Ljudožder
NEGDE U ISTO VREME kada je Antonio Mejuzi, službenik osiguravajućeg zavoda u jednom malom toskanskom gradu, putem oglasa na internetu objavio svoju želju da pojede čoveka, svetski mediji preneli su vest o ulasku svemirskog broda Vojadžer u oblast zvanu termination shock. Od tog trenutka, kako saznajemo, najudaljeniji objekat u svemiru sačinjen ljudskom rukom prestao je da se povinuje zakonima Sunca: oslobođen svakog uticaja koji bi mogao da bude direktno okrivljen za stvaranje života, uplovio je u mrak gde će provesti godine raspadanja dalekog čovečanstva. Opremljen slikama i dijagramima brižljivo sakupljenim da dočaraju svet koji je čovek stvorio po sopstvenoj slici i prilici, Vojadžer je nosilac biranog svedočanstva o svojstvima planete i njenih stanovnika. Prikazani su tu ljudi raznovrsnih zajednica, načini organizovanja njihovih društava, ishrane, odgoja i zabave, snimljeni glasovi, fotografisane postojbine, opisana dostignuća epohe. Stanovnici planete, sad okupljeni u sportskom nadmetanju, sad predani radu ili druženju, predstavnici su mnogih rasa i naroda, a njihove su telesne mere saopštene neobičnim crtežima i dijagramima. Dvadesetog avgusta godine 1977. tom grupnom portretu prikladne ljudskosti pripalo je da zaplovi bespućem svemira.
⁂
Antonio Mejuzi posmatra obod svog tanjira koji je najednom zaista sasvim nalik okrugloj Vojadžerovoj anteni na večernjim vestima. Ta je antena, na animiranom prikazu, sada nagnuta nad neshvatljivim, tamnim ništavilom, jer sve su planete i njihovi odsjaji ostali iza nje. A evo, i njegov tanjir sada i sam kao da pluta sred čudnog, mračnog ponora.
⁂
Što se Betina Spere tiče, o njemu se, kao i o Mejuziju, danas vrlo malo zna. Zna se, na primer, da je, nakon incidenta u osnovnoj školi u San Kašanu, premešten u jezuitski dom Korpus Domini, nedaleko od Areca, posredstvom porodičnog prijatelja, oca Salvatora, paroha, zbog majčinog straha da joj je sin žrtva nečastivog. Zna se i to da je, s vremenom, nasuprot urođenoj ćutljivosti, samostalno stekao neshvatljivo dobro znanje engleskog, a moguće i nekolicine drugih jezika, te je po povratku u San Kašano, tada već punoletan, obavljao sitne prevodilačke poslove za crkvenu zajednicu – privatna pisma, seminarske radove i ostalo što nije zahtevalo zvaničnu prevodilačku licencu – i od takvih prihoda živeo skroman, gotovo nevidljiv život.
⁂
Antonio Mejuzi nije bio ni najmanje talentovan za jezike. Zato i ne čudi da je engleski tekst oglasa bio skrpljen od fraza pokupljenih sa interneta. Bilo mu je to, ipak, dovoljno da saopšti svoju, u osnovi jednostavnu, poruku. Većina oglasa na sajtu bila je dvojezična. Mejuzi je stoga smatrao da bi bilo sasvim neprikladno da se ne povinuje većini. Samo kada je deo većine, čovek uistinu može da gleda svoja posla.
⁂
O Antoniju se zna da je, kao dvanaestogodišnjak, po sopstvenom svedočenju, u šumi nadomak porodične kuće video leteći tanjir kako odleće k nebu, i da mu je majka kasnije rekla da je takvim prevoznim sredstvom i njegov otac napustio dom.
Za Betina se zna da se godinama stideo svog ožiljka na vratu, jer mu je otac Salvatore u poverenju saopštio da ima skaredan oblik.
