Image default
Poezija

Evan Boland, Anoreksična

S engleskog prevela Jelena Mandić 

ANOREKSIČNA

Ljudsko telo je jeretik.
Moje telo je veštica.
Spaljujem je.

Da, sagorevam
joj obline i grudi i sitne podlosti.
One izgaraju u mom suzdržavanju.

Kakvu mi je zbrku pravila u glavi
svojim tobožnjim
groznicama

sve dok se nisam odrekla
mleka i meda
i ručka.

Ispovraćala sam
sva njena gladovanja.
I zato sada beštija gori.

Izgladnjujem se i više nemam oblina.
Kost i koža.
Naučila sam je pameti.

Tanka poput rebra
okrećem se u snu
snovi otkrivaju

klaustrofobiju
zarobljenost čula.
Kako je bilo toplo i prostrano

nekada davno pored toplog bubnja
nekada davno pored zvuka njegovog disanja
i na njegovoj strani kreveta.

Još samo malo,
još samo nekoliko dana
bez sagrešenja, bez hrane,

uroniću
ponovo u njega
kao da nikada nisam ni odlazila.

Tako u kavezu
postaću
koščata i bezgrešna

bol prošlog,
dok sam
u njegovom srcu

učiniće da zaboravim
u skučenom prostoru
na pad

u tamu koja se širi
u nemilost pitona
koji steže kukove i grudi
i usne i toplotu
i znoj i salo i proždrljivost.


I DUŠA

Moja majka je umrla jednog leta –
najkišovitijeg u istoriji Irske.
Usevi su trulili na zapadu.
Karirani stolnjaci su se raspadali u dvorištima.
U praznim ležaljkama skupljala se kiša.
Dok sam išla kod nje
kroz gužvu u saobraćaju, kroz jorgovane niz koje su se sumorno slivale kapi vode
iza kuća
i uz ivičnjake, da joj
odam poslednju počast kao ćerka, palo mi je nešto na pamet
setila sam se
da sam jednom čula, da je telo, ili bar
tako kažu, skoro celo
sačinjeno od vode i dok sam skretala ka jugu, ovaj naš
grad je baš takav,
grad u kome
svaki božji dan sile prirode započinju
putovanje u susret jedna drugoj što se nikada neće,
s obzirom na naše vreme,
promeniti –
okean se video sa ispresecanih grebena,
oblaci su se dizali u vis,
reka Lifi je zadržavala jedne i dozivale druge,
morska voda se mešala sa rečnom kod Severnog zida i,
kao da nam nije bilo dovoljno, sve to
bilo je skoro svako veče
deo našeg razgovora –
obala kanal okean reka strujanja a sada i
majka i dalje sam vozila i iako je
um nepouzdan kada je skrhan bolom, prilikom
nove provale oblaka činilo se
kao da se stapaju jedna sa drugom,
način na koji se svaka od njih
uobličavala i sada su se
ponovo kretale – magla je prelazila u izmaglicu,
izmaglica u čestice soli a sve zajedno u sjajnu glazuru
koja je prekrivala ogradu
kuće u kojoj je ona umirala
kada sam ja stigla.

S engleskog prevela Jelena Mandić


SLOVA MRTVIH

I

U Starom Kraljevstvu naučnici su pronašli grnčariju
po kojoj su bili ispisani znakovi i simboli.

II

Ispisani na posuđu od ilovače. Po obodu činija.
Postavljeni na ulazu u grobnice.
Pocrveneli od gvožđa jednog sveta.
Smešteni na početak drugog.
Nazvali su ih slovima mrtvih.

III

Nisu tugovali ni žalili za ovim znakovima i simbolima.
Bili su bliski, molećivi, iz istog mesta, očajni.

IV

Ovde gde nastaje jedan irski potok
više ih nema,
žbunovi gloga sa svojim beličastim cvetićima
uskoro će oživeti u svakom vetru. Uskoro će
svaka padina izdaleka izgledati kao nevesta.

V

Da imam priliku da drugačije ispišem istoriju,
tajnu istoriju nekog mesta,
kao da je to priča o skrivenoj vodi, za koju se zna samo
zato što se čuje neobično žuborenje pod nogama
u niskoj travi
to bi izgledalo ovako –
ovakva priča.

VI

Htela sam da vam donesem darove sa ostrva,
glog u poslednjoj nedelji aprila,
pogled na reku Lifi iznad Likslipa.
Vrbe su tamo ličile na devojke
sa kosom još uvek mokrom od plivanja.
Umesto toga, donosim vam jedno pitanje.

VII

Koliko ćerki je stajalo sâmo pored grobova,
i na isti način razmišljalo o životima svojih majki?
Da su provele mladost u zemlji koja je mrzela žensko telo.
Da su ostarile u zemlji koja je mrzela žensko telo.

VIII

Tražile su savet mrtvih.
Tražile su moć mrtvih.
Ovo su moja slova mrtvih.



Evan Boland (Eavan Boland) – jedna od poznatijih irskih savremenih pesnikinja i feministkinja. Rođena je 1944. u Dablinu. Otac joj je bio diplomata, a majka slikarka. Studirala je engleski i latinski jezik najpre u Dablinu, a zatim u Londonu i Njujorku. Objavila je nekoliko zbirki poezije, zbirku eseja i kratke proze kao i antologiju nemačkih pesnikinja. Dobitnica je nekoliko književnih nagrada. U svojoj poeziji vrlo često ističe pitanje irskog nacionalnog identiteta i položaj žena u irskom društvu. Trenutno živi i radi u Stanfordu kao univerzitetski profesor kreativnog pisanja.

 


Jelena Mandić – rođena je 1986. Diplomirala je na Odseku za anglistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Završila je master studije engleskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Trenutno je na trećoj godini doktorskih studija jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju i kratku prozu, prevodi sa engleskog i persijskog jezika. Živi i radi u Novom Sadu.


Ovaj članak je objavljen u martu 2020. godine, u okviru temata Irski Libartes.


Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Poezija

Povezani članci

Majk Galager, Poezija

Evan Boland, Izgubljena zemlja

Sofija Živković, Izbor iz knjige “Uri Leser je čekao”

Ostavite komentar