Image default
Poezija

Jelena Marinkov, Hiljadu plavih petunija

Nekrolog

Ljudima je teško da uđu u tuđu smrt

Nećemo stići na sahranu

Pada kiša, svi mrzimo kišne sahrane, kad se olakšanje zalepi za cipele

Ali već smo se oprostili na društvenim mrežama

Neizdrživ je taj poriv obraćanja

Svakog treba spomenuti tek nakon smrti

To je način na koji živimo i umiremo

I hvala bogu na smrti, tek tad dočekamo svojih pet minuta

Iskrsnemo odjednom u tipkama onih koji nas vole, tajnih obožavatelja i istomišljenika

U malim oporukama koje zapravo ne govore o mrtvima

Likuje se mogućnošću da se uzme telefon u ruke

Smrt autora najbolje prodaje knjige

Što naš narod kaže: koga nema bez njega se može

A ljudi se na fejsbuku uvek snađu


Šibica

Da mi je van glave, zapalila bih tu sliku

Kad god vidim ulične prodavce noževa za povrće, setim se tebe

Žene spuštenih dokolenica što prodaju čarape iz Turske i kineske šnalice

Ciga ispred piljarnice čita biografiju Josipa Broza

Pored njegovih kolena kutija puna napuštenih knjiga

Ljudi ispred prodavnice ribolovačke opreme plaše se da će banuti inspekcija

Psi laju na voz gubice im otpale

Prosjak kleči ispod mosta priziva boga slepog sunca

Tu sam te čekala svaki put kad bih se vratila u Beograd

Da dođeš i pokupiš me i da odemo kući

I da me usput zezaš za sve i svašta jer znaš da sam oduvek bila prženica

Ali mi više nemamo istu kuću

Sad ne čekam nikog, samo posmatram prodavce i slušam pse

Ali da znaš da sam se zbog tebe smirila i više se ne palim kao šibica


Ma nije to ništa

Jedan mudar čovek rekao mi je da uvek iza vrata imam spreman kofer

I bio je u pravu bio je u pravu

Na mom mestu na kauču sedi neka druga

Bacila je moju četkicu za zube

Promenila je raspored ramova za slike

U ormar ubacila svoje košulje i suknje

Već vas vidim kako zajedno kuvate i idete na spavanje u isto vreme

A ne kao mi

Onaj kofer iza vrata neće se sam spakovati

Šta sve od zajednički kupljenog posuđa da ponesem?

Izbacuješ me, ovaj put za stvarno

Možeš me baciti i u vodu, kao kamen

Ja ću se na dnu pretvoriti u školjku

I, indiferentna, nastaviti sa svojim životom


Ružice

I zašto mi se vraćaš

Zašto mi na prag dolaziš

s tim crvenim ružicama u krajevima usana

s tim ljubičastim šljivama na vratu

s tim plavim podlivima po kapcima

s tom zelenom sluzi na penisu

Kako da protumačim

posle svega

taj nož u gornjem džepu kaputa

tu zločinačku nameru u tvojim vašima

to skorelo blato na cokulama

koje šetaju same od sebe od ugla do ugla od sobe do sobe,

uvek zastajući ispod dovrataka

Uvedoh te sobu iscrpljenu plamenovima

prljavog onemelog polupanog

i pristavih blatnjavu vodu za kafu

Napolju sipi kraj rata

a ja ljubim rascvetale rane po tvom telu

ne bih li sprala

tragove kurvi i sifilisa

Šta mi drugo preostaje


Nesreća

Najviše si u životu stradala kad te ostavio dečko

Sada bezbrižno prolaziš pored bolnica pored nevidljivih transporta

Cipele vape za nogama kape dozivaju glave

Nebo se naoblači i sunce je u mraku


Hiljadu plavih petunija

Zarobila te je zlatna penušavost

Prateći neko linjajuće svetlo,

Otišao si sa švercerima u Nemačku ide roba ko luda

Burek se razlistavao poput mentol bombone

koja peče na jeziku kao jedna moja upitna rečenica

koja mora ići s tvojim odgovorom u paru,

jer i cipele idu u paru

i čarape

i ruke

i rotirajuća svetla svih useklina na tvom licu

i kesice ispod očiju ispunjene mlakim umorom

Zaigrajmo zato sad taj fliper samoobmane

Kuglica će se zavrteti od tvog tela

i odbiti o moje

Jer znamo oboje

koliko je posran put do pruge:

juče je kiša padala i izlila su se govna iz kanalizacije

Samo zato nam se nigde ne ide,

a ne zato što se interesujemo jedno za drugo

I sve ovo uopšte nije ono što smo oduvek želeli


Mučnina

Gleda li me bog dok napuštam njegov svet,

da li osmatra

Trebalo bi,

ali mislim se onda: koga uopšte briga

Trebalo bi napustiti obzorje tupih oštrica

i pustiti da u nepovrat ode glupa, besmislena bliskost

Zašto se stalno mučiti pitanjima:

kakav ćeš ostaviti trag? i gde?

I zar se ne plašiš da se ne izgubiš, ne izbrišeš

u kljunu crne ptice, odnet širinom atlasa

u utrobi ljubavnika, pretvoren u progledali pakao

Vratiti se u odvratne zamršenosti detinjstva

Mila je to igra, školice, skakuće se

najpre na desnoj nozi, pa na levoj

I da možeš, i sad bi ustao

i poveo bi biljke po brojevima:

jen dva tri četri pet šesedam


Pismo za zbogom dok te gledam kako nestaješ za uglom

Dok si bio napolju, stigla ti je poruka

Stiglo ti je pismo

Stigla ti je pošiljka

Videla sam tvoje lice iz profila

u kolima u kolima

Išao si na posao, na kraj grada

Blizu onog mesta gde si radio kao noćni čuvar,

a ja ti noćima pravila društvo pišući svoj diplomski rad

Videla sam te, lice ti je bilo tužno i samo

Nastaviš li da se samosažaljevaš,

umrećeš od dosade

Ali stigla ti je poruka pismo pošiljka

Dok te gledam kako nestaješ za uglom,

u sebi sastavljam pismo za zbogom

Dok gledam, nestaju delovi tebe

Zauvek moje nevidljivo breme


Jelena Marinkov, rođena 1993. godine u Kikindi. Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, na studijskom programu Srpska književnost i jezik sa komparatistikom. Master studije završila na istom fakultetu. Trenutno je doktorand na modulu Srpska književnost. Objavljuje naučne radove, književnu kritiku, poeziju i prozu u periodici. Dobitnica nagrade „Đura Đukanovˮ 2015. godine za zbirku priča Ispuštene priče, nagrade „Bal u Elemiruˮ za humorističko-satiričnu priču 2017. godine i prve nagrade na konkursu za najbolji esej o Disu 2020. Njen rukopis poezije je bio u užem izboru za nagrade mladim pesnicima „Mladi Disˮ i „Mak Dizdarˮ 2020. godine i biće objavljen u izdanju Književne radionice Rašić. 


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Related posts

Tina Čatlaić, Proustov salon

Libartes

Ernad Musić, Husanov san

Dunja Ćorlomanović, O poznanju