Image default
Proza

Kodrat Majović – Radosno jutro i divan dan

Opet sam iz redakcije došla kući kad su poslednji noćni autobusi već bili u garaži. Jedna cipela. Druga. Farmerke. Sve u korpu. Tuš. Majica. Krevet. Glava na jastuku. Divan osećaj. Tonem u san, dok mi pred očima izbijaju znakovi interpunkcije i slova koja ne pripadaju rečima ili reči bez pripadajućih slova.

Budi me telefon.

„Gospođica Brams?” – uskliknuo je glas iz slušalice.

„Da?”

„Sjajan vam je roman! Moja sestra i ja smo plakale čitajući. Svaka vam čast.”

„Koliko je sati?” – pitam, prečuvši sve što je istrtljala ova usplahirena ludača.

„Da, znam da je rano, ali upravo sam završila s čitanjem vašeg romana. Retkost je da pisci ostavljaju broj svog mobilnog telefona u biografiji, ali znala sam da je to pravi broj, jer vi ste posebna žena. Samo sam želela da vam kažem da vas volim! Izvinite što sam vas budila. Prijatno spavajte, drago sunce. Hvala vam na svemu!”

Spustila sam slušalicu. Pokušala sam da nastavim sa spavanjem, ali ono što sam čula nije mi dalo mira. Ko je ta žena? Kakav roman?

Iako je želela da postane pisac i mnogo toga imala da kaže i podeli sa svetom, gospođica Brams od posla nije stizala ni da se vidi s dragim osobama, a kamoli da piše. Prevrtala se po krevetu nošena mislima o slavi. Ubrzo je postala svesna da su to maštarije i da, ako im se preda, neće moći ništa drugo tog dana da radi. Za nepuna dva sata morala je biti na poslu.

Stavila je vodu na plotnu i obavila jutarnju toaletu. Sela je u fotelju, uzela srk kafe i zapalila cigaretu. U oblaku dima videla je slike koje su je vratile u san o slavi. Prošao je ceo sat. Iz maštarenja ju je prenuo budilnik.

„Sada je trebalo da se probudim” — pomislila je, ne žaleći što nije bilo tako.

Korenom šake prekinula je jednolično pištanje budilnika. Zapalila je još jednu cigaretu. Zaključala je stan i krenula na posao. Na stanici priđoše joj dve klinke sa školskim torbama obešenim o glatka ramena. Kikotale su se. Jedna joj se obrati:

„Gospođice Brams?”

Ponovo sam se osetila kao jutros kada me je probudio misteriozni poziv.

„Jeste. Ja sam” – rekla sam.

Devojčice u glas povikaše:

„Pročitale smo vaš roman. Vi ste naš idol!”

Na silu im darujem osmeh. Želela sam pobeći. Ništa mi nije bilo jasno. Odlaze, ne prestajući da me gledaju.

Tiru-riru-ri!

Javljam se na mobilni.

„Zlato mamino, ti si duša moja. Bože, kako si odrasla! Pa ti si pravi pisac! Zašto nisi majci rekla da pišeš?”

„Mama, ništa mi nije jasno. Ja ne znam da sam napisala roman.”

„Baš kao i svi veliki pisci! Želela si da me iznenadiš, zar ne? Juče sam kupila tvoj roman i nisam htela da te zovem dok ga ne pročitam. Nisam znala da li da se radujem ili da se stidim. Ali ti si majkino dete. Kao ja da sam ti govorila šta da pišeš. Eno i tate, ne ispušta roman iz ruku, a znaš da on zaspi čim pročita naslov.”

„Sjajno, mama. Ne znam šta da kažem. Nisam prisebna sad. Zvaću te s posla.”

„Ti si luda ako nastaviš da radiš kao lektor. To ne voliš, a pisanjem ćeš zaraditi mnogo više. Reci majci, koliko si dobila za svoj prvenac? Ma, koliko god da su ti platili, malo je, jer ovo tvoje delo je bezvremeno. Pa kada bude počelo da se prevodi na sve jezike sveta, bićeš prava bogatašica! A tata i ja ćemo moći da završimo kuću, napokon. Srećo moja! Koliko si zaradila?”

