Image default
Poezija

Ivana Milenković, poezija

Tuda ide autobus 1000! Al’ retko..!

Topli sendviči zagrejani negde među rebrima Kratko laku noć pred spavanje i dugo prevrtanje po glavi Nežno dodirivanje kvake Zatvorena vrata propuštaju tvoje talasanje na vrhovima prstiju Polubudna volela bih da ti nešto kažem a bojim se Prekinuću san u kom ležim pored tebe Žmurenje i preturanje po tvom životu iz tvoje perspektive Kažeš da su ti olizani zidovi lizaćemo ih još dugo A nabavićemo i merdevine Ljubav, strah i nežnost već iskaču iz prstiju  

Stvorena za grljenje

Bela, zaslepljujuće bela, rađa se na desnoj strani Kreće se paralelno, ali ti ne pratiš njene korake Doživljavaš ih kao svoje, to je taj tempo Zapričava se, a treperenje leči dodirom papira Ni sama ne zna šta više želi da kaže Ima toliko toga A već je osam Bela, zaslepljujuće bela, hoće da menja mesto Opet desno Govor drži ona koja je pod svetlom Bela, zaslepljujuće bela, i naglo tiha Pričaš joj, pričaš već ispričane priče Samo iza drugih sedam gora i mora Pričaš joj, pričaš A ona svoju hladnoću objašnjava kao prirodnu rotaciju Meseca oko Zemlje Oči dobijaju sjaj pred plakanje Pričaš joj, pričaš Davno prošlo osam A priča ni na pola Prekinuta dugim zagrljajem  

Moj upaljač ne radi

Vatru su ukrali veštiji Sama sam To je način života I kada mi kažeš dok ti ljubim prste: „To su prljavi prsti!” I kada odgovorim: „Ne. To su tvoji prsti.” I kada mi kažeš: „Kako si skočila u krevet! Kao u more!” Sama sam Sama Sam si Sam I šta da radiš? Sam, bez igde ikoga. Kada čuješ vesele glasove I eto ga — ogavno osećanje — — Ljubomora, mržnja, gađenje I još ogavnije ništa Da podigneš obrve, namrštiš se, u inat? Da sakriješ tužno bledilo i dim iz predugačke kose? I šta da radiš kada ti uzmu žute haljine i noge bose, a nema nje da svojim izgriženim prstima prekrije tvoju nagost? Zapuši rupe na istrošenoj mašini Ko zna? Možda proradi Ovde su ljudi iznad crnog mermera! I glasove pakuju u sive kutijice. Ovde nema deus ex machina. I šta da radiš? Da popiješ šta imaš I odeš
Ivana Milenković: rođena 1989. Studira na Filološkom fakultetu u Beogradu, srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću. Piše pesme i priče i do sada je objavljivala u ,,Rukopisima” (zbornik poezije i kratke proze maldih s prostora bivše Jugoslavije).
Ovaj članak je objavljen u drugom broju časopisa, aprila 2011.

Pročitajte ostale teksotve objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Srđan Sandić, Fragmenti

Ernad Musić, Husanov san

Vesna Smiljanić Rangelov, poezija

Ostavite komentar