasovljavanjem humanizma i renesanse, mit je ostao vezan za klasičnu antiku. Tako je barem bilo u evropskom kontekstu. Iako je interes za paganski svet pojačan, i dalje se mitu pristupalo pre svega kao umetničkom, kreativnom, stvaralačkom principu.
Ovakvo razumevanje mita će se dosta promeniti u vremenu Industrijske i Francuske revolucije, dakle krajem 18. i tokom 19. veka. Kolonijalne avanture zemalja zapadne Evrope obezbeđuju ogromne količine resursa isisanih iz kolonija; slivanje ovih resursa, bili oni ljudski robovski rad ili materijalna dobra, omogućili su Industrijsku revoluciju. Industrijska revolucija daje maha kapitalizmu, što čini da se pojam mita instrumentalizuje i kontekstualizuje na jedan sasvim poseban način. Ovaj novi ekonomsko-ideološki sistem, koji se oslanja na razvoj tehnologije, mehanizaciju i automatizaciju, naizgled paradoksalno mitu vraća njegovu prvobitnu funkciju – da predstavlja uvid u „višu“ istinu. Sa razvojem nacionalizma kao načina da se kulturološki legitimiše i „uobruči’ nacionalna država – projekat nastao pre svega kako bi se zaštitili interesi industrijskog kapitala, mit se koristi sve više i više u svrhu širenja i razvijanja nacionalizma. Od 19. veka naovamo, može se govoriti o nacionalnom mitu kao pojmu – podvrsti mitskog narativa koji za cilj ima afirmaciju jedne osobite nacionalne tvorevine i kulture. Iako nacije uslovno rečeno nisu postojale pre kraja 18. veka (osim u nekakvom obliku koji, čitan iz ove epohe i sa poznavanjem ishodista istorijskih prilika, navodi na zaključak da su društva danas definisana kao nacije sve vreme svog trajanja to postajale); iako je nacionalizam pojava vezana pre svega za industrijska, kapitalistička društva, a nacionalna drzava se oslanja na sam pojam modernosti, i kao takva je veoma moderna tvorevina; mit instrumentalizovan u ove svrhe uvek priziva ideju drevnosti, izvornosti, istočnosti. U tom smislu se mit, mitski narativ, savršeno uklapa u politički cilj afirmacije jedne (nacionalne) države i u tu svrhu se odlično može instrumentalizovati.
U ovom kratkom razmatranju će stoga akcenat biti na ideološkom čitanju i pisanju mita. Time se podrazumeva mogućnost upotrebe različite metodologije za razumevanje samog pojma, kao i upotreba mitskog narativa. Nacionalizam, kao ideologija koja se koristi za formulaciju interesa industrijskog kapitala, u svom izvornom obliku jeste desničarskog i konzervativnog karaktera po većini osnova. Sa druge strane ideološkog spektra, može se govoriti o progresivnim, revolucionarnim sistemima ideja koji se takođe služe mitom i mitskim narativom u propagandi, političkim formulacijama i širenju uticaja. Država poput Narodne Demokratske Republike Severne Koreje, na primer, praktikuje osobenu fuziju nacionalizma i socijalizma, po imenu Dzuce. Kulturološka i propagandna produkcija te države se koristi mitskim narativom, u istoj količini u kojoj to rade desničarske i demokratske zemlje zapadne Evrope – ali ne na isti način. I u ovim zemljama upotreba mita nije ista. Granice i deobe ipak nisu ono što definise razlike u čitanju mita – u pitanju su pre različite škole i pre svega ideološke pozicije.
Šire gledano, podela koju pravimo je dvojaka, dihotomna, uz nužno ograđivanje da ovako grubo uopštavanje (na malom prostoru) podrazumeva gubitak mnogih finesa u razmatranju fenomena. S jedne strane je ono što se može nazvati desničarsko čitanje fenomena mita – nazovimo ga esencijalističkim. Sa druge je levičarsko – nazovimo ga materijalističkim. Ova podela pre studija mita postoji u filozofiji, iako se u tom domenu koriste nešto drugačiji termini – idealizam i materijalizam. Biće objašnjeno zašto u studiju mita nije preuzet termin iz filozofije, zašto se umesto idealizam koristi termin esencijalizam.
