ZAPLEŠI
Sve je to stvar slučajnosti. Mogao si isto tako da se rodiš i negde drugde: u Tupelu ili Memfisu, u prošlom ili pretprošlom veku, bilo koje godine, možda baš 1935. I onda bi sve bilo drugačije. Ti si se rodio ovde, zauzeo si svoje polje na karti nerazumljive geografije ljudskih sudbina, i od tog trena, to polje je samo tvoje, jednako vredno, jednako ništavno kao i druga.
O tvom detinjstvu ne znam ništa, niti postoji način da to saznam. Pitanja o tome pobudila bi radoznalost, stavljanje neumesnih komentara i nerazumevanje. Naprotiv, da si rođen 1935. u Tupelu, kao crnokosi dečak koji će život posvetiti muzici, danas bi se dovoljno znalo o tvom dečaštvu, ma kako beznačajan tvoj život bio u početku. Biografi bi pisali o tebi: dečaku iz siromašne porodice, o tvojoj ljubavi prema muzici koja te je odvojila od ostalih i usmerila na jedan drugačiji put. Naravno, ako bi bio ispunjen neophodan uslov: da to što radiš, radiš bolje od drugih, da bi ih zasenio i osvojio.
Tvoje tačke morale bi biti uvežbane, inače ih ne bi mogao izvoditi na pozornici. Tako bi bilo u Memfisu, tako je i ovde, iako je pozornica nešto drugačija. A i gledalište je možda samo gomila ciničnih, nesrećnih, licemernih ljudi, koji veruju da ih uspeh, ili bar učešće u ponavljanim radnjama, štiti od pomisli na nevažnost njihovih života. Osuđen je svako ko izabere drugačiji put, ili bar reši da stoji po strani.
A ti si izabrao da plešeš. Niko ne zna da li je to bio način da se zaštitiš od sveta koji sobom nosi mnoštvo razloga za drugačija osećanja, a ne ona potrebna da se pleše. Zapravo, nisam sigurna da li je u tvom slučaju umesno govoriti o izboru, onako kako smo navikli da koristimo tu reč. Sve što znamo jeste ono što vidimo – godine i godine plesa tu pred nama, na ulicama, nevino, nezlonamerno, pomalo zastrašujuće.
Kažu da je za ples potrebna radost. Sve se drugo može raditi bez nje; čak i zapevavati u očaju, ali za ples je potrebna razdraganost čitavog bića. Ti plešeš spontano, bez cenzure, ne mariš za publiku. Za svoje plesne tačke ne dobijaš aplauze ni pohvale. Jasno je – ako to što radiš ne radiš za druge, tvoje se biće pomera iz njihovog vidokruga i gotovo poništava. Prestaje da postoji jezik kojim možeš opštiti sa ostalim svetom. Čak i podsmeh posle nekog vremena izostaje; nisi ništa više od drveta, stuba, parkiranog automobila koji se zaobilazi na trotoaru. Nakon toliko godina plesa, niko se više i ne okreće za tobom.
Ne obaziri se na to; pleši, do iznemoglosti. Pleši, jer ništa drugo što bi mogao da radiš nije ni ozbiljnije ni korisnije od tvog plesa.
Šta bi, zaista, bilo, da si plesao i pevao u Memfisu, davne 1945, ’46 ili bilo koje druge godine? Za rođendan bi dobio gitaru ili učestvovao na nekom od pevačkih takmičenja. Oblačio bi se neobično i bio smatran čudakom, sve do svog prvog uspeha. Možda bi snimio ploču, za manje od četiri dolara, i onda postao slavan. No i tada, ma kako uspešan i slavan bio, našlo bi se onih koji bi smatrali da tvoji plesni koraci nisu ništa drugo do uvreda i rušenje normi o plesu. Tvoje pokrete nazivali bi vulgarnim i neprikladnim, rekli bi da imitiraš pogrešne uzore, i da sve to skupa nije moralno ni prigodno. Morao bi da prihvatiš čitav niz ograničenja da bi udovoljio ćudljivoj publici. Čudio bi se njihovim shvatanjima, osećajući u sebi jasno porive koji te nagone na ples, jer se ti porivi možda i ne mogu na drugi način spoznati.
Drugačiji život ostavljen je tek onima koji su dovoljno hrabri da svoj talenat stave ispred tuđih očekivanja. Pored njih, još i delikventima i bolesnima. Prvi pronalaze jezik kojim se može pričati sa masom, drugi i treći osuđeni su na izopštenje.
Uostalom, da si snimio svoju prvu ploču u Memfisu, da li bi to značilo da si otvorio put ka sreći? Nesreća se ne može izbeći, ona je tu, dolazi sa ljudima kojima smo okruženi, koje volimo, koje ostavljamo ili od njih bivamo ostavljeni, i tu ni ples ni slava ne mogu ništa. Šta bi ti donela slava? Više novca, izobilje, sjajna odela, blistave automobile, opijum za lečenje uznemirenosti. Ko zna, možda bi skončao na podu kupatila, sam, jer je čovek osuđen na samoću, nezadovoljan i nesrećan, sa osećajem da je još toliko toga moguće dati, ali bez prave vere da je to zaista i potrebno. Možda bi u poslednjim časovima žalio što život nisi proveo u provinciji, ostavljen da pevaš i plešeš sam.
