Nekrolog
Ljudima je teško da uđu u tuđu smrt
Nećemo stići na sahranu
Pada kiša, svi mrzimo kišne sahrane, kad se olakšanje zalepi za cipele
Ali već smo se oprostili na društvenim mrežama
Neizdrživ je taj poriv obraćanja
Svakog treba spomenuti tek nakon smrti
To je način na koji živimo i umiremo
I hvala bogu na smrti, tek tad dočekamo svojih pet minuta
Iskrsnemo odjednom u tipkama onih koji nas vole, tajnih obožavatelja i istomišljenika
U malim oporukama koje zapravo ne govore o mrtvima
Likuje se mogućnošću da se uzme telefon u ruke
Smrt autora najbolje prodaje knjige
Što naš narod kaže: koga nema bez njega se može
A ljudi se na fejsbuku uvek snađu
Šibica
Da mi je van glave, zapalila bih tu sliku
Kad god vidim ulične prodavce noževa za povrće, setim se tebe
Žene spuštenih dokolenica što prodaju čarape iz Turske i kineske šnalice
Ciga ispred piljarnice čita biografiju Josipa Broza
Pored njegovih kolena kutija puna napuštenih knjiga
Ljudi ispred prodavnice ribolovačke opreme plaše se da će banuti inspekcija
Psi laju na voz gubice im otpale
Prosjak kleči ispod mosta priziva boga slepog sunca
Tu sam te čekala svaki put kad bih se vratila u Beograd
Da dođeš i pokupiš me i da odemo kući
I da me usput zezaš za sve i svašta jer znaš da sam oduvek bila prženica
Ali mi više nemamo istu kuću
Sad ne čekam nikog, samo posmatram prodavce i slušam pse
Ali da znaš da sam se zbog tebe smirila i više se ne palim kao šibica
Ma nije to ništa
Jedan mudar čovek rekao mi je da uvek iza vrata imam spreman kofer
I bio je u pravu bio je u pravu
Na mom mestu na kauču sedi neka druga
Bacila je moju četkicu za zube
Promenila je raspored ramova za slike
U ormar ubacila svoje košulje i suknje
Već vas vidim kako zajedno kuvate i idete na spavanje u isto vreme
A ne kao mi
Onaj kofer iza vrata neće se sam spakovati
Šta sve od zajednički kupljenog posuđa da ponesem?
Izbacuješ me, ovaj put za stvarno
Možeš me baciti i u vodu, kao kamen
Ja ću se na dnu pretvoriti u školjku
I, indiferentna, nastaviti sa svojim životom
Ružice
I zašto mi se vraćaš
Zašto mi na prag dolaziš
s tim crvenim ružicama u krajevima usana
s tim ljubičastim šljivama na vratu
s tim plavim podlivima po kapcima
s tom zelenom sluzi na penisu
Kako da protumačim
posle svega
taj nož u gornjem džepu kaputa
tu zločinačku nameru u tvojim vašima
to skorelo blato na cokulama
koje šetaju same od sebe od ugla do ugla od sobe do sobe,
uvek zastajući ispod dovrataka
Uvedoh te sobu iscrpljenu plamenovima
prljavog onemelog polupanog
i pristavih blatnjavu vodu za kafu
Napolju sipi kraj rata
a ja ljubim rascvetale rane po tvom telu
ne bih li sprala
tragove kurvi i sifilisa
Šta mi drugo preostaje
Nesreća
Najviše si u životu stradala kad te ostavio dečko
Sada bezbrižno prolaziš pored bolnica pored nevidljivih transporta
Cipele vape za nogama kape dozivaju glave
Nebo se naoblači i sunce je u mraku
Hiljadu plavih petunija
Zarobila te je zlatna penušavost
Prateći neko linjajuće svetlo,
Otišao si sa švercerima u Nemačku ide roba ko luda
Burek se razlistavao poput mentol bombone
koja peče na jeziku kao jedna moja upitna rečenica
koja mora ići s tvojim odgovorom u paru,
jer i cipele idu u paru
i čarape
i ruke
i rotirajuća svetla svih useklina na tvom licu
i kesice ispod očiju ispunjene mlakim umorom
Zaigrajmo zato sad taj fliper samoobmane
Kuglica će se zavrteti od tvog tela
i odbiti o moje
Jer znamo oboje
koliko je posran put do pruge:
juče je kiša padala i izlila su se govna iz kanalizacije
Samo zato nam se nigde ne ide,
a ne zato što se interesujemo jedno za drugo
I sve ovo uopšte nije ono što smo oduvek želeli
Mučnina
Gleda li me bog dok napuštam njegov svet,
da li osmatra
Trebalo bi,
ali mislim se onda: koga uopšte briga
Trebalo bi napustiti obzorje tupih oštrica
i pustiti da u nepovrat ode glupa, besmislena bliskost
Zašto se stalno mučiti pitanjima:
kakav ćeš ostaviti trag? i gde?
I zar se ne plašiš da se ne izgubiš, ne izbrišeš
u kljunu crne ptice, odnet širinom atlasa
u utrobi ljubavnika, pretvoren u progledali pakao
Vratiti se u odvratne zamršenosti detinjstva
Mila je to igra, školice, skakuće se
najpre na desnoj nozi, pa na levoj
I da možeš, i sad bi ustao
i poveo bi biljke po brojevima:
jen dva tri četri pet šesedam
Pismo za zbogom dok te gledam kako nestaješ za uglom
Dok si bio napolju, stigla ti je poruka
Stiglo ti je pismo
Stigla ti je pošiljka
Videla sam tvoje lice iz profila
u kolima u kolima
Išao si na posao, na kraj grada
Blizu onog mesta gde si radio kao noćni čuvar,
a ja ti noćima pravila društvo pišući svoj diplomski rad
Videla sam te, lice ti je bilo tužno i samo
Nastaviš li da se samosažaljevaš,
umrećeš od dosade
Ali stigla ti je poruka pismo pošiljka
Dok te gledam kako nestaješ za uglom,
u sebi sastavljam pismo za zbogom
Dok gledam, nestaju delovi tebe
Zauvek moje nevidljivo breme
Jelena Marinkov, rođena 1993. godine u Kikindi. Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, na studijskom programu Srpska književnost i jezik sa komparatistikom. Master studije završila na istom fakultetu. Trenutno je doktorand na modulu Srpska književnost. Objavljuje naučne radove, književnu kritiku, poeziju i prozu u periodici. Dobitnica nagrade „Đura Đukanovˮ 2015. godine za zbirku priča Ispuštene priče, nagrade „Bal u Elemiruˮ za humorističko-satiričnu priču 2017. godine i prve nagrade na konkursu za najbolji esej o Disu 2020. Njen rukopis poezije je bio u užem izboru za nagrade mladim pesnicima „Mladi Disˮ i „Mak Dizdarˮ 2020. godine i biće objavljen u izdanju Književne radionice Rašić.
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.