Antonija je, kako se ispostavlja, poznavalo svega pregršt individua, a ta su poznanstva bila listom površna i kratkotrajna, i povezana s poslom koji je – savesno, kažu – obavljao u osiguravajućem zavodu. Oni malobrojni koji su ikada s njime podelili bilo šta lično, kasnije su naglašeno tvrdili da je Mejuzi u osnovi bio običan mediokritet, površan i nemaštovit, rečju: tipičan malograđanin, pa makar bio i ljudožder.
Betino je s nepunih četrnaest godina lečen u gradskoj bolnici u Peruđi, od inficirane rane u predelu prepona, kada je bolničkom psihijatru u poverenju rekao da je engleski jezik progovorio preko noći, a uz to priznao da sasvim jasno razume i mnoge druge jezike, ali o tome nemamo preciznijih podataka.
⁂
Sajt ljubitelja horor i SF filmova, Monster Café, prema saznanjima istražitelja, nije bio drugo do tajno mesto za dogovore i planiranje nesvakidašnjih seksualnih susreta i orgija, često inspirisanih kostimima, ambijentima i likovima iz popularnih filmova, poput „Ratova zvezda” i „Zvezdanih staza”. Betino Spera je Mejuzijev oglas pročitao na oba jezika, italijanskom i engleskom, i pritom ustanovio jednu neobičnu gramatičku grešku. U engleskoj verziji reč „pojesti” stajala je u glagolskom obliku present continuous, kao da ukazuje na mogućnost neprestajuće, beskrajne konzumacije. Ostale reči bile su ispravno prevedene, te se Spera upitao: ne radi li se tu, možda, o namernoj grešci i skrivenoj poruci? Biti pojeden, dakle, ili biti večno konzumiran? Gramatički gledano, prva varijanta bila je „nalik na pretnju šumskog čudovišta” (na tom mestu, u svom dnevniku, Betino o šumskom čudovištu ne daje dodatna objašnjenja). U suprotnom, dodao je ushićeno, nije moglo biti reči ni o čemu drugom sem o „potpunom iskupljenju, predavanju večitom pričešću kojim se telo rastače na beskraj delova i poklanja večnosti”. Betino Spera potom zamišlja svoje telo udvajano sve sitnijim rezovima, kako se topi između nepca i jezika posvećenih koji „oplakuju i slave njegovu potpunu i perfektnu žrtvu”. Uz oglas je stajala šifra, a on već zna da je važno da odgovori što pre, jer „svetom baulja lažna ambicioznost, prepotentna koristoljubivost, i sve se ideje, pa i one najčistije, mogu gadno zloupotrebiti”.
⁂
Tako na primer, ima i onih koji danas smatraju da je Vojadžer tek jedan nesvesni, nadmeni iskaz, takoreći retorički pokušaj iskupljenja, jedne narcisoidne civilizacije. Drugi u njemu vide naivnost sveta koga već odavno nema i žale za njegovim, makar i naivnim, idealima. Većina, ipak, nikada za Vojadžer nije ni čula, niti bi za njega marila i da jeste.
⁂
Jedne noći, Betino je video šumsko čudovište. Hodalo je uspravno, kao čovek, hodnikom doma, kao da je tu došlo da prošeta, a bilo je rogato i sasvim obraslo u gustu dlaku, dugih i prljavih noktiju, i smrdelo je na trulež. Niko drugi ga nije video sem Betina Spere, a kada je ocu Salvatoru to ispričao narednog jutra ovaj je, kažu, samo prebledeo i nije rekao ni reč. Spera je istog dana prebačen u neimenovani manastir, negde u brdima Umbrije, gde je, po svemu sudeći, živeo dugi niz godina. Za to se vreme, kako saznajemo na osnovu nekolicine lekarskih izveštaja, vezuju mnogi Sperini pokušaji samopovređivanja, nanošenja lakših i težih povreda oštrim predmetima, u predelu stomaka, butina i genitalija.
