Prag ili poezija robota
Piše: Milica Špadijer
Do Praga smo se vozili 10 sati. Bilo je strašno hladno kad smo stigli, mada je tek polovina septembra, ali je hotelska soba topla i sa jednim veoma mekanim krevetom u kojem bih potpuno uživala da nisam nekoliko dana pre toga pročitala članak o hotelskim sobama u kojem je, između ostalog, pisalo kako u dušecima u hotelima žive stenice.
Dvoje kolega i ja smo išli na kratku multimedijalnu obuku za novinare u ČTK (Češka državna novinska agencija, koja se ne finansira iz budžeta i kojoj tepaju Četka) i konferenciju o veštačkoj inteligenciji u novinarstvu. Prvi dan je bilo jako mnogo posla, pa smo tek uveče otišli do trga, ja se namenski nisam pripremala za put, da ga nekako ne pokvarim, pa sam veoma, veoma začuđeno gledala u fasadu kuće za koju ću kasnije otkriti da je Kafka živeo u njoj, čarobni sat i šiljatu crkvu.
Sledećeg dana smo ranije završili sa programom, pa nas je Jan, jedan od predavača, proveo po gradu, “prečicom preko Karlovog mosta” kroz more turista, koji su mi u stvari osetno upali u oči samo tu i po samom starom gradu, ali to su posledice večne otupelosti posle Venecije. Išli smo do zamka, ja sam samo pratila i nisam znala ništa i boleo me je stomak i bilo mi je teško da hodam i onda smo došli do te gotske katedrale koju sam gledala kao da mi je prva i poslednja u životu i zasuzile su mi oči i samo sam ponavljala “kako je lepo, kako je lepo”. Pogled s vidikovca mi se nije dopao, Prag treba da ima samo crne i šiljate krovove i da bude crno-beo, ili sav u protestima, ili barem Tereza da hoda njime. Prag ne sme da bude običan!
Posle toga smo seli u jednu od onih pivnica za koje moraš da znaš, kao što je Jan znao i tu sam zavolela Prag, znam tačan trenutak – kad su mi rekli da se ne vraćamo u hotel pre večere i da slobodno mogu da uzmem još jedno pivo. Odlučila sam tada da šiljati grad može da bude kao kod kuće i da stomak može da boli i da mogu da nosim laptop sa sobom ceo dan, da mogu. A gradovi u kojima može su najbitniji gradovi za nas.
Izlazeći ispred pivnice da popušim cigaretu, mahinalno sam pružila upaljač čoveku na kojeg sam naletela pored ulaza. On mi zahvaljuje i kaže da je malopre ugasio, a onda iz džepa vadi bočicu votke. Krajičkom oka hvatam i kriglu piva koja stoji do njega i pohvaljujem njegovu opremljenost. Nudi me votkom, ali mu objašnjavam da ja pijem samo pivo i vino i da je votka opasna po mene. Upoznajemo se – čovek se predstavlja kao Radan – Dan. 
Malo komentarišemo vreme, pitam ga mrzi li turiste, kaže kako koje, ali da su Rusi najgori. Kažem da Ruse mrzi u svakom slučaju, on se slaže na svom savršenom engleskom. Obaveštavam ga da sam iz Srbije, pa zajedno komеntarišemo Evropsku uniju. Tvrdim da je Češka Evropa B, Evropa A zna se šta je – Francuska, Nemačka, Britanija, a moja zemlja je Evropa C. On se smeje i pita me šta radim u Pragu, kažem da sam na poslovnom putu, odnosno “treningu za male novinare”. Radan-Dan pita koja je razlika između malih i velikih novinara, ja odgovaram “vreme”. Pitam sad ja njega čime se bavi, on kaže građevinom.
“Stupid physical work”, govori, ja ga pažljivije pogledam, ne izgleda tako, ima oko 60 godina, nosi somotski sako boje senfa, košulju i farmerke.
“It’s not stupid”, kažem, ali brzo shvatam da nema potrebe da komentarišem.
U tom trenutku i moje kolege izlaze da puše, pa se upoznaju sa Radan-Danom, koji se i njima predstavlja istom melodijom: “Dan, Radan-Dan”. Kažem da su i oni mali novinari, što on pretvara u “novinari C”. Pita ih kako im se dopada Prag, oni pominju konferenciju.
