Treba zapisati: dana 29. u mesecu novembru, godine 2006. još jedan čovek primio je milostinju, tešeći se da za to niko neće saznati! Ali avaj, teško breme beše to! Uzalud se tešio ceo dan: „…samo jedan ručak, običan ručak, koji čak nisam trazio.“ Utoljena glad bila je neumoljiva: „Nisi trazio, ali si to priželjkivao, duboko u sebi.“ I čovek zaplaka na te reči, reči nezahvalne gladi. Tada je shvatio, glad je njegov usud, ona će ga uvek mučiti, utoljena ili ne. Bilo mu je teško da se pomiri sa tom novom mišlju, nikako mu to nije išlo od ruke. Po prirodi ne beše pomirljiv čovek, valjda zato i ta njegova glad beše tako tvrdoglava. Mučio se, okretao, razmišljao, uspevao i da zaspi… Ali ništa, čim bi se probudio glad je postojala, sita ili ne, uvek je nešto gunđala. A onda, kao munja blesnu ideja! Tako silno ga zapljusne da se glad uplaši i ciknu. Na licu se ukaza ciničan osmejak. Glad je bila zaprepašćena. „Pobaciću te!“, kriknu čovek, kao da nije bilo dovoljno samo pomisliti pa da ga glad čuje. „Pobaciću te, pobaciti nezahvalnice jedna!“, vikao je čovek stiskajući prste u pesnice i lupajući se po telu. „Umrećeš sada, a ja ću živeti… ti umreti a ja živeti… ha, ha, ha…“, skakao je, vikao, prevrtao se po podu i izazivao takvu buku da bi se i sama zver uplašila i pobegla. „…umri, umri izdajnice, ti koja mučiš onoga ko te hrani…“ Neumoran beše ovaj čovek i tako odlučan u svom naumu. Nikada ne beše tako čvrsto rešio da ostvari neku ideju. Krv mu je tekla niz laktove a iz usta bela pena. Glas mu postade promukao, potmuo, kao gromovi iz daljine čule su se sad, već nerazgovetne, reči. A onda se stropošta na pod. Pitate se šta se desilo? Da li je glad ubijena? Pa, jeste.
Ljubica Čačić: rođena je 28. aprila 1984. godine u Šapcu, završila istoriju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.