„Mama, molim te. Moram da spustim. Zvaću te kasnije.”

„Dobro srećo, dobro. Važi. Izvini ako sam te gnjavila. Ljubim te.”

Ušla je u autobus. Stala je do prozora. Okrenula je leđa ostalima. Nije želela da je opet neko prepozna, kad na bilbordu vide svoj portret. Pomislila je kako je lepo ispala na fotografiji. Nije se sećala kada su je uslikali. Autentična fotografija. Bilo joj je jasno da je pozirala za nju. Imala je na licu onaj osmeh što su imali prilike da vide samo njeni najbliži. Odavno se nije osetila tako da bi ga mogla namamiti na lice. Odavno nije bila istinski srećna. Iznad osmeha radosne oči, ispod njega:

AMALIJA BRAMS
RADOSNO JUTRO I DIVAN DAN

„Zar je moguće da sam ovako nešto napisala?” – pomislila je.

„Jedva čekam da ga pročitam” – šapnu za sebe.

Uplašila ju je misao da je možda neko to napisao za nju i predstavio se kao ona. Ali odakle im njena slika? Tražila je trenutke u kojima je mogla sedeti i pisati. Shvatila je da nije moguće da se to ikada desilo. Nakon prvog zaključka, sledio je i drugi, kao silogizam prvog; to je napisala neka druga ona, koju ne poznaje, a koja je sto posto ona.

Odlučujem da siđem iz autobusa i odem u banku. Morala sam proveriti da li ta druga ja i sama ja imamo isti konto. Uz široki osmeh, devojka sa šaltera, ustajući sa stolice, pljasnuvši rukama i s iskrenim oduševljenjem u glasu, izgovara:

„Gospođica Brams! Sjajno! Toliko ste divni.”

Zahvaljujem se i sa strepnjom joj pružam ličnu kartu.

„Želite li da podignete novac?” – pita me draga devojka.

„Samo uvid u stanje” – odgovaram, a nervoza raste.

Upisuje iznos na listić papira i pruža mi ga. Držim listić pod dlanom desne ruke. Skupljam hrabrost da ga pogledam. Verovatno sam ispustila neki neartikulisani krik, jer divna devojka sa šaltera me upita da li je sve uredu.

„Naravno.”

„Želite li da podignete novac?”

„Ne, hvala.”

Ljubazno joj se naklanjam i izlazim iz banke. Na svaki osmeh koji sam primetila, odvraćam istim onim osmehom sa bilborda i blagim naklonom.

*

Gđica Brams hodala je lako, gotovo da je letela, I baš u tom trenutku je primetila da joj telefon zvoni.

„Da” – radosno je uskliknula u slušalicu.

„Gospođice Brams. Zovem vas iz izdavačke kuće. Samo želim da vas obavestim da smo vam uplatili 40.000 evra, kako je i dogovoreno. Lično mislim da je to malo, jer roman vam je prekrasan. Ali ne brinite. Biće mnogo izdanja. I mnogo para. Uživajte u današnjem danu. Ja sigurno hoću, zahvaljujući vama. Prijatno. ”

Šetala je ulicom zanesena i srećna. Blago je podigla bradu dopuštajući suncu da joj oblije celo lice. Kad bi spustila pogled među prolaznike, na njihovim licima je uviđala istu takvu blaženost i radost, kako je i svoj izraz zamišljala. Kako bi se ko od prolaznika susreo s njenim pogledom, klimao je glavom s odobravanjem.

