Image default
Proza

Marija Krtinić Veckov, Krevetac

KREVETAC

 

Oči se lako naviknu na mrak. Tama je neizdrživa samo prvih par sekundi. Već trenutak kasnije čini nam se da svetla nikada nije ni bilo.

Uši su mi bile pune vode. Donela je sa sobom tišinu, kao da je žuti vosak koji, ukapan u ušni kanal, pravi tvrdi čep. Gluvoća mi je prijala više od plivanja. U mojoj glavi strujali su talasi kao u morskoj školjki.

Nisam više zamahivala rukama. Dozvolila sam vodi da me nosi bez cilja kao brod bez kormila, nadajući se da ću se na kraju negde nasukati. Bila sam na morskoj pučini, a ne u malom hotelskom bazenu. Tišina me je vodila daleko. Dosta dalje od ovog mesta u kome nisam želela da budem.

Potonula sam do samog dna bazena. Stopalima sam dodirnula pločice čija se boja odavno izgubila od česte upotrebe hlora. One su me vratile na površinu.

Voda me je zaista odvela negde nenadano. U tome joj je pomogao jedan dečak. Skočio je pravo u centar bazena povlačeći me sa sobom. U svojoj želji da se što pre okvasi, nije me primetio. Možda sam snagom podsvesti uspela da se stopim s površinom. Pre će biti da je bacio peškir i papuče i uputio se ka vodi ne sačekavši braću i sestre, a još manje odobrenje majke, koja je uletela za njim istog trenutka kada je videla kako se borim za vazduh.

Nisam mogla da ga krivim. I ja sam nekoliko minuta pre toga sebično uživala što je bazen samo moj. Ustala sam ranije baš iz tog razloga. Da budem sama. Ni on ništa drugo nije želeo, osim da mu niko ne smeta u njegovoj zabavi. Pa ipak bila sam mu na putu.

Sada ga je majka grdila. Vukla ga je iz vode preteći mu da neće ući u bazen celog jutra, a možda i do kraja dana ako bude nastavio da se tako ponaša. Tek su došli, a njoj je već prekipelo, i već bi želela da se vrati. Ili barem da njega pošalje kući pa tamo da ga čuva baba, koja ga je ionako razmazila pa sad zbog njega ne može ni dva minuta da provede u miru.

Dugotrajnu tiradu prekidala je nekoliko puta da bi se uverila da je sa mnom sve u redu. Pitala me je da li mi treba pomoć da izađem, da li da zove lekara, ako takvog uopšte ima u hotelu. Odgovarala sam joj pokretima glave. Dva puta gore dole za da – dobro sam, i dva puta levo desno za ne – ne treba mi lekar. Ali do vazduha nikako nisam mogla doći. Kašalj me je i dalje gušio.

Pribrala sam se onog trenutka kada sam shvatila da dečak ne prati šta mu majka govori već netremice gleda u moje grudi koje su izgubile svoje mesto u kupaćem kostimu. Visile su gole u svom punom sjaju. I dalje lepe i čvrste, nisu izgubile ništa od svog oblika, bez obzira na moje godine. Tamne bradavice stajale su stegnuto kao putokazi u oluji. Baš kao i ja, bile su neprimerene ovom mestu, očigledno namenjenom porodicama s decom. Posramljena, vratila sam kupaći na svoje mesto.

Usledio je šamar. Dečakova majka mi se više nije obra­tila. To je bio moj deo kazne za sebičluk. Odjurila je tegleći za sobom sina i ne pogledavši me. Njenu pojavu odmenila su ostala deca. Uskakala su opremljena gumama i vazduš­nim mišićima.

Bilo je krajnje vreme da krenem.

***

Krevetac je stajao na sredini hotelske sobe. A. je u njega pakovao knjige. Iz kartonske kutije koja se nalazila pored toaletnog stočića izvlačio je jedan po jedan prime­rak svog novog romana Edamerov sir, a zatim na prvoj stranici pisao ime i datum. Knjigu bi potom odložio na dušek montažnog kreveca. Reklo bi se da je presložio već dva paketa.

Mada je tom neobičnom delu nameštaja u našoj ho­telskoj sobi našao novu namenu, A. je i dalje bio ljut na mene. Nije podigao glavu kada sam, još uvek boreći se za dah, zalupila vratima za sobom. Pogled razdražene majke pratio me je hodnicima i liftom. Ostala sam zalepljena leđima za tapacir, nadajući se da sam mu konačno umakla.

