Image default
Intervju

Ljuma Penov: Još kao bebu su me budili filmovi koje su gledali moji roditelji

Beograđanka Ljuma Margareta Penov diplomirala je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i u svetu filma je prisutna duže od decenije. Poklonici filma je pre svega prepoznaju po naslovnoj ulozi u filmu „Crna Zorica“ Radoslava Pavkovića i Hristine Nadžiharalambus, kao i rolama koja je ostvarila u tzv. garažnim filmovima „Petlja“ Milutina Petrovića, „Država“ Jelene Marković i „Porodica“ Saše Radojevića. Ljumu Penov možete videti i u ostvarenjima „Žućko: Priča o Radivoju Koraću“ Gordana Matića, „Kao rani mraz“ Đorđa Balaševića, „Medeni mesec“ Gorana Paskaljevića… Jednu od važnih uloga tumači i u melodrami „Aleksandra“, novom filmu Saše Radojevića koji je premijerno prikazan na 47. Festu, u okviru programske celine „Fest predstavlja“.

Razgovor sa Ljumom Penov, vodio je Đorđe Bajić.

 

Ljuma Penov, fotografija sa snimanja

 

Kad se u tebi javila ljubav prema sedmoj umetnosti? Koje filmove si volela kao dete?

Sedma umetnost je oduvek bila utkana u meni, još od malih nogu. Filmovi u bili deo mog života od samog početka pre svega zahvaljujući mojoj porodici, naročito tati koji je insistirao da čitam knjige i gledam filmove. Nije me bilo teško nagovoriti, uživala sam u tome i sate provodila nad knjigom, ispred televizora ili u bioskopu. Vrlo rano sam gledala kultne filmove reditelja kao što su Felini, De Sika, Antonioni, Bunjuel, Bergman, Mencl, Polanski, Forman, Spilberg, Godar, Leluš, Vudi Alen i drugi. Teško ih je sve nabrojiti. Moji omiljeni filmovi tada su bili „Čudo u Milanu“, „Amarkord“, „Osam i po“, „400 udaraca“,  „Bez daha“, „Žena je žena“, sve klasici evropske kinematografije. Ali volela sam, kao i sve devojčice, „Orkanske visove“, „Prohujalo sa vihorom“, „Doručak kod Tifanija“, „Praznik u Rimu“. Među filmove koji su obeležili moje detinjstvo dodala bih francuski serijal „Žandar iz San Tropea“, u kome glumi čuveni komičar Luj de Fines, kao i kompletnu Hičkokovu filmografiju.

 

Koje glumce i glumice bi izdvojila kao svoje omiljene?

Bila sam komplikovano dete, ali jedna stvar je oduvek bila konstanta kod mene – glumce sam obožavala i idealizovala. Jako sam volela Ingrid Bergman i ona mi je divna, isto  Brižit Bardo, Izabel Iper, Vivijen Li, Žana Moro, Izabela Ađani,  Nastasja Kinski…  Teško ih je sve nabrojati, jer ih ima puno. Od glumaca omiljeni su mi Marlon Brando, Vudi Alen, Alen Delon, Luj de Fin, Baster Kiton, Gregori Pek, Robert de Niro, Al Paćino… I njih ima puno, sigurno sam nekog zaboravila da navedem. Naravno, obožavala sam i naše glumce i glumice, i sa nekima od njih sam imala sreću da radim, što je dragoceno i veliko zadovoljstvo.

 

Da li onda možemo reći da su ovi velikani iz sveta filma zaslužni za tvoje filmsko buđenje?

Svakako da su veoma zaslužni, ali i moja porodica je ta koja je u meni razvila ljubav prema filmu. Mene su još kao bebu budili filmovi koje su oni gledali, odrasla sam u kući u kojoj se sve vrtelo oko sedme umetnosti i živelo od Festa do Festa. Kada su vam roditelji toliko posvećeni filmofili, ne možete ni vi da budete drugačiji. Baš sam jako volela i slušala tatu, ali i mamu, koji su jako voleli film, i bili su među prvim posetiocima Festa, što mi je slatko i mnogo drago. Sad sam i ja na Festu, i to četvrti put, kao glumica. Zanimljivo kako je sve to povezano. Njihova ljubav prema filmu živi i dalje kroz mene.

