FIGLIO DELLA TUA FIGLIA
Između nas
Jabučica poput trudničkog stomaka traje kratko.
Ako na mom licu vidiš boga, na tvom vidim ravnodušnog sina,
otisak prsta na staklenoj čaši, građanski protest iz drona.
Majka nije bila krug: mlad si za mleko. Nosem
u kiselom pazuhu, uplašen svog malog lica, pokazuješ
kako nas šaka nadilazi. U njoj nemaš ništa.
Kada budeš pokušavao da me oživiš,
prsti će ti propadati kao kroz igle. Ti si štap. Okreni leđa,
razapeta bebo, grudni koš su vezana usta, mače dok visi o dupe debele mačke.
Videćeš sve što može da se vidi kad ti oko postane teško koliko i sisa.
Razmakneš zavesu i zraci ispadnu kao igračke iz plakara, a staklo i pod su
netaknuti. Nasmeješ se uplašen, mada ipak razuveren u svet:
od njega ti je uvek ostajao mirni vidik –
jednaka podela uzroka smrti.
DORUČAK ZA DAVIDA
Hladna sam i sagorela, kao pod. Hvatam te
za šupljinu u belom hlebu na boku, jutro je prošlo, deluje
da nisi dugo jeo. Nadvijam se nad tobom i vidim
smeh u uvetu, korov u bari. U levoj strani tela lešinari
sanjaju da postanu crvi, u desnoj se bude muve, podižući
krila umesto glave. Ko te je ostavio tako neodvojenog,
da u tebe baš sve može upasti? Zasađeni prsti štipaju nadošlo testo.
Kada bi se samo malo bojali vazduha. Sezona je lova i rđe.
U kolenima si slab kao zelen list, gorak u laktovima među tezgama.
Nadstrešnice se ne mogu izmisliti, niti unaprediti.
Vraćaš se ceo poput tela, toliko teškog da mora stajati na jednoj nozi.
Pazi na vrat i pucketavo meso stvrdlo u armaturu košnice i gleđi.
Moje vilice gasnu u tamnu zoru,
zaobiđi je i nastavi ka nečemu drugom što ne vidiš. Snažan,
probodeni bik. Kad ti se približavaju, mrak se uvećava, ali ostaješ
vani, žar koji beli, peteljka, sve dok tlo ne postane kora svežeg hleba
po kojoj puziš. Hoćeš li mi dati svoje zube? Jutro je i moram jesti,
na jagodicama se mrve zadržavaju
kao da su i moje šake tuđe.
ANGELUS NOVUS
Odseći ću ti potiljak pčelom razmnoženom u staklu,
da bih prva ugledala rađanje i zasitila ga se. Nad vidikom
zuji mirno nebo, oblaci beli plikovi lišeni senke.
Imam plan, nepotpuni alarm, tako je poređenje zora, jedini
siguran nastavak. Ironija na tvom licu jepečeni zec kog pridržavaš
gornjom, tanjom usnom, od eureka u visinu. Kažu da ćeš biti lep,
ali to je grimasa od gladi koju negujemo dok jedemo pred vama.
Kljun mlad kao jaje, zatvaraš oči dok žvaćeš. Uspavljuješ se na
gluvo, rasečeno, na klempavo uvo. Ne stojiš smrznutog stomaka iz kog pupkovi
ispadaju kao kocke leda, pa misliš da neće biti zime, da si siroče
i da te mogu spasiti istim rukama kojima pretim.
Telo šupljeg medveda, glava mačke u snegu.
Nisi mnogo različit i nećeš me naći. I ti otvaraš
prozore usred noći: bez krila, načet s leđa,
osećaš sve slabosti vazduha.
MOJSIJE
Moraš poći, noge su ti naduvene oko članaka.
Kretanje podseća stopala na tela, da nema glava,
ne bi bilo zemljotresa ni fosila. Telo me uči šta radim i kako da se
ne plašim mrtvih oblika, suve kose. Miševi su ti provalili u kuću,
a komšijine oči su neposađena zrna pšenice.
Ako sada neko pozvoni, ko će ustati? Podrum je prazan,
proziran kao prostor koji krastavčić oduzima od kore.
Izdišeš, pun sebe, tužan. Ne udišeš, sve i da imaš pluća.
Zbog kraja godine, tegle su ispunili dubokom žalošću,
starica je izašla da prosuši bore ne razmišljajući o boji kose.
Na ulici, Sunce će zameniti njeno lice. Negde iza kuća, Zemlja se nagoveštava
tek započeta, nepretvorena u vodu, dugačka brada ponavlja
krugove ispod osvetljenih očiju. Obriši to s brkova,
ali ne odvraćaš pogled od predvorja tela, levo od ogledala,
od svarenog grkljana. Misliš zenicama: šta da je bilo samo pitomih
mačaka? Mrak je svetlo ulje u krvavoj vodi, placenta
skorela kao prozorsko okno kroz koje vidiš
jedinu stvarnost u kojoj ne možeš samo sedeti.
CRISTO VELATO
Isus nije hteo da stojimo nad grobovima.
Mrtvacu ionako samo vidiš glavu. Spanać lepi jezik
za nepca stružući nepostojeće nebo, zato se sahrane održavaju
u proleće, kad jezik liči na pokrov.
Otpij kafe dok je još prepoznaješ po pari u kojoj ti se prsti
ne gube. Limun bez kore su sveža, potrebna jaja. Kontinenti opstaju
tokom cele godine: fikcija, malo manje fantastika.
Mrak je imao oblik vrhova cipela, penjao se,
na šta je zakolutao suvim puževima, te je plafon popucao,
nekome se malter sručio na glavu, nekome na stopala.
Sveti zagrljaj, zatvorene plećke,ponavljanje istoga kao granica.
Barem se možemo ogrejati u svakoj zgradi bez spratova.
Tvrd od vode i okružen debelim ljudima rekao je
sledeći put donesite ogledalo.
Kakvo je to ogledalo u kom se ne vidiš?
Pitao nas je: Može li kamen biti proziran? Dovoljno je
od onog koji juri prašinu, ostavljen kao kvaka u sred celog vremena,
da zatvoren potvrdno klima u sebi.
Milica Bešić rođena je 1991. u Leskovcu. Studirala je italijanski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živi i radi u Beogradu.