Razlika između idealizma i materijalizma je u doživljaju realnosti. Platon, idealistički filozof, tvrdio je da je „prava“ stvarnost nužno apstraktne, večne, nepromenjive prirode. Forme (ideje) po Platonu su jedina realnost – brojevi su odličan primer nematerijalnosti, večnosti, nepromenjivosti formi. Materijalni oblik ovih ideja je uvek i nužno nesavršen, tek kopija ili kopija kopije jedne forme. U ovom doživljaju sveta, ideja (misao, koncept) uvek prethodi materijalnom ostvarenju i materijalnom postojanju, bilo da je u pitanju objekat, pojava, fenomen. U tom smislu ideja uvek ima prvenstvo u odnosu na materiju. U političkom smislu, ideologija koja se često izvodi iz ove filozofije – kako ju je, uostalom i sam Platon koristio – je veoma konzervativna, ona koja zagovara ili održavanje stanja kakvog jeste ili povratka na neko idealno, izvorno stanje, a pre svega ono zasnovano na čvrstoj i jasnoj društvenoj hijerarhiji. Isto kako ideja ima prevlast nad materijom, tako određeni društveni staleži (po Platonu, filozofi) imaju prednost nad onim drugima (čuvarima i proizvođačima hrane). Duhovnost ima prednost nad materijalnošću – po ovom sistemu je, kako je utvrdio Žorž Dimezil, staleški sistem Evrope bio uređen tokom celog trajanja feudalizma. Kler, kao najduhovniji stalež, je na vrhu društva – ovo je kasta koja odgovara Platonovim filozofima; plemstvo, kao nešto manje duhovno, je ispod – korespondirajući sa Platonovim čuvarima; na samom dnu, najviše materijalno i najbrojnije je obično stanovništvo, treći stalež, Platonovi proizvođači hrane.
Sa druge strane ideološkog spektra se nalazi materijalizam. Ovo stanovište okreće idealističku postavku na drugu stranu – prvo postoji materija, zatim iz iste nastaje duh. Karl Marks je verovatno najpoznatiji filozof materijalizma. Čuvena je njegova maksima – „prvo materijalna baza, zatim duhovna nadgradnja“. Postulat je taj da se iz materijalnih okolnosti, specifičnih za dato podneblje, istorijski trenutak, i mnoge druge parametre javljaju određene pojave – umetnički pravci, filozofije, društvena uređenja i tome slično. Materijalisti ne podrazumevaju nekakav idealan početak, neko iskonsko „pra-stanje“ kome se treba vratiti. Cilj ove filozofije, pa samim tim i sistema ideja, jeste da se razumeju materijalne okolnosti, da bi se na pravi način upotrebile u postizanju određenog cilja.
Iako se moze učiniti da ova distinkcija ima malo veze sa studijom mita, to nije tačno. U pitanju je suštinska razlika po kojoj se prepoznaje veoma različit doživljaj fenomena. Da bi se ista bolje razumela, potrebno je pre svega istaći zašto je odabran termin „esencijalizam“ pre nego „idealizam“. U pitanju je doživljaj fenomena mita kao onoga koji ima veze sa suštinom. Vratimo se na premisu iznetu na samom početku teksta – mit se odvajkada (Mirča Elijade je koristio čuveni izraz in illo tempore) doživljavao kao viša istina, kao dublji uvid u stvarnost. Kako mu je funkcija takva, i sastavne komponente moraju biti iste; u ovom doživljaju pojave, mit se pre svega sastoji od mitema koje nose arhetipove. Moguće je takođe reći da se mitski narativ sastoji od arhetipova, no to ne bi bilo sasvim precizno. Arhetipovi, u ovom doživljaju mita, su večite, nepromenjene istine (slične Platonovim formama) koje isijavaju taj kvalitet u mitski narativ. Dakle, svrha mita jeste da otkriva suštine, esencije; stoga esencijalizam pre nego idealizam.