A. je, gotovo u meditaciji, i dalje pomerao knjigu za knjigom, ne obraćajući pažnju na mene. Tišina nije bila ništa novo u našem odnosu. Navikla sam na tretman ću­tanjem nakon burnih svađa. Moglo je da traje i danima. Dužina nikada nije zavisila od uzroka našeg neslaganja, već od moje spremnosti da ili ponizno priznam da je u pravu, ili uz teatralno lomljenje posuđa, saksija cveća i bacanje knjiga, pokrenem novu, žučniju raspravu, u kojoj bi se napokon našlo neko rešenje.

Nisam bila spremna ni na jedan od ta dva scenarija.

Ušunjala sam se u kupatilo, trudeći se da mu ne sme­tam, skinula mokri kupaći kostim sa sebe i ušla u tuš kabinu. Trebalo mi je vremena da namestim bateriju kako bi topla voda išla u kontinuitetu, bez prekida. Kada je konačno krenula, pustila sam da me celu prekrije.

Kod kuće smo naučili da se pravimo da spavamo leđima slepljeni jedino za drugo kao sijamski blizanci. Buka s ulice koja se nesnosno čula u dnevnoj sobi, nije mu dozvoljavala da napusti našu zajedničku postelju kad god bi to poželeo. Od dodira mog znojavog tela, više mu je smetala galama klinaca ispred zgrade. Zato je u hotelima uvek tražio odvojene krevete.

Kada iz nekog razloga dva zasebna ležaja nisu bila dostupna – zahtevao bi dodatni. Budući da smo najčešće putovali na promocije, seminare, konferencije, odnosno u tuđoj režiji, nije mogao mnogo da izvoljeva. Najčešće bi naknadno sam pozvao hotel i tražio fotelju na rasklapanje izmišljajući neko nerazumno i neshvatljivo opravdanje koji bi recepcioneri po službenoj dužnosti progutali s do­ručkom. Tako je bilo i ovog puta, samo što nas je umesto kauča sačekao montažni krevetac.

A. je kipeo od besa čim je isti ugledao nasred naše sobe. Ipak, njegovo nezadovoljstvo trebalo je da preuzmem na sebe i iznesem pred rukovodstvo hotela. Nisam se sa tim složila.

Svoju nervozu i nezadovoljstvo preusmerio je ka meni. Ja sam na neki čudan način bila kriva za krevetac u našoj sobi, jer sam u dosluhu radila sa sobaricama kako bih ga još jednom podsetila na njegove nemogućnosti i to baš u ovom trenutku kada se pred njim nalazilo sve ono što je celog života sanjao i za šta je radio.

Topla voda počela je da se smenjuje sa hladnom. To mesto više nije želelo da me skriva od problema koji su me čekali sa druge strane vrata. Morala sam da se suočim sa situacijom. Odlučila sam pak da osušim kosu hotelskim fenom, obučem trenerku, koja je visila na vešalici u kupa­tilu još od prethodne večeri kada sam je nakon putovanja skinula sa sebe i iskradem se iz sobe na isti način na koji sam u nju ušla – kao lopov i uljez.

***

Volim da šetam po knjižarama. Da pustim da me miris sveže štampane hartije omami dok lutam između polica ne tražeći ništa određeno. Uživam gledajući nove, još neotvorene i nepročitane knjige. Kriju tajne svojih au­tora, njihove želje i ambicije, nadu da govore neponovljive, jedinstvene i važne priče. One koje će ostati zapisane u kanonu, istoriji, svesti njihovih čitalaca i kad njih više ne bude. Kriju i sve muke s kojima su nastajale. Neprospavane noći i nebrojive promene, brisanja, dopisivanja… Sve žrtve autorove porodice, supružnika, dece, roditelja… Svi su za­jedno učestvovali u rađanju jednog dela. Oblikovali su ga svakom svojom rečju i svakim svojim potezom i namerom.

Edamerov sir. Ko još misli da je to dobar naziv za roman?! Možda za neki kuvar o holandskoj kuhinji, ali svakako ne i za preciznu studiju ljudske prirode. Gladni miš Edamer predstavljao je alegoriju savremenog intelektualca, neuspešnog u svemu, pa čak i da sebi pronađe malo hrane, ne bi li preživeo hladnu zimu. Pa ipak, nije bio jednodimen­zionalna slika sa direktnim aluzijama na savremene ljude i događaje. Više je podsećao na nekakvog savremenog Kaf­ku koji se na pola svoje priče okreće magičnom realizmu. Nije me iznenadilo što se u maloj knjižari u nekom mestu u provinciji, čijeg se imena uskoro neću ni sećati nalazi visoko na policama, stisnut uz druge naslove, koje čitaoci retko prelistavaju i još ređe kupuju.

