Image default
Intervju

Dušan Solomun: Voleo bih da iskustva izbeglica približim publici na emotivan i umetnički način

Dušan Solomun je sprski reditelj koji živi i radi u Berlinu. Njegov dokumentarni film o sirijskim izbeglicama pod nazivom „Deca proleća“ imaće svetsku premijeru na dvanaestom izdanju Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs 2019 koji se održava od 8. do 15. maja u više bioskopskih dvorana. Dokumentarna priča u kojoj sirijski migranti obnavljaju najdramatičniju situaciju koju su preživeli prelazeći Mediteran između Turske i Grčke na gumenom čamcu, biće prikazana u okviru domaće takmičarske selekcije u ponedeljak, 13. maja u 17 časova u Dvorani Kulturnog centra Beograda. Tim povodom smo razgovarali sa rediteljem o ideji da snimi ovakav film, kao i o njegovim pogledima na migrante.

 

Kako ste došli na ideju da snimite film „Deca proleća“? Šta vas je inspirisalo da dokumentujete jednu ovako osetljivu priču?

Ideja za film „Deca proleća“ javila se zbog druženja sa sirijskim izbeglicama i sakupljanjem priča njihovog bekstva prvo unutar Sirije, a potom za zapadnu Evropu. Detalji neverovatnih izbegličkih doživljava, njihovi dogovori sa njihovim krijumčarima, trgovcima ljudi, finansijske transakcije između njih, bili su za mene dovoljan podsticaj da ispričam makar jedan deo ljudskih pustolovina na putu sa nadom za bolju budućnost. Inspirisali su me uglavnom snaga i volja mojih najbližih sirijskih prijatelja da se dokopaju Nemačke i Berlina,  kao i brzina učenja nemačkog jezika, koju možemo da vidimo kod glavnog junaka filma Ahmada, kao i njegova želja da krene u neki novi život, daleko od diktature Asadovog klana. Zatim, način na koji se Ahmad i drugi prijatelji odnose prema apokaliptičnoj realnosti u svojoj zemlji, kako primaju strašne vesti (makar u mom prisustvu) sa čudnom lakoćom. Neverovatno je kako su oguglali na surovu ratnu svakodnevicu.

 

Koliko dugo i kako je tekla saradnja sa ljudima iz filma? Šta ih je inspirisalo da za potrebe vašeg filma iznova proživljavaju bolno životno iskustvo simulirajući dramatično putovanje gumenim čamcem preko Mediterana između Turske i Grčke?

Godine 2016. okupio sam oko petnaest muškaraca – tada nisam uspeo da nađem nijednu ženu – i sve je počelo kao reenactment workshop ili pozorište, glumili su scene bombardovanja i bekstva unutar Sirije, prelaženje check pointa do turske granice. Bio sam iznenađen glumom ekipe – niko se nije bunio ili pokazivao znakove retraumatizacije. Taj prvi pokušaj je trajao tri dana, naš tim je snimao sa više kamera. Na leto 2017. godine uz podršku Berlinskog kulturnog fonda i sa scenarijom koji se zasnivao na priči Ahmedovog iskustva u čamcu za Grčku, snimali smo tri vikenda zaredom (šest dana plus jedan dan  dosnimavanja). Snimanje je teklo uglavnom vrlo dobro, a glavna inspiracija učesnika da proživljavaju bolno izbegličko iskustvo je potreba da se ispriča svetu  kroz šta su sve prošli da bi se dokopali Evrope.

 

Kakvo iskustvo vam je donelo snimanje ovog filma?

Snimanje filma „Deca proleća“ donelo mi je saznanje da se mnogo toga može uraditi i dostići sa „naturščićima“, i želju da i u budućim projektima primenjujem reenactment metod1istorijska rekonstrukcija.

 

Protagonista filma podelio je sa ostalima svoje iskustvo iz vojske u Siriji o tome kako su im bile plasirane samo filtrirane (i ne baš tačne) informacije. Koliko zapravo mediji i ostali kanali uticaja igraju ulogu u oblikovanju stavova i predrasuda o osetljivim temama kakve su rat, migranti i slično?

Mediji igraju veoma važnu ulogu u oblikovanju predrasuda na teme kao što su rat i migranti. Na pitanje bih odgovorio pitanjem: Koja je razlika kod naših državnih medija između 1991. i 2019. godine? Po mom mišljenju u Nemačkoj je posle pozitivne euforije 2015. godine dolaskom velikog broja izbeglica i tvrdnje Merkelove „Uspećemo“ društvo podeljeno na dve grupe – one koji su za multietničko društvo i integraciju izbeglica, i na one koji bi ih sve izbacili. U sadašnje vreme pomoću interneta nam je dostupan veliki izbor medija, pa je svako u mogućnosti da odluči koju će vrstu medija da gleda i sluša.

Na koji način Vi posmatrate migrante, budući da ste rođeni u Beogradu, a godinama živite u Berlinu? Da li se vaša percepcija migranata promenila tokom snimanja filma ili je ostala ista?

Kao prvo, ja sam migrant. Zato i nije čudno da sam u kontaktu sa Sirijcima. Kao migrant (uvek si negde između svetova nacija) teže je definisati koncept domovine. Dom ili domovina je društvena konstrukcija.

 

Šta biste želeli da vaš film postigne?

Želeo bih da približim iskustva izbeglica publici na jedan emotivan i umetnički način. Da se shvati kroz koju  stvarnost su prošli na putu za boljim životom.

 

Film „Deca proleća“ imaće svoju svetsku premijeru na ovogodišnjem Beldocsu. Kako se osećate povodom toga i šta za vas predstavlja ovaj Međunarodni festival dokumentarnog filma?

Pošto živim u Berlinu, drago mi je da će svetska premijera biti na Beldocsu, to je prilika da predstavim svoj rad beogradskoj publici.

 

Kakvi su Vaši planovi za buduće projekte?

Planiram sličan projekat u kojem će se raditi o izbegličkim iskustvima sa nemačkim institucijama.

 

Povezani članci

Lana Bastašić: Pisci su kartografi unutrašnjih svjetova

Saša Jelenković – Zaborav je korak od otkrivanja

Vladimir Tagić – Mi smo prerano shvatili da je svaka promena nemoguća

Ostavite komentar