Dok je u studiji mita korisno napraviti ovu razliku, ideološka i politička upotreba esencijalističke metode čitanja mitskog narativa jeste veoma slična istovetnoj upotrebi filozofski idealističkog pristupa sagledavanju stvarnosti. U pitanju je reakcionarno, tradicionalističko stanovište, koje postulira idealan, savršen poredak koji postoji mimo vremena (opet, in illo tempore). Mitski narativ se sagledava kao prozor u višu istinu, kao recept za ispravno delanje. Mit ima didaktičku funkciju i služi da objasni kako svet treba da izgleda. U pitanju je recept za ponašanje svih slojeva društva, od najnižeg do najvišeg. Čitanje Homerove Ilijade i Odiseje u ovom ključu je veoma jednostavno. U pitanju je slika društva koje iznad svega ceni ratnički etos, postavlja jasne granice između ljudi i bogova, kao i između različitih staleža ljudi; predstavlja jasne vrednosti i vrlo razumljivu viziju aristokratskog i monarhističkog morala. Može se reći da je grčko društvo dugo koristilo Homerove epove kao kamen temeljac, ne samo svoje kulture, već i religije (Homer i Hesiod su nam dali sve bogove, čuvena je Herodotova krilatica). U ovom, esencijalističkom čitanju upotrebe mita kod Homera, se doduše, zanemaruje da u pitanju nije kamen temeljac jednog društva, već krajnje eklektična sinteza jednog drugog. I Homer i Hesiod su preradili više različitih linija oralnih tradicija koje su sklopljene u celine. U pitanju, dakle, nije nikakav početak kulture, već upravo njen kraj – sinteza postojeće građe koja se sinkretički uklapa u jednu skladnu celinu. Ono što bi esencijalističko čitanje videlo kao početak, materijalističko bi videlo kao kraj.
Jasna linija sagledavanja mita na ovaj način se može utvrditi prvobitno kod Junga, Frojdovog najpoznatijeg učenika. Iako su mnogi filozofi pre Junga držali poziciju idealizma, on je jedan od prvih antropologa koji je definisao esencijalističku poziciju – takođe jedan od prvih koji je istakao značaj arhetipova za razumevanje mitskog narativa. Poput Frojda, Jung je svoje čitanje i tumačenje mita pozicionirao na razmeđi između psihologije i antropologije (može se, takođe, reći kulturologije – najispravnije je, mada i najmanje precizno, reći da se njegov pristup prosto svrstava u humanističku interdisciplinarnost), te se tako i pojam arhetipa kod Junga jednako koristi u oba slučaja. Arhetip je duboko sadržana istina, deljena jednako od strane celog čovečanstva. Imajući to na umu, arhetipi su aksiomatski uvek istiniti i uvek jednako vrede za sve. Jungov čuveni koncept „kolektivnog podsvesnog“ u tom smislu uopštava na jedan jako visok nivo – zaista, nivo celog čovečanstva – ono sto je Frojd analizirao kao podsvest pojedinca. Svi ljudi, dakle, dele istu reakciju na arhetip, jer je njegova vrednost i uloga vanvremenska i eksteritorijalna; kroskulturalna, nadnacionalna. Jung je u tom smislu postavio temelje za studij koji ce razraditi nastavljači njegovog metoda, Mirča Elijade (prvenstveno na polju studija religije, pa potom sekundarno studij mita), Džozef Kembel (prvenstveno na polju uporedne književnosti, zatim upotredne studije mita) i Žilber Duran (na polju analize simbola koji se često sreću u mitskim narativima, te njihove arhetipske vrednosti i upotrebe) – ideju monomita, jednog celovitog narativa koji je prisutan jednako u svim kulturama. Monomit je termin koji koristi Džozef Kembel, a koji je po upotrebi sličan pojmu arhi-mita ili ur-mita – izvornog narativa koji je zapravo u korenu svih priča i koji se javlja u svakoj kulturi koja je ikada postojala i koja će ikada postojati. Džozef Kembel je svojim radom izuzetno uticao na cele generacije američkih filmskih reditelja, pre svega na Džordža Lukasa i stvaranje serijala „Ratovi zvezda“. Mitska i arhetipska struktura ovog narativa je očigledna i već puno puta detaljno razmatrana. Monomit je, po esencijalističkom učenju Džozefa Kembela, u tom smislu u tesnoj vezi sa Jungovom idejom kolektivnog podsvesnog – zapravo, monomit je najbolji izraz i formulacija kolektivnog podsvesnog, način na koji se ono artikuliše i javlja u svakoj kulturi, uz jasno prisutne, ali suštinski neometajuće lokalne varijacije.