To je bio A.­ov šesti roman. I zapravo, osim tog neza­nimljivog naslova, bio je odličan. Njegovo najbolje delo do sada. Knjiga je bila daleko relevantnija od nekoliko propratnih rečenica koje su se nalazile na njenoj poleđini. Takve stvari nikada i nisu merilo samog dela. To ionako pišu autorovi prijatelji ili kolege koji se na taj način odužuju izdavaču ili piscu zbog neke prethodne saradnje. Tu situ­aciju dobro poznajem iz iskustva. Ništa drugačije nije ni sa mojim knjigama, iako ne pišem beletristiku, već istorijske analize, eseje, studije – naučnu literaturu koja je ipak čitanija od većine savremene domaće književnosti, a posebno od one koju piše moj suprug.

Iskreno je verovao da će mu ovaj roman doneti du­goočekivanu najvažniju književnu nagradu u zemlji, koja mu je više puta nepravedno oduzeta pred nosom. Sa sva­kom svojom knjigom bio je u najužem izboru, pa su ga već po novinama nazivali večitim gubitnikom. Ta okolnost iz njegove biografije bila je obavezan detalj u intervjuima za medije. Pominjala se kao datum njegovog rođenja ili diploma fakulteta. Vremenom je i sam počeo da veruje da će ga istorija tako i upamtiti.

Kada se to dogodi jednom ili dva, pa čak i tri puta, i dalje mislite da će vam budućnost ipak doneti neki preokret. Ali sa četiri knjige, to pak deluje kao usud. Posebno kada je ta četvrta dosta slabija od prethodnih. Postajete svesni da su pred vama zapravo sve lošija dela, od kojih se ne može očekivati ni kratkoročni uspeh ni dugoročna vrednost. Razmišljate i da prestanete da pišete, jer će vas u nekom trenutku možda zaista i nagraditi, ali za knjigu koja to uopšte i ne zaslužuje. Najveća čast domaće književnosti pripašće vam za stare zasluge, a to nije nešto što pisci, koji sebe smatraju hrabrim i inovativnim, priželjkuju.

Tako sam naravno samo ja razmišljala. A. nije mario za to. Mogao je da napiše i pesmu, a dobije nagradu za na­jbolji roman – ne bi se bunio. Rekao bi da je u stihovima žiri video epsku snagu o kojoj sam nije razmišljao dok je delo stvarao. I da je oduvek verovao da vrednost napisanom daju interperetacije čitalaca, a ne sami autori. Tako je valjda i Edamerov sir ispao uspešan bez njegovog velikog udela. To, međutim, nikada ne bi priznao.

***

Po povratku u hotelsku sobu zatekla sam samo miris jakog parfema. Muškog. Otišao je na promociju, a da mi se pre toga nije javio. Nije čak proverio ni gde se nalazim ni da li sam dobro. Ozlojeđenost ga je još uvek držala. Bilo mi je jasno da od mene očekuje da se tamo pojavim pokisla i postiđena zbog svog nerazumevanja. Nisam bila spremana da preostale sate u hotelu provodim u svađi zbog još jednog incidenta. Nisam imala snage da nastavim sa dokazivanjem sopstvene nevinosti u celom slučaju ,,krevetac“.

Našminkala sam se i obukla haljinu koji sam specijalno za tu priliku ponela od kuće. Haljinu koju je naravno A. iz­abrao jer je otkrivala moju lepotu, istovremeno ne skrivajući moju inteligenciju. Tako je barem on definisao, a u stvari je samo bila u skladu sa mojim godinama – tamne boje, elegantna i ne previše otvorena i uska. Na kožu sam, ipak, namerno stavila njegov parfem. Htela sam da svi pomisle kako smo razmenjivali nežnost pre dolaska na promociju, što bi bez ijedne izgovorene reči objasnilo moje kašnjenje. U tome je naravno bilo i samo meni razumljive ironije. A. se plašio mog dodira više nego njegov Edamer gladne mačke.

***

Sala u gradskoj biblioteci bila je dupke puna. Ljudi su se tiskali između redova kako bi čuli šta A. ima da kaže. I bio je zaista veličanstven dok je sedeo na improvizovanoj pozorinici.

