JEDNOSTAVNA TROČINKA
/noć/
Mesec je izlomljena tableta koja nas drži budnim
Prošli smo pored ulaza na kom godinama već
Očekujem da ugledam jednu umrlicu
O markama automobila najčešće saznajem
iz crne hronike
Povratak je uvek brži nego dolazak
/jutro/
Ostajem bez vazduha zagledana u vlastitu utrobu
Večito usredsređena na ubrzan puls
Dobar odnos leukocita i eritrocita
/popodne/
Možemo li da ovo stanje ikako izmenimo
Ne deli nas tek staklo, deli nas ogledalo
DESET STRANIH REČI
Zaspala sam uverena da me u životu čekaju velelepne stvari
Rigor mortis jutra roletne je držao spuštenim do podneva
Kad sam se probudila morala sam da izvršim
kolorkorekciju sinoćnjeg košmara
Previše me uzbuđuju beznačajne stvari
U meni svakog petnaestog u mesecu biva oplođeno na desetine
novih reči koje moje telo potom odlučno odbaci
ili jednostavno zaboravi
Još pamtim koji predlozi u latinskom jeziku traže akuzativ
Iako nikad nisam uspela da napišem pesmu po deklinaciji
Svog života postanem svesna tek kad ga razložim na piksele
Čekam da mi neko oduzme: dleto, čekić i sekiru
Jedno drugog posećujemo isključivo turistički
Leđa su mi zid niz koji se slivaju prepotopske suze
Svakodnevica je neprobojna matematička formula
Razgovori: pokušaj raščešljavanja kose preminulog
ČETIRI PRIZORA O LJUDIMA
1.
Stalno sanjam da me neko izdaje:
prodavačica, podstanarka
Roditelji
2.
Kad vidim osobu, uspešno pretpostavim
da li više liči na majku ili na oca
Umem i kod sebe da prepoznam
kad počnem da svojim ponašanjem ličim na
majku ili na oca
3.
Kad osetim ljubav, osetim da me celo telo
iznutra zasvrbi
4.
Zašto nisam jednostavna kao priroda
Da se sama od sebe obnavljam
Bez tuđe pomoći
Zašto
PRVI SNEG
Noćas u gradu svi poludeše od prvog snega.
U autobusu, jedan čovek mahnito gleda kroz prozor;
slavi nerođena sećanja.
Čelo mu je sraslo sa staklom;
Jatak je zemljinoj rotaciji, kužnim vetrovima
i polovnim imenima sa kojima razgovara.
Ne zanima ga da li sav stid može stati
ispod njegove kape: karlica mu već škljoca,
jagodice prstiju su pobelele, neće se vratiti
odande kuda se uputio.
Najednom, strojem se prolomi radosni krik:
U svom odrazu u prljavom staklu
prepoznao je starog prijatelja
Katarina Pantović rođena je 1994. godine u Beogradu. Osnovne i master akademske studije završila je na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Piše i objavljuje književnu kritiku, esejistiku, naučne radove i poeziju u periodici i naučnim zbornicima (Polja, Letopis Matice srpske, Koraci, Beogradski književni časopis, Braničevo, Buktinja, Banjalučki filolog, Noema, na internet portalima astronaut.ba, strane.ba, Poenta.net, Hiperboreja, Enklava itd). Za svoju poeziju, naučni rad i uspeh tokom studija dobila je brojne nagrade. Članica je uredničkog odbora izdavačke kuće Treći Trg. Članica je nekoliko žirija za književne nagrade. Živi i radi u Beogradu i Novom Sadu.
Unutrašnje nevreme (Matica srpska, 2019) njena je prva pesnička zbirka.
Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Poezija.