U poslednjih nekoliko godina je esencijalističko čitanje mita jako popularno na takozvanom dark vebu, osobito od strane psihologa Džordana Pitersona. Samoproklamovani jungovac, Džordan Piterson koristi esencijalističko čitanje mita za eksplicitno ideološko i političko delanje. Isto kao što sebe vidi kao borca protiv levice, diktature i naročito komunizma, tako i mit vidi kao riznicu večnih istina protiv kojih se bore komunisti (levičari, ili kultur-marksisti, kako ih on zove). Džordan Piterson koristi mitske narative iz različitih kultura, pre svega one vezane za judeo-hrišćansko nasleđe (dakle, evropska klasična starina, Egipat, Vavilon itd) da formuliše svoju ideološku i političku poziciju – tradicionalizam, značaj i važnost patrijarhata u okviru koga je jasno određeno mesto muškarca i žene, kapitalizam kao najprirodniji i jedini ispravan ekonomski sistem, itd. U tom smislu Džordan Piterson zatvara krug kolonijalnog, industrijskog interesovanja za mit i mitski narativ kao alat u stvaranju nacionalizma, nacionalne države, nuklearne porodice i ostalih mreža odnosa koje takvo društvo podrazumeva. Ova vizija sveta vidi progres kao loš, kao udaljavanje od večnih istina koje su sadržane u onome što Džordan Piterson vidi kao prirodne hijerarhije. Njegovo čitanje mita, kao i njegova upotreba mita u objašnjavanju neophodnosti patrijarhata, kapitalizma i jasnih hijerarhija, je suštinski esencijalistička – podrazumeva večitost određenih pojmova koji se nalaze u samim temeljima civilizacije.
Sa potpuno druge strane spektra je materijalističko čitanje mita. Iako se termin materijalizam (odnosno, dijalektički materijalizam) pre svega vezuje za Karla Marksa, ovaj pravac u studiju mita počinje sa Emilom Dirkemom, koji je sa svoje strane inspirisan pozitivizmom Ogista Konta, a koji opet sa svoje strane presudno utiče na Marsela Mausa. Maus u studiju mita obraća pažnju na žrtveni mehanizam, te na tragu svog mentora, analizira društvo i mitove koje to društvo proizvodi kao složen mehanizam koji se sastoji od mnogo različitih aspekata. Ogist Kont je bio istakao značaj okoline, društva, rase i epohe (istorijskog trenutka). Društvene pojave se stoga analiziraju uzimajući ove parametre u obzir. U pitanju je put ka materijalističkoj metodi, jer se polazi od pretpostavke da okolnosti oblikuju fenomen – ne da on prethodno već postoji i emanira, manifestuje se nezavisno od podneblja, vremena i ostalih parametara. Maus se fokusira na analizu žrtvenog mehanizma, fenomena poklona, naročito u društvima koje ne poznaju privatnu svojinu. Sa svoje strane Marsel Maus jasno utice na Kloda Levi-Strosa, koji na sličnom tragu formuliše strukturalistički metod.
Osnova strukturalističkog metoda se nalazi u jednoj drugačijoj vrsti univerzalizma od one koju predstavlja esencijalistički metod. U pitanju je teza da se mitski narativ (kao i društvo koje oslikava, a koje ga je proizvelo) pre svega sastoji od dinamičkih komponenti, manjih strukturnih jedinica koje se ulančavaju u veće celine, koje se onda potom opet ulančavaju u još veće celine, dok se ne dođe do celih mitoloških sistema. Razlika u doživljaju ovih elementarnih gradivnih blokova mita je sto ovaj metod ne podrazumeva nužno da miteme nove arhetipove kao izraze večnih istina na tragu platonovskih formi. U pitanju su gradivni blokovi koji ne moraju imati nikakve veze ni sa kakvom istinom i koji ni na koji način ne zavise od nekakve zadate slike sveta. U tom smislu se istrazivači mita koji koriste strukturalistički metod posebno zanimaju za ulogu svetinje u mitskom narativu i kako se ona ostvaruje.