Pomisao na to da nije otišla na posao još više ju je uveseljavala. Ne želeći da ispadne skot, pozvala je redakciju da se izvini što neće doći i dodala da nikada više neće doći. Dobila je odgovor da se ne obazire na to. Bilo im je drago što je jedan takav biser uopšte radio kod njih. „Toliko je lektora u ovom gradu. Vi (nikad joj pre toga nisu persirali) samo pišite i usrećite nas uskoro još nekom knjigom.“

Otišla je i kupila šarenu haljinu koja joj se svidela, a za koju se nije osećala dovoljno seksi, dok je radila kao lektorka. Ostala je u njoj. Kupila je i nove cipele. Nije mogla odoleti i jednoj torbi. Savršeno joj je pristajala uz novu kombinaciju. Stare stvari je stavila u kesu. Završile su u prvom kontejneru.

Sela je u osunčanu baštu jednog kafića, daleko od buke automobila. Naručila je „Swimming pool”. Ispijajući hladnu tekućinu razmišljala je o tome kako joj se jako piše. U mislima joj se počeše razvijati prve rečenice. Pune života. Pune optimizma. Pune ljubavi. Zanosne i plahe, kao i sama što se osećala. Nizale su se radnje, stvarali likovi. Osećala se kao medijum kroz koji Nebo daje poruku svetu. Izvadila je slamčicu iz koktela. Eksirala je ostatak. Platila je karticom i pohitala kući dok je još bila pod utiskom zanosa.

*

Završila sam i krenula da ukoričim svoju novu priču. Koncentrisana sam na crvenog čikicu u stavu mirno. Mislima ga bodrim da što pre ustupi mesto svom zelenom bratu. Gubim strpljenje. Spuštam pogled.

S druge strane ulice stojim ja. U crnim pantalonama. Nosila sam ih i po ovako vrućem danu, da sakrijem šire bokove nego što sam ih želela imati. Nosim narandžastu bluzu s dubokim dekolteom. Njom sam želela skrenuti pažnju na svoje grudi. Njima sam bila zadovoljna. Preko zebre stojim ja, uredne frizure i mlitavog lica. Kasnim u redakciju, zbog čega će mi skinuti 15% od plate po svakom započetom satu kašnjenja. Obuzima me strah.

Pali se zeleno. Da li da se okrenem i izbegnem susret sa sobom, ili da joj, ipak, priđem? Šta bih joj rekla? Pravim se da tražim nešto u tašni. Kada je prošla, pretrčavam ulicu. Okrećem se za sobom. Ubrzanim korakom ta druga, možda i prva ja, hita ka autobusu. Gledam je kako se penje i nestaje u gužvi.

Posmatram praznu stanicu. Misli mi odlaze na onu mene pre nego što sam postala bogata i slavna. Tiskala me je bol tog protraćenog života. Neslobode. Svakodnevno ponavljanje istog, bez sreće, s mestimičnim zadovoljstvom, najčešće u pijanom stanju. Preplavlja me kajanje što je nisam presrela. Što joj nisam ništa rekla.

Pozvala bih je na mobilni, ali nas dve imamo isti broj. Hoću li je ikad više videti? Okrećem redakciju. Javlja mi se koleginica:

„Amalija, draga Amalija. Toliko puno posla ima, da ne stižem da završim tvoj divni roman. Kako si ti? Toliko bih sada pričala s tobom, ali čekaju me na prelomu. Ne ljuti se i obavezno svrati. ”

*

Gđica Brams se pitala da li bi isti odgovor dobila i ona druga ona. Nije više mogla da se smiri. Nije odnela tekst na koričenje. Vratila se u stan. Zamračila je prostorije. Uključila je klimu. Napravila je bokal limunade. Sela je na kauč i čekala drugu sebe da se vrati s posla. Čekajuci je zaspala.

Probudio je zveket ključeva koji je odjeknuo hodnikom. Usledio je tup zvuk.

„U pičku materinu!” – stiglo je odmah potom.

Prepoznala je glas. To je bila ona. Ispustila je ključeve pred vratima, sagnula se da ih dohvati, udarila glavom o vrata i opsovala. Zaključila je da ta ona ispred stana nije dobre volje.