Osetila sam njegov pogled čim sam ušetala, ali to i dalje nije značilo da će mi prići i obratiti mi se. Trebalo je da nastavim strpljivo da čekam da on odluči kada je pravi trenutak za izmirenje. Organizatori su me, na sreću, odmah prepoznali i ponudili mi mesto za sedenje među desetinama ljudi koji su pratili A.­ovu pojavu s velikom pažnjom i uz­ buđenjem. Ne sećam se o čemu je tačno govorio te večeri, ni šta se to publici toliko dopalo, ali nisu skidali osmeh sa lica, čak i kada je pominjao ozbiljnu političku situaciju u zemlji. Školski profesori, bibliotekari, studenti sa već izgrađenim stavovima, nemo su pratili svaku njegovu reč i potvrdno klimali glavom, na kraju ga počastivši i gromoglasnim aplauzom. Kada je završio, ustala sam da protegnem noge dok je on svojim ozarenim čitaocima potpisivao primerke svoje nove knjige. Dugačak red ukazivao je na to da će moje čekanje potrajati.

Probijajući se kroz masu koja se kretala ka pozornici, u ćošku pokraj ulaza, primetila sam dečaka s bazena. Sedeo je na neudobnoj, drvenoj stolici sa glavom oklembeše­nom o pesnicu. Lakat ruke postavio je na koleno koje je pomerao levo ­desno. Davao je sve od sebe da od dosade ne zaspi. Bila sam zadivljena genijalnošću njegove majke u disciplinovanju svoje dece. Okretala sam se po sali ne bih li i nju primetila. Stajala je u redu sa Edamerovim sirom u rukama, stalno provirujući ka pozornici. Nije više izgledala kao zločesta, ali pravdoljubiva žena koja me jednim svojim pogledom može svesti na mrvicu prašine. Nesretpljivo je iščekivala susret sa mojim suprugom, kao zaljubljena tinej­džerka pred koncert svog omiljenog pevača.

Uputila sam se ka izlazu iz biblioteke kako bih izbegla da neko primeti kako se uzdržavam da ne prasnem u smeh. Gušeći se od prigušenog smejanja, ali i tolike pažnje koja je okruživala A, nisam želela da se zadržim u tom prostoru ni minut duže. Na prohladnoj proletnjoj večeri mogla sam da se kikoćem kao šiparica i da ne gledam kako mom mužu raste samopozudanje, kao nakon utakmice školskog tima u kojoj je dao odlučujući gol. Igrao je na pobedu, to je bilo sasvim jasno.

Ipak nisam bila spremna da odmah odem. Davala sam sebi rokove do kojih ću tu ostati, a zatim polako krenuti ka hotelu. Ali minut po minut, prošao je čitav sat. Čekala sam da A. izađe, smenjujući svoju težinu s noge na nogu, nemoćna kao dečak u sali da se rešim dosade.

Kada se na kraju pojavio, izgledao je zadovoljno kao Edamer posle bogatog ručka. Na njegovom licu nije bilo ni trunke iznenađenja što sam još uvek tu, samo dečje radosti zbog uspešne večeri. Kao da je upravo otpakovao božićni poklon u kome se nalazio bicikl koji je sanjao prethodnih godinu dana svake noći. Moja pojava nije imala nikakve veze sa tim.

Ravnodušno je pružio ruku ka meni i zagrlio me oko ramena.

,,Sada možemo da krenemo“, rekao je.


Marija Krtinić Veckov (1986, Smederevska Palanka) diplomirala je Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Dugo godina radila je kao novinarka rubrike za kulturu dnevnog lista Danas. Dobitnica je nagrade Vip Iskorak za novinarsku izuzetnost i popularizaciju umetničke igre u Srbiji. Prozu i poeziju objavljivala je u književnim časopisima, zbornicima i na portalima. Rukopis zbirke pesama „Zazidana“ našao se u užem izboru za nagrade za mlade pesnike „Novica Tadić“ i „Mak Dizdar“. Dobitnica je nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju savremenu pripovetku u 2021. godini, a po motivima nagrađene priče „Uspomena iz Sokobanje“ snimljen je i istoimeni kratki film u režija Dušan Popović i produkciji Kulturnog centra Šabac. Za priču „Poziv“ dobila je prvu nagradu na književnom konkursu „Trenutak kada je meni počeo rat“ u organizaciji Foruma ZFD. Rukopis zbirke kratkih priča „Materice“ izabran je kao pobednički na konkursu Studentskog kulturnog centra Kragujevac za 20. kolo edicije „Prvenac“. Ova knjiga objavljena je 2022. u izdanju izdavačkih kuća Treći Trg i Srebrno drvo i SKC Kragujevac. Odnedavno živi u Norveškoj.

Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!

Related posts

Ana Marija Grbić, Ptice beže iz predgrađa

 Slavko Mali – Nona

Libartes

Slobodan Gargenta – Urbana ekologija

Libartes