“O čemu je bila konferencija?”
“O veštačkoj inteligenciji”
“Uh, to mi ne znači mnogo”
“Ni nama. Ali sada i roboti mogu da pišu vesti, a mi ćemo izgubiti poslove!” govori moja koleginica i smeje se. Ja se tu setim Uroševog robota koji piše poeziju, i kažem im to. Na zbunjene poglede odgovaram objašnjenjem da je poezija skup reči koje čine slike, a da će robot, sa dovoljnim brojem reči pre ili kasnije napisati dobru pesmu, verovatnu bolju nego mi.
Radan-Dan se usprotivi, tvrdi da za lubav treba imat dušu, odnosno za poeziju barem osećanja. Ja razmišljam o Maši i pesmi o čoveku sa kojim se kratko viđala i, pošto je shvatila da zvuči vrlo ljubavno, zaključila da je poezija jedna velika laž. Slažem se sa njom i odbacujem Radan-Danovo stanovište kao naivno, pozdravljamo se sa njim, produžavamo u još jednu pivnicu, a zatim na večeru. Neko će mi posle, kada ovo budem prepričavala, reći da Radan-Dan jeste u pravu i da za baš za laži treba imati dušu.
Uveče u sobi ležim i razmišljam o početku konferencije i izjavi jednog od govornika kako je prigodno da se skup o veštačkoj inteligenciji održava u Češkoj, zemlji čiji je pisac Karel Čapek prvi put upotrebio reč robot. Obožavam Čapeka i nedavno sam na polici našla njegove “Pripovetke iz levog i desnog džepa” i opet ih oduševljeno čitala, ali nisam znala za to sa robotom. Sumnjičava sam i želim to da proverim, guglam Čapeka i nailazim na podatak da je tu reč smislio njegov brat, Jozef Čapek, slikar i pesnik.
Guglam i njega, nadajući se da barem malo liči na Radan-Dana.
Polovina sledećeg dana je prošla u ČTK, polovina u pivnici, a onaj izmaštani deo večeri posle takvog celog u kafeu Slavija. To je jedno mesto zlatne boje, van vremena. Više od toga vam neću reći.
Onda se konferencija završila, a ja imala toliko sreće da imam drugaricu koja živi u Pragu i koja mi je samo dala ključeve od svog stana jer je bila kod dečka, pa sam ostala još dva dana.
Prvi dan sam otišla na Malu stranu, što je deo preko reke, recimo, ka Kafkinom muzeju, ali usput, kupujući “Nepodnošljivu lakoću postojanja”, opet na engleskom i preplatila sam je i osećala da je to u redu, da je to omaž ili parodija na sebe iz 2013. kada sam taj Kunderin roman čitala po atinskim parkovima i da mora tako biti, i da mi drugi prevod ne bi ništa značio.
U Kafkinom muzeju nalećem na sledeći citat iz pisama Mileni:
“Pomalo je sumorno ovde u Pragu, nisam primio nikakvo pismo i srce mi je malo otežalo. Naravno da je nemoguće da pismo već bude ovde, ali objasni to mom srcu.”
Razmišljam malo o tome kako uopšte nije nemoguće za pismo koja ja čekam da stigne odmah, ali nije bitno šta je moguće, već šta je verovatno, podsećam se.
Kafkin muzej je muzej ni iz čega. Muzej atmosfere, remek delo-među muzejima! Ulazi se direktno u podsvest okruženu crnim zidovima, porodičnim fotografijama, nastavlja se u snimke Praga iz Kafkinog detinjstva i njegovu činovničku karijeru. Smejem se malo kukanju na čitavih šest paklenih sati koje pisac mora da provodi na poslu, onda ta pisma iz kojih sličnost između mog i Kafkinog ljubavnog života postaje bolno uočljiva, i na kraju, kod opisa smrti, gladi i žeđi više ništa nije smešno. Izađeš kao da si proveo čitav jedan život sa nervoznim genijalnim Jevrejinom.
Odlučujem posle toga da nađem pečenu patku negde, ali jako sam gladna i ulazim u prvi restoran koji deluje potpuno normalno i ima menije i na engleskom i ne očekujem ništa zbog one glupe ideje da su najbolje stvari isključivo na mestima koja izgledaju da na njima ne treba jesti. Patka predivna, konobari čudno ljubazni. Za Čehe su me pred put upozoravali da nisu najljubazniji ljudi na svetu, pa sam ja to odlučila da predupredim time što sam bila detinje fina i davalo je odlične rezultate. Ljude sa svetlim očima jako raširene tamne oči vrlo često mogu malo da poremete!