Prsti su joj se odjednom ohladili. Vrata su se otvorila. Nije se pomerila. Ostao je sekund pre nego što će se susresti sa sobom. Odlučila se na brzinu i legla na pod kraj kauča. Za malo je izbegla da tresne o stočić. Dograbila je bokal s limunadom i stavila ga do sebe. Rukopis je spustila na policu u stolu. Druga ona, kako nije očekivala nikoga u sobi, nije je primetila. Bacila je tašnu na sto. Ušla je u kuhinju. Stavila je vodu za kafu. Ovo vreme ona pored kauča, iskoristila je da se sa bokalom sakrije iza fotelje.

Iako je znala da će pustiti muziku i pre nego što se izuje, ona iza fotelje se trgla na zvuk sa VH1. Jačina zvuka je bila podešena na tridesetdevetom podeljku. „CANDY, CANDY, CANDY I CAN’T LET YOU GO!“, vikali su Igi Pop i Kejt Pirson. „LIFE IS CRAZY, I KNOW…“, duetu se pridružila i njena dvojnica, koja je svoj alt prigušila vratima vecea. Zatvarala ih je i kad je sama, zbog zaluđenosti fengšuijem.

Amalija spisateljica je izračunala da ima oko minut vremena da se izgubi iz stana.

*

Otvaram vrata od lifta. Užasno sam nervozna zbog svađe sa urednikom. Kretenčina misli da sam ja robot. I upišaću se! Nikad ništa ne mogu da nađem u ovoj torbi!

Aha, tu su.

„U pičku materinu!”

Otključavam i ulazim u stan. Bacam torbu na stočić. Bešika pritisla, ali mi se jako pije kafa. Stavljam vodu na plotnu.

Daljinski je na televizoru. Puštam VH1. Igi Pop i Kejt Pirson pevaju: „CANDY, CANDY, CANDY I CAN’T LET YOU GO!“

Stvar mi izmamljuje duboko zatrpanu iskru dobrog raspoloženja. Puštam glas. Pridružujem se duetu.

Ulazim u vece. Zatvaram vrata da ne mešam energiju mokrog čvora sa ostatkom stana. Sedam na šolju. Prestajem da pevam.

Lakat na kolenu, čelo u šaci. Ne mogu više da trpim proseravanje urednika. Koliko sam u početku volela svoj posao, toliko ga sada mrzim. Što više mrzim njega, to više mrzim sebe. Ljudi. To je ono čega mi je muka. Odnosi. K’o da sam govno, tako me tretiraju. „Ti znaš koliko lektora u ovom gradu jedva čeka da dođe na tvoje mesto?“ Ma, jedite govna! Moram da promenim posao. Ili samo da odem, već jednom? Moram da imam posao. Jedina veća kazna od odlaska u redakciju je da se vratim da živim sa svojima.

Povlačim vodu. Perem ruke nad lavaboom. Gledam svoje podočnjake. Gledam svoje umorne oči.
„Gde si, Amalija? Ko si ti?” – pitam svoju refleksiju.

U ogledalu nije bilo nikoga nalik meni kakva sam bila i ko sam želela da budem. Uvek sam se osećala zvezdom. Sad sam bliže crnoj rupi. Nije mi samo ambicije ugušila redakcija. Ugušila je mene, moju prirodu.

„Ko si ti!?” – vičem i udaram šakom svoj odraz.

„Ti si ja!” – čujem iza sebe.

„Aaaa!” – urlam, odskačem tako da udaram leđima vrata od vecea.

Gledam sebe stariju bar deset godina. Ćelava sam. Upalih obraza. Mršava kao narkomanka. Ja sam, nema šta. To što je ostalo od mene. Kako?

– „Kako?” – pitam je.

„Krenula sam da se istuširam. Tek što sam ušla u kadu, čula sam bravu. Zatim i udarac o sto. Mislila sam da je provalnik. Utišala sam se. Onda sam te čula kako pevaš. Pretpostavila sam da ćeš ući. Zatvorila sam zavesu. Nisam pogrešila. Vidi tebe. Vidi mene. Neverovatno. „Kako?“, pitaš me. Ne znam.”