⁂
Antonio Mejuzi je te 1977. imao tek devet godina, tačno koliko i Betino Spera. Biće da je baš u tom uzrastu Antonio prvi put osetio želju da pojede svog školskog druga. Ujeo ga je, i strašno raskrvario, i čim je osetio ukus krvi, smesta znao da nikad neće biti ljubitelj sirovog, nedopečenog mesa, kakvo su, recimo, voleli da jedu njegovi roditelji.
Veče pred hapšenje, servirao je sebi večeru uz kvalitetno crno vino (odabrao je za tu priliku svoj omiljeni srebrni escajg). Tog dana napunio je četrdeset godina. Sobu prožima miris pečenja, s prelivom od – na maslinovim ulju prodinstanog – belog luka i ruzmarina. Tokom večere, Mejuzi začuđeno uviđa, kako će kasnije pričati, da iz časa u čas napreduje njegovo znanje engleskog. Tačnije, Mejuziju se sa svakim progutanim zalogajem ukazuje po jedna nova, kristalno jasna, engleska reč.
Zatvorskom psihijatru kasnije će reći da se sada, dok govori engleski, to Betino Spera iz njega javlja. U prilog tome, izdeklamovao je, kao da je naučio napamet, nešto nalik na deo monologa kakve pozorišne drame. Psihijatar, koji je engleski sasvim dobro poznavao, saslušao je pažljivo, a potom rekao Mejuziju da to uopšte nije engleski jezik, ne znajući ni sam da u svom izveštaju navede na kom je to jeziku recitovao Mejuzi.
⁂
Antonio i Betino prvi put su se sreli posle više od trideset godina, tačno koliko je prošlo od onog dana kada je Antonio ispisan iz škole, a cela se porodica Mejuzi preselila u drugi grad, gde Antonijeva majka i danas živi. Ubrzo po preseljenju, Antonijev otac, Umberto, napustio je porodicu i više se o njemu ništa nije znalo.
Betino je tog dana ostao u školskom sanitetu. Rane su mu tretirane jodom, čitav vrat i levo rame uvijeni u zavoje, a pričalo se da je od šoka izgubio pamćenje. Antonija, međutim, nije posebno iznenadilo kada se baš Betino po oglasu našao pred njegovim vratima. Odmah su se prepoznali, čak i posle toliko godina.
⁂
Nije nam sasvim poznata priroda odnosa koji je u tom trenutku nastao. Poznat nam je samo ishod, završnica zabeležena video-snimkom, kojoj je svakako morao da prethodi višednevni, možda i višenedeljni suživot nekadašnjih školskih drugova. Ni dnevnik Betina Spere ne daje bliže podatke o tim danima, premda je ovome dnevno beleženje planiranih obaveza, a i sasvim sporadičnih misli bilo redovna navika. Poslednje reči koje je Spera zapisao ticale su se obaveze isplate nekog duga, nakon čega sledi nezanimljiv spisak namirnica za nabavku u samoposluzi. Ipak, danima pre susreta s Mejuzijem, nižu se zabeleške u kojima Spera nedvosmisleno i – po svemu sudeći – pri punoj svesti, ispoljava želju da učestvuje u svemu što će se potom dogoditi. Zamišlja rezove na sopstvenom telu, vodi dijalog sa svojim saučesnikom, predlaže tretman odsečenih delova, nalazi u njihovoj konzumaciji duhovni smisao i opravdanje.
Opisuje, tako, Spera, i jedan svoj san.
