Gozba
Oko pola šest je posle podne. Grupa tamnoputih ljudi urednih frizura protrčava pored sportista lokalnog kluba. Njihov sprint je bolji od tehnike sportista. Oni trče za život. Sportisti trče za medalju. U oba slučaja u pitanju je igra i prelaženje do određenog nivoa. Sportistima aplaudiraju, nemaju prepreke do vremenskih uslova tokom trke, potom svoje snage, motivacije i treninga. Ovoj drugoj grupi niko ne aplaudira, čak ni kada igru pređu. Možda dobiju šansu za nov život nakon meseci provednih u prljavim svratištima, na zimi na koju nikako nisu navikli, uz povike, psovke i guranje policije, žandarmerije, uz batinanje, oduzimanje ljudskosti na svim nivoima. Možda, samo možda, nakon toga uspeju da dobiju novu šansu u životu i možda uspeju da prevaziđu traume koje su do tada hrabro čuvali u sebi. Pričam vam ovo delimično kao posmatrač, delimično saučesnik na obe strane života.
Duže vreme se suočavamo sa ovim problemom kao nacija, kao svet, slobodno se može reći. Niko nije dovoljno sposoban ili, može biti, zainteresovan da rešava problem iz korena. Zašto? Vrlo jednostavno – koren je sladak. Kao koren kod šargarepe ili bilo koji drugi jestivi, ne prosto ugodan, već neophodan i toliko srastao sa našom kulturom i smislom postojanja da bi svako jelo nadalje bez njega bilo bljutavo. S tim što je ovo, reklo bi se, (a)duhovni koren i ime mu je moć. Nesrećne ljudske sudbine uvek su bile statistički irelevantne u odnosu na užitak gospode. To što se tip gospode izmenio, poredak nikako ne remeti. Samo su vazda nesrećne sudbine jednako tragične i nesrećne. Ona boli, pa boli, ne bira i nikada birala nije pol, uzrast, naciju. Nesreća je, zapravo, najdemokratičniji oblik postojanja – prema svima se baš jednako ophodi.
Mnogi kreću putem politike, diplomatije, untrašnje kontrole i sličnih poslova zarad pravde, neke idealistične potrebe. Ali i ideologija je jednako beskorisna i zla poput religije, ne ostaje se zauvek čist i veran. Ne pravdam većinom sebe, verovatno svako ima svoj neki razlog, kojim sebe čvrsto i uspešno ubeđuje da se drugačije nije moglo, da su sada druga vremena… ali vremena su uvek ista. I ljudi su uvek isti, sa minornim izmenama spoljašnjosti. Čovek je i dalje zver nad zverima, vazda gladna moći i bogatstva.
Pozvan sam u jedno manje mesto. Uspelo se napraviti tako da je restoran legalizovan, kao i smeštaj. Iako smo svi u ovome neko vreme, arapski nismo baš govorili, niti nas je to zanimalo. Tu smo zarad profita, ali uhvatile su se najčešće i najslušanije, zapravo najbitnije reči i fraze: masari (levantinska reč za novac), muškila (problem), šurta (policija), mustašfa (bolnica), kem (koliko). Sirijci i Libanci su bili najbrojniji, te je njihov dijalekat prevladao, što sam shvatio tek kada sam otišao na letovanje u Egipat sa svojom ženom. Žene moraš da činiš sretnima, tako kažu, a šta je lepše od putovanja na daleke destinacije. Kada su se svi okupili, Farid je doneo hranu na sto, te je sastanak, više neformalan, ali ključan, mogao da počne.
“Situacija je, rekao bih, stabilna, što će reći da novac sa svih strana redovno pristiže. To što se prost svet uzbuđuje na ideološke pokliče i pravi se da brani domovinu, proći će brzo. Mi imamo jedan cilj, a to je da Organizaciji sve na papirima izgleda čisto, legalno, brojke se slažu. Neko se odvozi, neko dovozi, kom obojci, kom opanci, pa nikada nije svima bilo dobro, čak ni u komunizmu. Jel, tako?” – počeo sam ja kao najstariji.