U pitanju, dakle, nije pretpostavka, kao u esencijalističkom metodu, da je sveto ili sakralno dato samo po sebi, da je poput platonovske forme večno postojeće – u pitanju je, naprotiv, stav da se kvalitet svetog postiže kroz odgovarajuće slaganje strukturnih jedinica mitskog narativa, a posebno kroz upotrebu žrtvenog mehanizma. Na tragu Emila Dirkema i (nešto više) Marsela Mausa, Klod Levi-Stros posvećuje pažnju analizi žrtvenog mehanizma; to sa druge strane radi i Sigmund Frojd, u svom seminalnom delu Totem i tabu. Iako se za Frojda ne može reći da u potpunosti koristi materijalistički metod – ili ima smisla spekulisati o njegovoj ličnoj ideološkoj poziciji – ono što se sa sigurnošću može utvrditi jeste da mnogi samoproklamovani mislioci levice, levičari i marksisti (ili neomarksisti, kriticari i nastavljači Marksovog dela) jesu pod jasnim Frojdovim uticajem – Žak Derida, Mišel Fuko, Žak Lakan. Poslednji od njih je zanimljiv i po učestvovanju u formulaciji metoda koji je nazvan „frojdo-marksizam“, iako se ovaj metod ne koristi toliko za analizu mitskog narativa koliko za psihološka, sociološka i kulturološka istraživanja. Nezaobilazni komentar i duboka analiza žrtvenog mehanizma dolaze od Renea Žirarda, koji se sa svoje strane nadovezuje na rad pre svega Sigmunda Frojda (njegovo najpoznatije delo jeste Nasilje i svetinja, kao takvo komentar i analiza Frojdovog dela Totem i tabu).
Materijalistički metod, dakle, postulira da mit ne operiše (ili, ne čini to nužno) sa arhetipovima. Tačnije, iako su arhetipovi prisutni u mitskom narativu, njihov karakter nije isijavanje večnih istina i nepromenljivih principa. Materijalistički metod dozvoljava postojanje arhetipova, ali ih analizira kao proizvod naslaga (i naslaga) kultoroloških delanja i sadejstava. Ako neki trop ili motiv poseduje kvalitet arhetipskog, to ne znači da je on po sebi nosilac određenog kvaliteta – njegovo postojanje i geneza u određenim okolnostima su mu taj kvalitet dale. Dakle, kao sto je svetinju moguće stvoriti žrtvenim mehanizmom – što je krucijalna pretpostavka ovog metoda – tako je moguće i stvoriti arhetipski karakter jednog tropa ili jedne miteme. U tom je smislu zanimljiv i doprinos metodologije dekonstrukcije, na celu sa Žakom Deridom, koga Rene Žirard na nekoliko mesta referencira. Po ovom sagledavanju fenomena mitskog narativa, jedna mitema (na primer) zavisi isključivo od sadejstva drugih mitema i sama po sebi nema nikakvu vrednost, niti karakter. U pitanju je situacija gde se jedna reč (termin) definiše drugim rečima – što će reći da ne postoji nikakvo izvorište, nikakva konačna referenca. Kada se skinu svi slojevi upotrebe jednog pojma, kada se raskinu i ogole veze sa drugim pojmovima – kada se, drugim rečima, dekonstruiše jedan narativ, ostaje saznanje da je isti definisan drugim narativima, drugim rečima i pojmovima, te da je opet u pitanju zatvoren krug izvan koga je nemoguće definisati bilo šta. U pitanju je potpuna suprotnost, takođe potpuna negacija esencijalističkog metoda – pojmovi ne samo da nemaju arhetipsku vrednost izvorne i konačne (alfa i omega) istine, već nemaju nikakvu vrednost, uopšte. Mitski narativ u ovom ključu jeste primljen kao takav isključivo u vezi sa svojim kulturološkim kontekstom, društvom koje ga je stvorilo i upotrebom samom.
Ovo je bio pokušaj kratkog pregleda nekih od važnijih metodologija istraživanja fenomena mita, i jednako važno, njihova ideološka i politička veza sa mogućom upotrebom mitskog narativa. Ideja je bila da se dokaže kako se mitski narativ može ne samo koristiti u optici „leve“ ili „desne“ politike, već kako se samo sagledavanje fenomena važno razlikuje u zavisnosti od odabrane ideološke pozicije.
Boris Petrović rođen u Beogradu, diplomirao opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na komparativnoj književnosti na Université Paris IV Sorbonne — Paris IV, je odbranio doktorat na temu Nacionalni mit u delu Džona Forda i Veljka Bulajica.
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.