Uzalud pokušavaš da se vratiš kroz vreme, prizivajući petnaestogodišnjaka koji pored tebe sedi za drvenim šankom i loče prvo pivo. Bezveze je da pokušavaš ono: kad smo mi bili mladi. Pa tako stojiš naslonjen na drvo, sa osećajem da si tu preživeo godine, najbolji deo vremena, u nekakvoj izmaglici, kad su one teške misli ostajale pred vratima kafane. Gledaš te klince i ofarbane klinke iz kojih seva energija, dok se svi nestprljivo vrte u prvom krugu pakla traženja. Ništa im ne možeš reći, ono iza ostaje mutna reka, sve češće si astronaut, morao bi biti na nekom drugom mestu.
„Matori, daj vatre,“ reče klinka eksplozivno naradžaste kose.
Pripaljujem joj, sasvim polako.
„Ej, jel spavaš?! Danas je petak, metak kojeg smo čekali celu nedelju, celi život!“ – brblja i ljulja se u plastičnoj jaknici. Ravna ko daska, petnaest, šesnaest godina.
„Ej, mrgude, častiš piće?!“ smeje se.
„Častim, unučice moja,“ kažem i naručujem.
Sedne na vrtljivu stolicu i samo čekam da počne kako su pisali kontrolni, kako je matori maltretiraju, kako je sve bedno, kako… I već se čujem kako joj odgovaram šta je bilo pre dva rata, kako smo bosi išli u školu, a pola metra snega, kako ništa ne kapiram.
Ali ona je ćutala i pijuckala svoju votku sa sokom.
Zatim su se odnekud pojavile još dve ofarbane klinke, gurkajući se u smehu, kao ‘ajde reci mu, reci već jednom.
„Ej, frajeru, nemoj pogrešno razumeti, ali, bi l’ mogao da nas odvezeš do Gaviolija*?” – ohrabri se narandžasta.
Za tren pomislih na ciničnu primedbu, ali se predomislih.
„Pa dobro, idemo“ – rekoh.
„Još malo, još malo!“ nadglasavale su jedna drugu. „U ponoć počinje rave party, imamo više od sat vremena, a možemo i da malo dunemo!“
Sad mi je već polako bilo smešno. A onda: šta ako me vide sa ovom dečurlijom, po selu će da blebeću da zavodim maloletnice.
Zato sam opet naručio.
One nestadoše u mraku, dok sam ja, pomalo zabuhao, polako pio svoju petu rundu, spreman na govorancije. Vani je mirisalo na travu, prolećna noć imala je zelene oči.
„Ali nešto moramo da ti dadnemo za vožnju,“ opet su preticale jedna drugu. „’Oćeš pinkija, zvezdicu ili detelinu?”
Tada sam prasnuo u smeh.
„Hvala za ekstazi, šta će sa njim stari hipi tip koji je posle trave šibao trip! Deco moja, za svoje četrdesetidve banke naduvao sam se ja kaloričnih dimova, probao sve osim bele prašine, popio toliko pića koliko mogu podneti telo i duša, zato stvarno ne bih.“
One se malo zgledaše, a ja upalih auto. Vikendima su plavci najviše voleli postavljati zasede, i samo sam čekao da opet ostanem bez vozačke, koja je bila šarena od štambilja kao planinarska knjižica. Došli smo do parkirališta, gde se okupljala prilično dobra gvožđurija na četiri točka. Ambasada Gavioli* je sva sijala od svetla. Prepustio sam se toku i ušao zajedno sa dečjim vrtićem.
Na tri platoa nabijali su basovi da me je zaboleo želudac, zaslepljujuća svetla svih boja prisilila su me na povlačenje do šanka. Masa se trzala i talasala uz ponavljajuće zvuke električnog prepariranja. Ni u snovima se ne bih pridružio uvijajućoj se životinji tela koja su vibrirala po plesnim podijumima. U trenutku kad bi morala pasti magla postao sam kristalno trezan. Čoveče božji, šta radiš ovde? pitao sam se.
I opet sam naručio.
Negde oko četiri bilo mi je svega dosta, bubnjanje u slepoočnicama, bol u stomaku i osećaj da ne mogu da se napijem bili su sasvim dovoljni za odlazak. Na vratima me sustiže snop narandžaste kose i odsutan pogled:
„Čekaj, idem i ja, one dve su dobile prevoz“, dahnu.
Sad i to, pomislih beznadno.
Uvukao sam se u Pandu, a klinka se sroljala na prvo sedište. I odmah zaćorila.
Gurnuh je laktom:
„Ej, kuda?“
„Pusti me na miru, pičko jedna, svi ste vi jedne obične pičke!“, zasikta i skvrči se na sedištu.
Vozio sam prema obali. Napravio sam dva kruga, nadajući se da će se probuditi, a onda skrenuo prema solinama*. Stogodišnje kuće bez krovova plivale su po moru. Kako sam blizu da se uselim u jednu od njih, pomislio sam. Klinka je hrkala. Na horizontu se pojavila velika vatrena kugla sunca. Bilo je božanstveno. To, život.
Zatim sam čuo dečji plač:
„Ali zašto, zašto se to dešava meni, zašto uvek meni?“ jecala je.
Nagnuo sam se do nje i roditeljski je zagrlio.