„Uznesoh se u nebo, nekom vrlo modernom letelicom i ubrzo se nađoh daleko iznad Zemlje, i jedna za drugom planete Sunčevog sistema ostajahu za mnom, sve dok oko mene ne zavladaše potpuni mrak. A onda se najednom ukaza sićušno svetlo koje stade postepeno da narasta i ja shvatih da se približavam nekoj novoj, dosad neotkrivenoj planeti. Pristupih sletanju, kao što sam video da se radi u filmovima, i kako kročih na njeno tlo oko mene se sjati silna gomila stanovnika, sasvim nalik ljudima. Ljubazno me dočekaše ali se ja najednom osetih neprikladan, jer nikakav im poklon nisam doneo, te reših da otkinem svoju desnu ruku i makar tako ih darujem. Njima se, međutim, moj poklon vrlo svideo, i moju ruku stadoše pažljivo da režu na delove i njima hrane neku sitnu decu koja se tu okupila. Videh u gomili i moju majku kako stoji uz oca Salvatora, i osetih ponos jer su me i majka i paroh gledali s posebnim poštovanjem i odobravanjem. Zato smesta nastavih deo po deo svog mesa da otkidam preostalom rukom i zdušno ga delim tom dobrom narodu. Oni, kao da su samo to čekali, nekako se spremno skupiše u povorku, stadoše u red, i jedno po jedno kleknuše preda mnom ne bi li primili moj dar. Srce mi beše puno, kao da će se raspući, kada me probudiše zvona crkve i prekinuše san.”
Naravno, odbrana Antonija Mejuzija biće u potpunosti zasnovana upravo na dnevničkim beleškama Betina Spere.
⁂
U Italiji, po mišljenju Mejuzijevom, trenutno živi oko osam stotina aktivnih ili pasivnih ljudoždera.
⁂
Sperin kompjuter, Windows PC marke „tošiba”, koji mu je, zajedno s jednom kancelarijom, paroh dao na raspolaganje za prevodilački rad, a kome su, bez sumnje, imali pristup mnogi službenici parohije, bio je odmah predmet interesovanja istražitelja. Nije ih iznenadilo da, imajući u vidu brojne korisnike, u hronici pretraga na Guglu pronađu raznovrsne pojmove i podele ih u dve grupe. Prva grupa pojmova odmah je bila jasno povezana sa Sperinim nastranim sklonostima. Druga se grupa nesumnjivo ticala uobičajenog parohijskog rada. I zaista, dok su se u prvoj grupi našle mnoge reči povezane s temom antropofagije, ljudskog mesa i krvi, a uz njih i pojmovi koji su listom vodili ka sajtovima bizarnih i brutalnih pornografskih sadržaja, u drugu grupu svrstani su mnogi liturgijski pojmovi, prvenstveno oni povezani sa ritualom pričešća, tela Hristovog, krvi i vina, i transsupstancijacije. Međutim, već se iz tih spiskova naslućuje izvesna zbunjenost u redovima istražitelja, koji najednom u svoj posao unose razmatranja nesumnjivo van okvira svoje uobičajene prakse. Jer pojedine reči prožimaju se i ponavljaju, nalaze čas u jednoj čas u drugoj grupi, pa čak i zajedno javljaju u pretragama, i sve je manje jasno upućuju li ti raznovrsni pojmovi na jednog ili više korisnika.
Obavljeni su diskretni razgovori s parohom, ocem Domenikom, koji je tom prilikom, budući da je bio naslednik parohije po smrti oca Salvatora, istražiteljima ispričao to što je o Betinu i sam znao, između ostalog i to da je, po priči pređašnjeg paroha, Betino kao dečak doživeo susret sa đavolom. Potom su sakupljena imena pojedinaca koji su spornom PC-u imali pristup, i ta su lica saslušana. I premda je druga grupa pojmova bila nesporno vezana za hrišćanska razmatranja i običaje, svi su službenici do jednog uglas tvrdili da nikada na tom kompjuteru nisu vršili nijednu pretragu na internetu.
⁂
Kada je nekoliko meseci kasnije Antonio Mejuzi uhapšen, ustanovljeno je da je u međuvremenu pojeo dvadeset kilograma ljudskog mesa. Glavu školskog druga zakopao je u dvorištu. Sudski psihijatar izneo je mišljenje da je Mejuzi tokom tih meseci razvio vrlo poseban, emotivan odnos sa svojom pojedenom žrtvom, pa je često iznova gledao video-snimak kojim je zabeležio čitav proces ubijanja i kasapljenja Betina Spere. Tvrdio je, potom, i da je pre konačnog čina – oduzimanja Sperinog života kuhinjskim nožem – sa ovim zajedno uživao u najmanje jednom zajedničkom obroku. Jer, kako se ispostavlja, postupak odvajanja jednog po jednog parčeta Sperinog tela trajao je danima, uz adekvatnu negu i previjanje rana, kao i jaka sredstva protiv bolova kojima ga je opskrbljivao.
