Image default
Poezija

Marija Stojanović, Vidi gde smo

Vidi gde smo

Ja sam dosta dugo mislila da sada
Da se sada prvi put upoznajemo
Ali nije, biće da smo ipak soulmejts
Iz nekog od prethodnih života.

Možda si me isek’o na trake
U šesn’estom veku u Parizu
Da ukrasiš luster i kanabe
Možda sam ja bila speniš sejlor
Što je malo, tako, preterao
Što kod kuće, što u inostranstvu
A u onoj Veneciji
Ne smem ni da mislim šta je bilo
Ako smo se još i tamo znali
U nekom od prethodnih života

Bar jedno je sasvim očigledno:
Sudeći po ovome životu
Niko mi iz nekog prošlog ne sluti na dobro
Jer, pogledaj gde smo sada, samo vidi gde smo.


Kjaroskuro

Sunčici je jedne noći rek’o ako nisi dobra
Staviću te u ovaj papirni avion
I porinuću vas oboje sa ovog zida
U onu italijansku reku na drugom kraju vrta
S onim tamo njenim kjaroskuro momentima
Bestidnim iza krošnje bagrema u srednjem planu
Koja je zbog takvih umislila da je maslina


Napolitanità

– slikovnica –

Jedne noći čuješ kako ti se bliži
Neki šum u natprirodnoj veličini
I ti vidiš, to je Napulj, iskeženih zuba,
Smrtonosni brod što lovi ljude
Da ih vitla naspram neba kao ostrvljena hidra
Dok po njima pljušte kapi krvi
Iz zaraznog mesta ugriza i tako
Rađaju ih nove, eratične.
Ništa nisam slikala – iako
Su sve slike s drugih putovanja samo vežbanje za ovo
Na kome se sve u mozak useca ko meningitis
Što se ponovo odigrava pri svakom
Zatvaranju oka, paralelno svemu,
Te bi slika bila samo blagi otrov protiv reke lave –
Ni more, ni one zgrade
Grandiozne u razmeri jedan jedan i po
Uzdignute na bokove brda amfiteatralno
Trospratnica koja izgleda ko sedam
Ulica sa trotoarom što je zaveo strminu i ošinuo je glatkim stepeništem
I još mnoga ulica sa mnogom Marijom što su je zastaklili
Vernici iz datog bloka
Okačili na fasadu, osvetlili
Neonkama, kontrastom u
Narandžastom noćnom svetlu
Da se mala Marija onesvesti u groznici
Mala Marija apparente, očigledna,
Očigledna zato što je Marsija,
Pošto ju je Napulj istrg’o iz kože pa je sad
Anatomsko učilo,
Crtež u kabinetu s crtežima
Pobegao da luta po ulicama
I, potopljen morskom kišom, osunčanom, radi ironije,
Potopljen visokim pljuskom što juri međ tesnim pločnicima,
Postao je živa žena, živa žena satir Marsija,
Kad silazi prema obalama noću
Zglobova što zveče ko točkići
I ostalog tela od papira, od ukrasnih traka,
S komadima talijanskog što joj izbiju na usta kao pena
Što se podiže u njenoj maloj glavi, barok-talas
S Napuljem za fitilj i posteljicu
I sa morem za plodovu vodu.


Ipak

Izbegavši mnogu katakombu
U Napulju, kralju nekrofila,
Pa čak ne želeći da se predugo zadržava
Na trotoarima Pompeje, pored
Ostataka prodavnica pompejskih ručkova
Sa ćupovima ugrađenim u niske pultove od kamena
Pa čak ne želeći da gleda akvadukte
Pod zemljom ili rimska pozorišta pod zemljom
U koja se ulazi iz nečijeg podruma
Kad vodič Amerikanac razgrne jedan drveni kapak
Pa čak ne želeći da gleda arheološki muzej
Jer u njemu sede eksponati izvađeni ispod zemlje
Pa čak uzvikujući kako ni u piramidu ne bi ušla
Iako u Kairo bi u principu ušla
Pa čak isključivo boravivši na tački najsuprotnijoj podzemlju,
Najvišoj galeriji na krovu zamka visoko na brdu
Gledajući otud more poslepodne i obrise ostrva dovoljno daleko
Da pučina izgleda sasvim otvoreno
Pa čak i do tamo idući stepeništem jer je lift malo sandučast –
Ona se vraća svojoj kući u svom zagrobnom gradu
Gde žive njeni mrtvi rođaci
I glas joj se utišava ko otvoreni plamen u istom onom podrumu
Kao da ju je sva arheologija ovog sveta sačekala u dnevnoj sobi
I u ulici, kad ujutru odlazi po potrepštine.


Pravo mesto

Ako se gledaju sa pravog mesta,
One zgrade na Novom Beogradu mogu da su bilo šta,
Plavoplastelinske na narandžastoj osnovi
S hajlajtima gde su išli avioni.

Bilo šta, čak i južna Italija.

(2005-2009)


Marija Stojanović je rođena 1974. godine u Beogradu, gde je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Piše poeziju, drame, pesme za muziku, prevode i prepeve sa engleskog i srpskog jezika. Objavila je knjige pesama Drugi grad (Centar za stvaralaštvo mladih, 2004), Ja da nisam ja (LOM, 2009) i Metafizički rajsferšlus (Književna radionica Rašić, 2019), kao i slikovnicu Eva i flamingo (Kreativni centar, 2018). Knjiga Metafizički rajsferšlus 2020. godine je uvršćena u uži izbor za nagradu Branko Miljković.

 

Povezani članci

Nataša Kasaš, Košmar

Bojan Šaptović, poezija

Slađana Bažalac, Nije važno ko si

Ostavite komentar