„Ma biće u redu, sve će biti u redu.“
——————-
*Ambasada Gavioli – diskoteka u Izoli
soline – mesto, prostor uz more, uređen za dobivanje soli
***
Udaranje talasa, moja ruka ukrašena cigaretom nonšalantno visi kroz otvoren prozor. Kad se začula sirena auto je stajao. Policajac već žuri prema meni. Taj izraz mi je bio užasno dobro poznat. Izraz seronje. Ceo život su mi presecali put, ništa nisam mogao protiv toga.
„Nismo vezani!“ izvadi beležnicu.
„Pa ne vozim“, nisam obraćao pažnju na njega.
„Baci cigaretu!“ reče osorno.
Bacio sam je na asfalt.
„Da si mi je odmah pokupio!“
Dok sam tako brbljao, bilo je već prekasno da se setim tri piva koja sam popio u julijskoj sparini. Znao sam da će me oguliti do kostiju, znao sam da ovaj put neće padati udarci, da će samo hladno zapisivati. Kao što nekad i sam pokušavam.
Recimo ono, kad sam dotrčao na policiju u Moste* i plačući molio da odu kod nas, jer je stari razbio mamu na prafaktore. A oni su samo čačkali zube i među sobom delili pare iz novčanika nekog upravo uhvaćenog džeparoša.
Ili kad su me kao petnaestogodišnjaka razbili u Prešernovoj*, jer nisam hteo da priznam provale koje nisam uradio. Od straha sam hteo da se bacim sa prozora na četvrtom spratu, ali je imao rešetke.
Onda drugi put na Povšetovoj*, jer sam se prebrzo okrenuo od zida. Dobio sam direkt, koji me je odmah transportovao u mrak.
Ili kad su nas pohvatali kad smo pobegli iz popravnog doma. E, tada su sevali pendreci da smo ceo mesec bili plavi ko njihove uniforme.
Ne znam, možda da bi bio policajac trebaš biti čovek posebnog kova, možda te sjebe rad na terenu, ali jasno je da si kurva od čoveka, seronja, da osećaš tu moć. Moć da ti vodiš igru.
I tako se ništa ne menja, sve ih je više i više, sve više onog praznog izraza u očima. I ljudi se sve više boje. Ali jednom će da dođe neko, ko će na jebanje bez razloga da odgovori pravim rafalom, jednom će da dođe veliki osvetnik, koji će da pobije jedno par njih, kao što to rade u filmovima. Da, jednom će da dođe neko ko će da razbije one mesarske noći straha koje smo samo čudom preživeli.
Opet u glavi udarci talasa, opet ono ludilo, napetost.
„Evo, dajem ti ga, dajem ti ovaj pištolj“, kaže mi komšija. „Moj je, trofejni.“
U pet ujutro ljubičasto sevaju svetla džipa.
Plastična ladica je na dohvat ruke. Jednom, jednom, kažem sebi i polako vozim natrag u mrak.
—————
*
Moste– deo Ljubljane
Prešernova, Povšetova – ulice i policijske stanice u Ljubljani
Franjo Frančič (1958, Ljubljana) je pesnik, prozaista, pisac za decu i dramski pisac. Prevodilac, iz južno slovanskih jezika je preveo preko 50 avutora i 400 pesama (Velika antologija novije južno-slovanske poezije, Videla sem pesem; Antologija novije makedonske poezije: Otroci sonca, Torej gremo mi na kavo, M. Jaksić, Vlajić,V. Blagojević, S.Petrović, Kome pokličeš iz večnosti – Radovan Vlahović. Mala antologija novije srpske poezije). Deo mladosti proveo u popravnom zavodu gde se izučio za galvanizera. Kasnije je studirao na Višoj školi za socijalne radnike u Ljubljani, i uspešno je završio. Od početka osamdesetih godina živi kao slobodni pisac u Istri. Autor je više od 50 knjiga – romana, zbirka kratkih priča, pesničkih zbirki, dramskih tekstova i radio-drama, kao i knjiga za decu i omladinu, piše i satiru, scenarije, radiofonske igre. Debitovao je 1984. godine knjigom priča Egotrip, a 1986. je objavio svoj prvi roman Domovina bleda mati. Objavio: Ne, kratke priče, 1986; Jeb, roman, 1988; Milostni strel – Orgija, kratka proza, 1989; Klovnova obzorja, pesme, 1990;Sovraštvo, roman, 1993; Začasno osvobojeno ozemlje, pesme, 1992; Bele smrti, kratka proza, 1994; Male vojne, kratka proza, 1994; Poševni stolp v Pisi, kratka proza, 1995; Škorpionova balada, roman, 1995;Otroštvo, kratka proza, 1996; Dobro jutro Charles Bukowski!, zbirka erotskih priča; Janočka, pesme, 2000; knjiga za decu Hvalnica sončnicam, 2002; Ljubezni in sovraštva, 2002; Za vse boš plačal, humoreske, 2006;Barufa in kažin, humoreske, 2005; Trkaj, trkaj na nebeška vrata, izabrana proza, 2006; Za vse boš plačal, Ne spominjam se, kratka proza, 2006; Ledeni ogenj resničnosti, roman, 2006. Kje se ksrijejo metulji pred dežje2009, Hipo 2010, Neko naplamsko jutro, ko kri zalije sanje, pesmi 2009, Domovina bleda mati, 2012, Gde se skrivaju leptiri od kiše, 2011, Razvrat samoće, 2010, Voleo bih da zaustavim vreme. Prevođen je na razne jezike. Višestruko nagrađivan.