⁂
Po mišljenju jednog istražitelja, u najmanje jednoj okolnosti, dok je Betino Spera još bio u životu, ili neposredno nakon njegove smrti, u kući Antonija Mejuzija boravilo je više lica. Njihovo je prisustvo moralo biti povezano, po mišljenju ovog istražitelja, sa pripremom i konzumiranjem delova Sperinog tela. Drugim rečima, makar jedan obrok za nepoznati broj zvanica bio je tom prilikom upriličen u Mejuzijevoj trpezariji. Povodom svojih saznanja, pomenuti istražitelj je insistirao da se obavi privođenje nekolicine prethodno saslušanih pojedinaca. Ovo mišljenje, mada potkrepljeno uverljivim argumentima, nije naišlo na podršku istražiteljskog tima.
⁂
Psihijatrijske analize celokupnog slučaja išle su nesumnjivo u prilog odbrani Antonija Mejuzija. Tužilaštvo se našlo u nedoumici. Nedelje su prošle u potrazi za adekvatnom formulacijom optužbe za ubistvo. U zakonu se, naime, nije mogla naći baš nikakva osuda kanibalizma, a činjenica da je Spera dobrovoljno prihvatio da bude ubijen i pojeden, putem oglasa na internetu (pa i danima pre susreta sa Mejuzijem fantazirao o tome u svojim dnevničkim beleškama) nije nimalo olakšavala stvar. Konačno, Antonio Mejuzi je osuđen na osam godina zatvora za asistenciju pri samoubistvu, te za potonje narušavanje dostojanstva umrlog. Poslednje što je Mejuzi saopštio u svojim, uopšteno govoreći, srdačnim kontaktima sa novinarima jeste da je trenutno zaokupljen pisanjem memoara, u kojima mnogi izdavači već vide mogući bestseller.
⁂
Vojadžer je, u međuvremenu, uputio Zemlji i svoj poslednji signal. O njemu više, po svoj prilici, nećemo ništa čuti. Od njega nas već dele mnoge godine. Ko zna, možda bi, da je danas ikome stalo, kao nekad, da šalje u svemir boce s porukama, u njima bile neke sasvim drugačije slike. Uostalom, na sve to što u sebi Vojadžer nosi danas se gleda sa izvesnom ironijom, pa i sumnjom. Ko bi danas, pitaju se ljudi, dao pare za tako nešto. A možda će nekom zajedljivom posmatraču, baš kao i meni, upravo raspoznavanje znakova nekog drugačijeg, prošlog vremena, probuditi osećanje nostalgije i sentimentalnost, posebno ukoliko pomisli da je to porinuće već tada bilo samo još jedan od pokušaja preživljavanja. A tada je, uostalom, sve dozvoljeno.
(Priča objavljena u zbirci “Čovek bez jezika” copyright Besna kobila 2018)
Dejan Atanacković (Beograd, 1969), likovni umetnik i pisac, od devedesetih realizuje samostalne izložbe. Predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci, među kojima Body Archives, posvećen istoriji predstava ljudskog tela, u saradnji sa firentinskim Muzejom prirodnih nauka. Inicirao je i vodio Outside, program didaktičke razmene između Beograda i Firence, kao i projekat Drugi pogled, posvećen tumačenju Beograda kroz vizuru pripadnika marginalizovanih grupa. Dobitnik je NIN-ove nagrade za svoj prvi roman “Luzitanija” u izdanju Besne kobile (2017). Autor je zbirke pripovedaka “Čovek bez jezika” kod istog izdavača (2018). Kolumnista je NIN-a od septembra 2018. Živi u Beogradu i Firenci.
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.