Drhtim. U grlu osećam odkucaje srca.

„Ti si stvarno ja?” – pitam je.

„I ti si ja.” – odgovara.

„Koliko imaš godina?” – pitam je.

„Četrdeset jednu.”

„Devet godina si starija.”

„Toliko ćeš još da živiš.”

„Šta?”

„Umirem od raka.”

„Molim?”

„Neverovatno. Zar ne?”

„Ne. Ovo se ne dešava.”

„A ja mislim da je ovo dar od boga. Molila sam se. Ti si uslišenje mojih molitvi.”

„Šta hoćeš da kažeš? Da si se vratila u prošlost?”

„To je sad nevažno. Bitno je da mogu da ti se izvinim.”

„Misliš, sebi da se izviniš.”

„Da. Izvini.”

„Za šta?”

„Jer sam se odrekla snova.”

Mlađu Amaliju poput puščanog zrna prostreli izvinjenje njene starije dvojnice. Spustila se na pod. Zajecala je. Starija ona je zagrlila.

„Snovi mi neće plaćati kiriju. Da mogu bilo šta da promenim, sada ti ne bi bila ovde. Ne bi umirala od raka. Ne! Ovo ne može da se dešava! Poludela sam. Gledala sam Blistavi um. Znam. Ti si moja uobrazilja. Ti ne postojiš. Tebe nema! Ignorišem te. Pomeri se!”

Starija ona se pomeri. Amalija otvori vrata. U kuhinji je lonče za kafu bilo usijano. Sklonila ga je s plotne. Otvorila je frižider. Natočila je sebi punu čašu pelinkovca. Uzela je daljinski i isključila televizor. Njena dvojnica je sedela na ivici kauča. Imala je grč na licu. Držala se za stomak. Cvilela je. Amalija je odlučila da ne obraća pažnju na nju jer je ona samo njena fikcija. Sela je na fotelju. Iako nije htela da joj se obraća, nije mogla da skloni pogled sa sebe na kauču. Gledala je kako snažno kašlje. Krv joj je potekla na usta.

„Ne mogu više ovo da trpim!” – povikala je Amalija spisateljica, koja je do tada bila sakrivena iza fotelje.

Kako se već pomirila s tim da je luda, Amalija iz fotelje, iako se iznenadila što se pojavila još jedna ona, ovog puta u veoma privlačnom izdanju, nije ničim pokazala da joj je stalo do toga što se pored nje dešavalo. Otpila je gutljaj od pola čaše pelinkovca.

„Veruj mi da je meni ovo sve čudnije nego tebi, ali kako možeš tako hladnokrvno da gledaš sebe kako umireš!? Amalija!”

Najstariju Amaliju napad je na prečac prošao. Klonula je u rukama svoje dvojnice.

„Umrla je!” – zavapila je spisateljica.

Amalija je shvatila da neće moći da nastavi život sa svojim duhovima. Bilo je pitanje trenuka kada će tražiti od nje da počne da ubija, pljačka i ko zna šta sve. Njeno samoubistvo nije bilo povezano sa hrabrošću. Kroz prozor je skočila iz straha. Nije videla drugačiji izlaz iz situacije. Amalija spisateljica ostala je sama sa leševima svojijh dvojnica.


Kodrat Majović: Kodrat se kao izdanak jednog prolećnog dana obreo na drvetu Majovića. Sa sebe je mnoge žute listove do sad poslao i mnoge zelene opet dočekivao. On pije, diše, sunča se, piše, jedom rečju – živi. Budan je i kad spava, a sve što vidi, usni. Njegov moto je: Piši kao što sanjaš, sanjaj da bi pisao.

Autorka ilistracije: Ivana Maksić

Povezani članci

Igor Marojević – 25 godina ljubavi

Vojislav Radojković, Hronika banalnog doba

Ljiljana Pticina, Ruske beskrajne noći

Ostavite komentar