Zato, pleši. Iako nema jezika kojim možemo pričati o tome (ja – deo mase, ti – izopšten i sa druge strane), znam da je tvoj ples rezultat poverenja u ponavljane pokrete, u njihov smisao ka kojem mi nemamo pristup. Pleši, jer svojim plesom nikog ne povređuješ.
Sanjam kako ostavljamo sve i započinjemo ples ulicama, kako se masa prolaznika pridružuje usamljenom plesaču, pleše na haubama automobila i zaustavlja promet, slaveći život, uprkos okoštalim normama koje donose nesreću, ratove, rušenja, smrt. Iznenađeni prolaznici hvataju korake koje do malopre nisu znali. Svi pevaju kao jedan. Muzika ih ujedinjuje na kratko. Osećaju isti ritam, kreću se po istom taktu.
A onda, sledeća misao kvari tu idiličnu sliku – vidim masu vojnika koji koračaju kao jedan, prateći isti takt, preteći da pregaze sve pred sobom…
Zato, ti pleši sam, kao što si navikao. I, kao i dosad, ne mari za to šta oko tebe rade ostali ljudi. Pokušao si da im pokažeš svoj svet i nisu uspeli da nađu ulaz. Nije to tvoja krivica. Zatvaraju svoja vrata, čineći svoj prostor naizgled bezbednijim. U njemu nema mesta za onog ko bezazleno pleše, ne radeći ništa drugo. A ti možda ne možeš ništa više od onoga što sad pružaš svojim plesom. Ne tražiš ništa zauzvrat, nemaš čak ni šešir koji bi držao pred sobom čekajući milostinju, igrajući tako ulogu svima jasnu i prihvatljivu. Ovako, ti si pripadnik drugog sveta i moguća opasnost. Ali, ti pleši sve dok se svima ne zavrti u glavi, čak i ako se nikad ne osvedoče u postojanje drugih istina.
Sigurno bi sve bilo drugačije da si se rodio 1935, u Tupelu, da si u Memfisu snimio svoju prvu ploču za manje od četiri dolara, da si se rukovao sa predsednicima država, prodavao svoje ploče u ogromnim tiražima, snimao filmove i opijumom lečio svoju uznemirenost. Mogao bi da kažeš kako si za sobom ostavio trag, i kako ono što si imao da daš i dalje usrećuje ljude, iako odavno više ne plešeš. Mora da je jače od opijuma znati da je tvoj glas, tvoj lik i pokret ušao u svaki dom. Želja za stazom posutom zvezdanim sjajem deo je sna o vezivanju za druge, za mnogo udaljenih života. Možda je to način da se zloduh samoće privremeno satera u neki mračan kutak sobe.
Ovako, ti se krećeš prljavim provincijskim ulicama grada bez sjaja, kojima ljudi teško koračaju vukući svoje nevidljive robijaške kugle. Mimoilazite se; ti plešeš, oni hodaju pognutih glava. Na ekranima, slične pokrete izvode neki drugi ljudi, posuti lažnim sjajem; zvezdice pogodne za ovo, ovakvo nebo. I gotovo da nigde, u ogromnom prostoru oko tvojih ulica i trgova, nema nikog ko će ostaviti bitnijeg traga. Nikog ko će ostaviti delo koje bi u stolećima koja nailaze radovalo ljude koji će doći. Ne brini zbog toga. Sve je to verovatno tek stvar slučajnosti. Šta ti možeš protiv svega toga, čak i kad bi hteo? Uostalom, svi ti napori, sva ta nastojanja da se život osmisli, izgledaju prilično slično, i ne naročito važno, posmatrano sa malo veće visine. Ili možda, jako, jako važno, ali na neki nama nedostupan način.
Ti, jednostavno, zapleši. To je ono što najbolje znaš.
Jadranka Milenković, rođena 1969, u Puli, Hrvatska. Radi u Apelacionom sudu u Nišu. Osnovala je Klub „Prejaka reč“ 2004. godine, koji okuplja mlade ljude, zainteresovane za književnost, filozofiju i umetnost. Objavljivala u časopisima: „Koraci“, „Braničevo“, „Kvartal“, „Gradina“, „Bdenje“, „Akt“, „Buktinja“, „Umetnički horizont“, „Časopis Putevi“ (BiH), „Fantom slobode“ (Hrvatska),“, “Преодоление” (Rusija), „Provinca“ (Slovenija), „Fokalizator“ (Crna Gora) i na portalima za kulturu: P.U.L.S.E, Art-Anima, KULT, Kultiviši se, Prozaonline, Glif, Portal „Strane“, Libartes, SlovoKult itd. Roman „Heteros“ objavljen je u izdavačkoj kući NKC iz Niša, 2019.godine. Roman „Soba 427“ nagrađen je na Arete konkursu za knjigu godine i objavljen u izdavačkoj kući Arete. Dobitnica je nagrade „Miodrag Borisavljević“ za 2019. godinu, za priču „Strah“. Takođe, na konkursu „Tragom Nastasijevića“ za 2019. godinu, dobitnica je prve nagrade za esej „Prilog raspravi ’Spartak ili Isus’“ i druge nagrade za priču „Jedan dan“. Objavila je i knjige “Preko kolena” (2020. Presing), “Šesta pesma za Ingu” (2021. Presing).