Farid je bio domaćin, Arapin nižeg rasta, zanimljive i lepe, prijatne spoljašnjosti, uvek začešljane kose u desnu stranu, sa osmehom spremnim da se bori protiv bilo kakve nevolje. Niska od belih zuba se još više caklila u poređenju sa njegovom tamnijom puti. To je bio jedan od onih koji i u smrt idu za voljeno biće, a s druge strane se zacrveni pred bilo kakvim devojčurkom, ženom.
Iranac Ehsan beše mu najbliži od svih. Ehsan je stupio na balkansko tle dosta godina pre i imao je već svoju zubarsku ordinaciju, bio je oženjen lokalnom ženom. Umerena i blaga ličnost, gotovo nepripadajuća trenutnom skupu.
-Ja ne bih, ipak sve sveo na materijalna dobra. Možda bi bilo dobro razmisliti kakav utisak sve ostavlja na naše sunarodnike. Neki od njih će se zadržati ovde duže, pa taj negativni prilepak neće biti povoljan….
Asghar, Sirijac koji je proveo mladost u zatvoru, jer se tamo za sam pogrešan pogled završava iza rešetaka, umeo je da napiše ponekad neku tužnu pesmu, a od svih njih je najlepše i najtužnije pevao. Čak i onom koji ni reč arapskog ne razume, suze se same kotrljaju, liju u potocima.
-Ehsane, prijatelju, svaki čovek žudi za onim što nema, a naš gospodin P. nije još stekao željenu količinu novca. On bi ženu sledeći put da vodi na gala večere u Parizu, a ne u Egipat. Da li ženu ili nekog drugog, putevi erosa su upleteni.
Sokrat je bio moj poznanik još iz gimnazijskih dana. Zapravo se zvao Vladimir, ali beše nepopravljivi zaljubljenik u filozofiju. Takođe veoma pravdoljubiv, te bi takođe voleo da se sve moguće stvari što bolje isteraju na čistac.
-Važno je razlučiti bitno od nebitnog – rekao je. -Da li je važna duhovnost u našim životima?
-Jeste, odgovoriše svi, ne baš u glas, ali se složiše, neki klimanjem glave, neki glasnim da.
-Da li nam duhovnost donosi, evo, na primer, ovu hranu ovde?
-Ne..
-Amm…
Pogledi se razmeniše, nisu bili sigurni kuda bi odgovor vodio ovaj put kod nepredvidivog Sokrata grupe.
-Faride, šta je donelo hranu danas na sto?
– Kuvar… i Muhamed je doneo povrće i meso iz prodavnice.
– Pa, kako Faride?
– Ma arif[1]…
-Masari, masari, ya habibi[2]!
Gospodin A. ulazi pripit, pozdravlja se sa svima, seda za sto i traži pivo. Farid ga podseća da u arapskom restoranu nema alkohola: haram, ahui, ana asif[3]! Alen ustaje, ljubi Sokrata u čelo i tapka ga po ramenu: tako je, brate, čuo sam šta si rekao. Novac nam je najvažniji u celoj priči. ALIIIII i da se štitimo međusobno, jel tako? Ako neko nekog dira, samo A. zovnite! Ja sam vam glavni u gradu!! Vidi… vidi…. Vadi telefon, otvara Whatsapp i pokazuje fotografije koje mu je neko poslao.
– Svi oni su sada pod mojom istragom, hehehe, razumete… mojom istragom. Dirali su mi kumče, bagra neka, ima da ih nema, za sve se A. pobrine.