Ljuma Penov

Koji srpski filmovi zauzimaju posebno mesto u tvom privatnom gledalačkom panteonu?

I na ovo pitanje je jako teško odgovoriti. Tu su klasici iz vremena stare Jugoslavije, posebno crni talas. U tom korpusu ima pregršt flmova koje baš volim i kojima se često vraćam, kao što su „Skupljači perija“, „Biće skoro propast sveta“, „Kad budem mrtav i beo“, i još mnogi  iz tog perioda, kada su počinjali i stvarali naši velikani Aleksandar Petrović, Dušan Makavejev, Đorđe Kadijević, Živojin Pavlović, Gordan Mihić… Zatim, tu su filmovi mojih savremenika Šijana, Kusturice, Gorana Markovića, Karanovića, Dragojevića, Paskaljevića, Zečeviča… Teško mi je da izdvojim neke konkretne naslove, ima ih zaista puno, ali ću probati. To su filmovi „Otac na službenom putu“, „Ko to tamo peva“, „Varljivo leto“, „Maratonci trče počasni krug“, „Sećaš li se Doli Bel“, „Dom za vešanje“,  „Bure baruta“, „Andergrund“, „Tito i ja“, „Specijalno vaspitanje“, „Sabirni centar“… Ti filmovi, a sigurno ih nisam sve nabrojala, u meni su izazivali smeh ili suze, budili velike emocije za koje nisam ni znala da posedujem.

 

Šta bi izdvojila od srpskih filmova iz XXI veka?

Volim odličan „Klip“ Maje Miloš, „Život i smrt porno bande“ Mladena Đorđevića „Smrdljivu bajku“ Miroslava Momčilovića i Olega Novkovića „Sutra ujtru“, te filmove Srdana Golubovića „Klopka“ i „Krugovi“, i Milutina Petrovića „Jug-jugoistok“ i „Zemlja istine ljubavi i slobode“. Ipak, ograđujem se, jer bi mi bila potrebna čitava noć da nabrojim sve naslove koje volim i koji su ostavili trag u mom poimanju sveta. Imamo vrlo, vrlo bogatu kinematografiju i treba da na nju budemo ponosni.

 

Ispričaj mi nešto o svojim prvim filmskim koracima…

Na moju sreću, još na prvoj godini fakulteta me je zapazio Zoran Andrić. Zahvaljujući njemu sam naučila dosta toga, shvatla šta znači glumiti na pozornici i biti ispred kamere. Na trećoj godini fakulteta sam dobila poziv za film „Besa“, ali sam u tom trenutku bila premlada za tu ulogu. Sa profesorom Borom Draškovićem sam imala divne saradnje dok smo radili studentske filmove njegovih učenika. U to vreme već više nije režirao, već se bavio profesurom. Puno toga sam od njega naučila, a on me je zvao „moja glumica“. To mi je puno značilo, baš kao i njegove kritike i hvale. Posle fakulteta sam sve više snimala… Jedina sam glumica iz Srbije i regiona koja je na njujorškom festivalu Hoboken dobila priznanje za glumu, i to za glavnu ulogu u filmu „Crna Zorica“. Od strane ovog festivala odabrana sam da, kao jedna od nekoliko mladih i perspektivnih glumaca u usponu, budem njihov gost i prisustvujem završnoj svečanoj ceremoniji dodele nagrada na kojoj je „Crna Zorica“ proglašena najboljim filmom. Do sad sam glumila u čitavom nizu meni veoma dragih filmova. Kada biram uloge uglavnom pratim instinkt, intuiciju i umetničku vrednost, pa mnogo toga što mi ponude umem i da odbijem. Ne srljam u nove uloge po svaku cenu, vec pažljivo vagam i odlučujem – onoliko koliko je to moguće na ovom malom tržištu.