Jedini muzej koji je bio otvoren posle mog kraljevskog ručka bio je Muzej komunizma, recenzije mu nisu bile lose, pa sam otišla tamo. U muzeju je prisutna velika količina mržnje prema komunizmu sa akcentom na Sovjetima, ali on hronološki prati istoriju Češke posle Drugog svetskog rata i u stvari je idealan za sticanje jedne možda zamućene, ali jako tople slike o narodu Plišane revolucije, čiji su se studenti živi spaljivali protestujući protiv ruske okupacije. A otkrila sam i da reč “normalizacija” ima i veće probleme od toga što zvuči nenormalno.
Propuštam subotnji izlazak dosta laka srca.
Taj drugi samostalni dan počela sam u Muzeju primenjenih umetnosti gde je bila divna izložba češkog stakla, a onda sam slučajno naišla na izložbu za koju mi je trebalo malo vremena da shvatim šta predstavlja. U mreži povezanih kaveza stoje različite figurice, slike, posude. Pored njih su zakačeni ime i slika osobe – prvo sam mislila umetnika.
Kada sam obišla trećinu izložbe i konačno prihvatila da mi ništa nije jasno, našla sam objašnjenje na zidu – izloženi predmeti pripadali su Jevrejima deportovanim u logore. Nacisti su ih zavodili samo pod brojem logoraša, a 
ljudi koji su organizovali izložbu su ih uz pomoć toga identifikovali. Na karticama dakle slika, ako ju je bilo moguće naći, ime i prezime, datum rođenja, broj pod kojim su bili zavedeni, datum i odredište transporta i, ako je poznat, datum smrti. Razlika između datuma transporta i datuma smrti nigde nije bila više od dve godine, ali je uglavnom u pitanju bilo nekoliko meseci. Pamtim jednu ženu prkosne figure, u čijem posedu je bilo dosta predmeta, a ispod njene slike pisalo Liberated in Treblinka.
Speculum Alchemicae, Muzej alhemije koji se nalazi u podzemnim pećinama slučajno otkrivenim posle velikih poplava u Pragu pre par godina, i ja sam slučajno otkrila na TripAdvisoru. Posle muzeja primenjenih otišla sam u alhemičarsku laboratoriju u koju se ulazi nakon što se u prijemnoj sobi punoj prepariranih guštera i šišmiša u imalinu na polici povuče statuica zmaja i otkrije se tajni prolaz. Priča o alhemičarima i češkom kralju koji ih je podržavao, i jednom starom rabinu. Muzej inače prodaje i razne eliksire – večnog života, ljubavi i slično, koje nabavlja iz jednog katoličkog manastira, jer “to više nije magija”.
Do kraja dana opet ista pivnica, sad moje mesto u Pragu jer me je jedan od konobara prepoznao i Nepodnošljiva lakoća postojanja, uz razmišljanja jesam li više Tereza ili Tomas i otkriće da se Tomas zove Tomaš, a ja to ne znam jer je čitam na engleskom.
Sutradan se nalazim na železničkoj stanici sa dragom Anjom kojoj vraćam ključeve od stana i otkrivam još malo jevrejskog Praga. Na putu ka peronima nalazi se spomenik ljubavi roditelja koji su slali svoju decu vozovima iz Praga. “Većina roditelja nestala je u Holokaustu” piše na ploči, a pored nje je skulptura ruku na staklu prozora vagona. Volim železničke stanice jer se na njima može neometano plakati.
Stiže i voz koji je kasnio više od pola sata i dve češke bakice koje su nervozno čekale na peronu pored mene i ja krećemo na put za Budimpeštu.
Milica Špadijer: (1989) rođena dva dana nakon pada Berlinskog zida, tako i živi. Završila je Filološku gimnaziju, osnovne i master studije na Katedri za klasične nauke na Filozofskom fakultetu, a trenutno je na doktorskim studijama Fakulteta dramskih umetnosti. Radi kao novinarka, prevodilac sa grčkog jezika, profesorka grčkog i latinskog i piše za nekoliko internet portala.
Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Mesta i ljudi.