Dokumentarac Bilo šta i sve (Sobre tudo sobre nada) je prvi dugometražni film portugalskog reditelja Didia Pestane. Sniman na Super 8mm kameri tokom perioda od osam godina, film dokumentuje sećanja autora na lične životne trenutke i prizore zabeležene u Portugalu, Nemačkoj, Danskoj, Švajcarskoj, Italiji, Gvineji-Bisao, Argentini, Boliviji, Peruu i Čileu. Ovo je film o onim malim ceremonijama koje činimo kako bismo se podsetili na sopstvenu istoriju, i film koji će biti prikazan na dvanaestom Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs 2019 koji se održava od 8. do 15. maja u više bioskopskih dvorana. Projekcija ovog filma održaće se u utorak, 14. maja od 16 časova u Jugoslovenskoj kinoteci u okviru selekcije Fokus koja je ove godine posvećena savremenoj portugalskoj dokumentaristici, a nakon projekcije biće organizovan program Q&A sa rediteljem. Tim povodom, razgovaramo sa rediteljem o ideji da snimi ovakav film i o željama koje bi on voleo da ovaj film postigne.
Kako ste došli na ideju da snimite ovakvu vrstu filma?
Želeo sam da napravim intiman film koji najpre govori o ljubavi. To je bila moja prva namera i ideja koja mi se vrzmala po glavi još odavno, ta vrsta dokumentaristike koja se bavi privatnim aspektima i filmovi o ljubavi koji sadrže neku vrstu opsesije prema osobi, ali je film vremenom postao miks svega – osim ljubavi, film se razvio iz ideje da pokušam da druge vidim boljim kroz kameru, i da shvatim moje odnose sa drugim ljudima, tako da je moja polazna ideja bila da snimim film o ljubavi, ali je on prerastao u film o mnogim stvarima u kome je osim ljubavi prisutna i dubina, prijateljstvo, posao, putovanja…
Naslov filma je takođe zanimljiv – “Bilo šta i sve”. Šta ste imali na umu kada ste se odlučili za ovaj naslov?
Želeo sam da budem iskren prema filmu jer mislim da film prožima mnogo tema, a u isto vreme ne pristupa duboko svakoj od njih, ne zaustavlja se na temama nego plovi kroz njih bez nekog većeg pristupa. Baš kao i život – vi plovite kroz život, iako vam neki od događaja ne deluju značajno u tom trenutku da biste se njima dublje bavili, kad se okrenete i dublje pogledate te događaje, možete ih analizirati i sagledati njihovu dubinu. Ovaj film je samo protok vremena, niz trenutaka koji se dešavaju jednom u životu.
Ovo je film pun intimnih trenutaka iz vašeg života. Gledajući te trenutke na filmu, da li ste došli do nekih novih spoznaja o svom životu i trenucima koje ste zabeležili?
Kad počnete sa montiranjem pokušavate da transformišete slike koje su zapravo fragmenti vašeg života. Tokom osam godina života napravio sam materijal od oko pet – šest sati otprilike, što je ništa u poređenju sa vremenom koje sam snimao i vremenom koje je prošlo tokom tih osam godina, ali na kraju dok se materijal sređuje, da, vi na neki način promišljate o događajima koji su se desili, o životnim trenucima koje ste snimili, ali sveukupno, bio sam najviše zainteresovan za to da od svog života napravim film koji nije autobiografski, nego da ljudi mogu da se poistovete sa njim, da centar pažnje u filmu ne budem ja. Nadam se da sam u tome uspeo. Sviđa mi se ta mogućnost da delove svog života delim sa drugima. To sam osetio kada sam prvi put pogledao dokumentarni film ovog tipa jer sam osetio empatiju prema nečijem životu. Sveukupno sam zadovoljan svojim životom, u životu svakog normalnog čoveka postoji sreća i postoji tuga. Nisam se toliko udubljivao u analiziranje svog života gledajući ovaj film, jer se radi o filmu koji posmatram kao ono što on jeste – film, više nego kao moju ličnu priču, iako je defitivno da ne mogu odvojiti život od filma jer moja životna priča čini veliki deo njega.
Ovaj film ste snimali Super 8mm kamerom. Po čemu je rad sa ovom kamerom poseban?
Postoji nekoliko razloga zašto volim ovu kameru. Volim ideju o privremenosti, što ova kamera omogućava. Snimci izgledaju starije nego što jesu i samim tim ti ne možeš da stvoriš pojam o vremenu. Drugo, volim ograničenje snimanja koje ova kamera nudi jer je skup medij i filmska traka ti nudi samo tri minuta snimka, što mi pomaže da napravim lakšu selekciju materijala. Kada koristim digitalne kamere izgubim se u materijalu, jer imam mogućnost da snimim sve i snimajući tako na kraju ne znam šta sam uradio jer nemam potrebe da razmišljam o dužini snimka. Dobra stvar kod analognih kamera je ta što me tera da razmišljam o stvarima pre nego što ih snimim. Kamera je uvek sa mnom, ali me tera da promišljam da li je prizor koji sam hteo da snimim nešto što zaista ima smisla.
Kakve su bile reakcije publike na film?
Do sada je bilo ljudi koji bi nakon odgledanog filma započinjali razgovor sa mnom o određenim aspektima života prikazanih u filmu koje su i oni iskusili i odživeli, i to je dobra stvar jer deljenjem privatnog života sa drugima otvaraš i njihove privatne sfere. Bilo je zadovoljstvo deliti ovaj film sa drugim ljudima. Do sada sam nailazio samo na pozitivne reakcije, iako treba imati na umu i to da će retko ko prići I reći mi ako mu se film nije dopao.
Kakvi su Vaši budući planovi?
Moji budući projekti se razlikuju od ovog filma. U planu imam tri nova filma koja planiram da snimam u Portugalu, od kojih je jedan klasični, drugi je usporeni film koji sam dugo imao na umu, ali je to još uvek u početnoj fazi nastanka. Prošle godine sam počeo da snimam film koji je lične prirode, ali ne u meri u kojoj je film Sobre tudo sobre nada. Taj novi film je ličan, ali manje intiman.
Autori intervjua: Beldocs PR tim