Farid ne govori ništa već se priseća njenih zelenih očiju, koje počeše da suze. On je zaista pokušao da joj skrene pažnju da bi trebalo da ode, da ne bude blizu čoveka kao što je A, ali nije umeo u trenutku da to učini uspešno, a da ona ne pomisli kako Farid ne želi da ona tu bude. Jer želeo je, trebalo mu je anđeosko lice, čisto biće da sedi pored njega, da ne zaboravi ko je, odakle je došao i da se nada da će jednom sve to nestati, i gospodin A. i restoran, i krijumčari, i psi koji grizu, policija, miris hašiša, duvana i osećaj bezizlaznosti iz ove situacije. Samo nekoliko meseci pre, on je bio drugi čovek, sa dostojanstvom, sa celokupnim svojim bićem kakvo jeste. Sada i ovde se gospodin A. isto hvalio zlodelima svojim, a ona je počela da drhti, želela je da pobegne, nije razumela šta se dešava i zašto ja stojim u sredini svega toga. Čisto ne razume nečisto. Nisam želeo ničim ikada da je uprljam.
-Hajdemo da prošetamo – rekao sam joj tada sa osmehom, kao da je najnormalniji dan i da se ništa nije desilo. Drhtala je, ne od zime, iako je bio februar, već od straha od tog čoveka. Gospodin A. je zaista bio oličenje nečeg duboko nečistog bez pokajanja. Otpratio sam je do auta i zamolio je da ode kući, rekavši da je sve u redu. Zagrlio sam je i zagrljaj i ona sama se zauvek uvukla u mene i dan danas, kada je nema, osećam njen zagrljaj, toplotu, strah i taj anđeoski dah koji nisam, nadam se, nikada ničim uprljao. Pazio sam je kao sestru rođenu, trebala mi je kao majka detetu, kao komad plavog neba u sred oluje. Slučaj mi ju je oduzeo, jer, kao što sam rekao, čisto i nečisto se ne mešaju.
Arsen, komičar, večiti šaljivdžija u krugu, povika: prijatelju A, bitna je zaštita, prijatelju P – bitan je profit, ali svakome od nas bitna je ona naša druga polovina sazdana u telu žene. I sve te devojke što prijatelju A. iskaču iz mesindžera, jeftinije i skuplje, one pripadaju profitu, njima se masari pretiče iz jednog džepa u drugi, ostavljajući te devojke praznima i isključivo telesnima. Svi mi želimo ono neobjašnjivo što nas sruši na pod, njene oči koje kriju nebesku zagonetku, jel tako Faride?
Namignuvši mi, baci deo svog profita na sto, što učini i gospodin A. i Asghar, dok gospodin P. sve pokupi i podeli po svojoj logici zasluga. Sokrat izbaci spisak slobodnih kuća, te imena raspoloživih ljudi za rad. Farid dade informacije koje je sakupio, a Ehsan prionu na mansif[4], koji je čitav sat čekao.
-A za koga je još jedan tanjir? – upita Ehsan Farida.
-Dolazi čovek koji organizuje neke proteste i javno ne voli naše sunarodnike.
-Zašto?
-Da dostavi svoj spisak informacija i ljudi. Komunizam, Ehsane, gozba je za sve.
[1] Ne znam.
[2] Novac, novac, dragi moj.
[3] Greh je, brate, žao mi je.
[4] Tradicionalno jelo
Ljiljana Pticina (1985) Diplomirala je na Pedagoškom fakultetu u Somboru, a master iz opšte i komparativne književnosti je završila na Filološkom fakultetu u Beogradu i Novom Sadu. Trenutno je na doktorskim studijama na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Pohađala je letnju školu na Institutu Andrić. Piše, prevodi i bavi se književnom kritikom. Njeni naučni radovi, prevodi kratkih priča, kao i njeni autorski radovi, objavljeni su u raznim časopisima i zbornicima (Trag, Koraci, Kult, Avangard). Organizovala je dva književna konkursa 2012. i 2013. godine u sklopu Somborskog Karnevala. Godinu dana je bila urednica i kolumnistkinja portala Konkursi regiona. Radila je šest godina kao nastavnica engleskog jezika u centru za strane jezike, a trenutno predaje srpski jezik na internetu. Jedna je od osnivača i koordinatora grupe “Prevodilačko srce” koja je specijalizovana za prevode medicinske i humanitarne dokumentacije.
Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!