 

U poslednjih desetak godina sve je jači i prisutniji tzv. garažni film… Ti si glumila u čitavom nizu filmova koji se mogu svrstati u tu kategoriju, neki te čak zovu „kraljicom garažnog filma“…

Da, igrala sam često u takvim filmovima. To su za mene, pre svega, umetnički filmovi, rađeni sa puno ljubavi i slobode, bez puno novca, ali sa snažnim osećajem za umetničko, što i isijava u svakom tom kadru. Ove filmove osvetljava prava, iskrena i budna umetnost. Umetnost bez koje film ne diše, nego je kič ili osrednjost. Ti filmovi su prave dragocenosti. U njima je režija svedena na lep minimum u najboljoj tradiciji evropskog umetničkog filma. U glumačkom pogledu, za garažni film je najvažnija emocija i njeno ispoljavanje kroz čist izraz. Glumačka igra je minimalisticka, prirodna i iskrena, i zbog svega toga podseća na francuski stil. Ovi filmovi otvaraju mnoga pitanja i donose drugu vrstu estetike i viđenja sveta i filma.

 

Hajde da pređemo na film „Aleksandra“… Ovo nije tvoja prva saradnja sa Sašom Radojevićem, zar ne?

Učestvovala sam u nastanku nekoliko divnih filmova u kojima je Saša bio reditelj i/ili scenarista. Draga mi je svaka saradnja sa njim, zato što je izvrstan poznavalac filma i filmskog jezika, sa velikom inteligencijom. Saša Radojević živi za umetnost , kao i za svaki svoj film, za onu pravu i drsku i nežnu i strasnu i iskrenu umetnost. Melodrama kao žanr se retko kod nas snima, a „Aleksandra“ donosi jednu vrlo lepu melodramu u našu kinematografiju. Sve je  melodramski, nežno, spontano. To je jedan pravi umetnički film kakav se ne očekuje kod nas. Poseduje snažan senzibilitet i istinsku iskrenosti.

Ljuma Penov i Jelena Šušnjar, film “Aleksandra”

Uz pomoć kojih sredstava si radila na ovoj ulozi?

Svaku svoju ulogu gradim iz dubine sebe same. Rad na ulozi smatram ozbiljnim poslom, a ne zabavom. Ja moram da prodrem u sam lik koji mi je dat, da bude u meni, da se upoznamo, postanemo prijateljice, a to nije lak proces. Moram da kopam duboko, u svoje emocije i osobenosti, dok se prvo ne upoznamo, sjedinimo, dok ne postane potpuno deo mene i moje ličnosti, ma koliko se ta uloga razlikovala od mene same. Tako sam radila i na ulozi u filmu „Aleksandra“, duboko je tražila i doprla do nje. Lik koji tumačim je moja sušta suprotnost. Zato sam morala da je prožmem duboko u sebi, da postanem ona, iako je toliko različita od mene same. A da istovremeno publici verno prenesem emociju i suštinu lika, što mi je i dužnost kao glumici.

 

Ljuma Penov u filmu “Crna Zorica”

 


Ljuma Penov

Ljuma Margareta Penov diplomirala je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i u svetu filma je prisutna duže od decenije. Poklonici filma je pre svega prepoznaju po naslovnoj ulozi u filmu „Crna Zorica“ Radoslava Pavkovića i Hristine Nadžiharalambus, kao i rolama koja je ostvarila u tzv. garažnim filmovima „Petlja“ Milutina Petrovića, „Država“ Jelene Marković i „Porodica“ Saše Radojevića. Ljumu Penov možete videti i u ostvarenjima „Žućko: Priča o Radivoju Koraću“ Gordana Matića, „Kao rani mraz“ Đorđa Balaševića, „Medeni mesec“ Gorana Paskaljevića… Jednu od važnih uloga tumači i u melodrami „Aleksandra“, novom filmu Saše Radojevića koji je premijerno prikazan na 47. Festu, u okviru programske celine „Fest predstavlja“.

 


Ovaj članak je objavljen u martu 2019, u okviru temata Buđenje.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Intervju.

Povezani članci

Uvodne reči – Metalibartesov razgovor

Jelena Pilipović – Ako tvorački glas bude dozvan, on će sve okolnosti podrediti sebi

Ana Rostokina: Beograd je bio ljubav na prvi pogled

Ostavite komentar