Kratka beleška o Petom godišnjem dobu (Nenad Džoni Racković, Laguna, 2017) ili Život kao umetnički performans
Piše: Marijana Nikolajević
”Svi moji nervni završeci su ogoljeni. Ali ipak, ne mogu da mislim o bilo čemu drugom osim o umetnosti kao svojevoljnom testu izdržljivosti”
Nenad Džoni Racković
Ako ste za dobru vožnju sa izvesnim nabojem adrenalina kako biste prekratili ovu drugu, dugu vožnju GSP-om idealna knjiga je upravo Rackovićeva knjiga. Ko je Racković? Racković je kontroverzni umetnik čiji je talenat rasplinut od sedme umetnosti, raznih performansa do književnosti. Za njega je sve umetnost, pa i vožnja skejtom. Čak i za one neupućene u delo i lik ove urbane legende, sigurno ste čuli za Đoleta Haubicu iz Kako je propao rokenrol ili za lika koji iz prvog reda cepa haljinu Ide Lolobriđide, ili glavnog Žlikovog junaka iz Dupeta od mramora. Peto doba obiluje sirovim ali isto tako i preciznim jezikom, to je lična i društvena istorija isprepletana obiljem informacija, crnim humorom, cinizmom i vapajem za razumevanjem. Autor traga za tim zrnom razumevanja samog sebe, sam sebi je kontradiktoran. Peto godišnje doba je naizgled ljubavna ispovest supružnika u klimavom braku, ali ne samo to, već i autorova karta, izlaz iz haosa koji je sam stvorio, pisanje kao lice i naličje slobode. Pisanje kao spas. Dugo pismo samom sebi. Karta za izlaz iz sopstvenog pakla…na trenutke je euforičan, besan, razočaran, povređen, ali sve vreme balansira na skejtu, vozi nas iz scene u scenu kroz vrtloge sećanja, kako sam kaže ”metastaze na uspomenama”, on je pobunjenik i konformista u isto vreme. Dovoljno ekscentričan ali i iskren da ogoljava sebe do srži:”Bio sam uveren da dostižem krajnju tačku kada ću morati da se suočim sa svojim porazom. Ne zato što nisam uspevao da pišem, već pre što nisam uspevao da preživim pisanje. Samo bi samoubistvo moglo da potpiše – da stavi tačku na – taj nedovršeni, beskrajni rad(…) ”
Pred kraj knjige ‘’vožnja’’ biva sve sporija, ona energija s početka jenjava, kao da je i sam autor požurio i izgubio ravnotežu, pisao s vidno manje žara kako bi odskočio sa skejta i mirno odšetao. A vožnja je bila prebrza I očekivano bi bilo da se jednom naglo zakoči.
Knjigu sam pročitala kroz tri vožnje sedamdeset osmice na relaciji Zemun- Vračar i nazad. Jednom sam čitajući izašla na pogrešnoj stanici, na svu sreću, jer je niz ulicu baš Dzoni projurio skejtom.
Marijana Nikolajević piše priče, recenzije i eseje. Zastupljena je u brojnim književnim časopisima: Povelja, Sveske, Odjek, Beležnica, Balkanski književni glasnik, Avangard, Kulturni bilten Crnjanski, Bagdala i dr, kao i zbornicima: Dva sveta (Skc, Kragujevac, 2002), The best of Kišobran 2 (Bor, 2010), The Best of Kišobran 3 (Bor 2011), Kratke priče, (Alma, Beograd, 2010), Crte i reze (Svilajnac, 2011). Živi u Zemunu gde odgaja svoja mala dva dečaka sa kojima ranim jutrom profesionalno juri zmajeve.
Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.