VITEZ OD SREBRNE SVETLOSTI
Piše: Miloš Petrik
Vitez od Srebrne Svetlosti imao je dobre razloge da se nada da se poslednji put budi na postelji od mahovine i kamenja. Ako sve pođe kako treba, koliko od večeras spavaće u svili, baršunu i najfinijim krznima.
Seo je. Vatra koju je na vlažnom tlu pripalio prethodne noći potpuno je zgasnula, ostavivši za sobom gomilicu belog pepela. Ono malo zraka jutarnjeg sunca koji su uspevali da se probiju kroz velove od vrbovog granja bili su mu jedina svetlost.
Preturio je torbu. Neka noćna zverčica posetila ga je dok je spavao i ukrala hranu iz nje. Pljunuo je u travu. Komad hleba i jedno kuvano kokošije jaje nisu mu budili apetit. A i imao je pametnija posla. Za jelo će biti vremena. Uzeo je iz torbe samo ikonu i zadenuo je za rukav, grejući hladno drvo podlakticom. Na jednoj strani bio je naslikan Sveti Đorđe, zmajoubica i ratnik, a na drugoj Sveti Nikola, zaštitnik svih onih koji krišom idu svojim poslom. Trebaće Vitezu od Srebrne Svetlosti obojica.
Posvetio se, umesto jela, poslednjim pripremama za konačnu probu koja ga je čekala: pljačkiu zmajevog blaga.
Vitez od Srebrne Svetlosti nije bio glupak. Pre nego što se odvažio na taj podvig, proučio je sve stare spise. Na sebi je nosio samo dobre kožne čizme, laganu tuniku i oklop od postavljene kože. Morao je da zadrži pokretljivost u skučenoj zmajevoj jazbini, a i ne bi se u metalnoj ljušturi nanosao zlata. Dva pegava konja vezao je uz vrbe, pored vode. Preko ramena je prebacio konopac koji mu nije trebao za konje. Na njemu su bili vezani čvorovi u pravilnim razmacima, taman za rukohvate.
Osvrnuo se oko sebe, tražeći razne travke: ruzmarin i mirođiju, medveđi luk i bosiljak. Kada ih je nabrao dovoljno, istrljao se njima po celom telu, pa zgužvani zamotuljak zavukao pod košulju. Ne bi ga nanjušio ni najbolji lovački hrt.
Konačno, opasao se mačem od hladnog čelika. Sedam dana ga je kovao, sedam noći glačao i oštrio. Ivica mu je bila tanja od papira. Nadao se da se neće susresti sa zmajem, ali valjalo je i na to biti spreman.
Zmajevi vole samoću, ali preveliki su da bi se lako sakrili. Vitez od Srebrne Svetlosti zalazio je u vrbak sve dublje i dublje, tražeći ona mesta gde se ptice ne čuju i gde se voda oseća na sumpor. Ubrzo je počeo da nailazi na dugačke, uzane čistine posejane oprljenim panjevima. Sunce se već primicalo sredini svog puta i lenjo odbleskivalo sa žabokrečnih baruština zakrčenih mrtvim korenjem. Vitez je zašao dublje u šumu.
Kada je naišao na gomilu mahovinom obraslih stena, znao je da je na pravom mestu. Nasmejao se svim babama koje su pričale bajke o zmajevim dvorovima. Ovako ih nisu zamišljale. Pritajio se u grmlju očiju prikovanih na otvor u vrhu humke. Ako je zmaj budan, valjalo je čekati da zaspi dubokim snom. Vazduh nad otvorom treperio je od zmajevog vrelog daha, ali ništa se drugo nije pomeralo. Samo su se vrbove grane njihale na povetarcu. Vitez od Srebrne Svetlosti dodirnuo je ikonu u rukavu i počeo da se penje.
Iz ulaza u zmajevu jazbinu izbijao je plavičasti dim. Vitez ga je onjušio: unutra je gorela vatra od drveta. U dimu je namirisao još nešto, ali nije stigao da razmišlja o tome. Čuo je pesmu.
Glas iz grotla zvonio je uspavankom koju je slušao kao mali. Poznata melodija uvlačila mu se u uši sve do grudi.
Zmajevi ne pevaju, ali deve često otimaju deve, i to uglavnom plemenita roda. Ili se pogađaju sa velmožama za mlađe kćeri, kako ne bi palili dvorove i odnosili stoku. Vitez se zahvalio Svetom Đorđu i Svetom Nikoli. Ne samo što će siromašni lutajući vitez leći u postelju kao čovek od imanja, već će i nevestu zadobiti.
Ipak, nije želeo da trči pred rudu. Vezao je konopac za jedan od većih krovnih kamenova i otisnuo se u rupu. Upirući se rukama i nogama o zidove okna, pažljivo je sišao u zmajevu jazbinu. Kada mu je ponestalo okna, izvio se kako bi osmotrio prostoriju pod sobom. Pod od nabijene zemlje bio je osvetljen treperavom vatrom, kao sa otvorenog ognjišta. Bilo je teško proceniti koliko ima do dna, ali humka nije bila previsoka. Spustio je konopac polako, i uzdahnuo sa olakšanjem kada je primetio da može njime da dosegne pod.
Čvor po čvor, spustio se u kupastu prostoriju. Pred njim je zaista bilo ognjište; tri-četiri tinjajuća vrbova panja okružena kamenjem. Sa obe strane ogrnjišta o zidu su visili žarači, ražnjevi, posuđe, i druga kuhinjska oprema. U ognjištu je brbotao crni kazan iz kojeg je virio par papaka, a pred kazanom se njihala ženska prilika.
Bila je odevena u haljinu od mekog pamučnog platna i malo izdašnija nego što se Vitez od Srebrne Svetlosti nadao, naročito oko struka. Ništa zato, trebalo je onaj zvonki glas negde skućiti. Bujna tamna kosa bila joj je raščupana i rasuta po ramenima. Dok je mešala jelo u kotlu, njihala se kukovima. Njena pesma ispunjavala je celu prostoriju.
Vitez od Srebrne Svetlosti nije gubio vreme. Lagano je pritrčao – nije ga čula – i zatvorio joj usta rukom. Osetio je kako je napeta u njegovom naručju. Prineo je prst ustima, pokazujući joj da ćuti i pogledao je u oči. Bile su svetlozelene, kao vrbovo lišće. Kada je zaklimala glavom ,Vitez od Srebrne Svetlosti se odmakao i sklonio šaku sa njenog lica. Bila je nešto starija nego što je očekivao. Ko zna kada je bila oteta?
Nevesta je zurila negde iznad njegovog ramena. Ispratio je njen pogled i umalo vrisnuo. Duž celog zida na suprotnoj strani prostorije ležao je zmaj. Bio je crn i zelen, prošaran žutim pegama, ali suv, ne sluzav poput daždevnjaka. Šest pari mišićavih nogu sklopio je poda se, a jednim krilom malo je pokrio kvrgavu, rogatu i bradatu glavu.
Stajao je Vitez tako, nasuprot zmaju, kao sleđen, a onda se zmajevo mirno disanje ubrzalo. Kapci su mu zatreperili, i između njih se u procepu ukazalo žutilo zmajevog oka. Vitez se uhvatio za balčak mača i potegao, ali zaustavila ga je nevestina šaka, mekana ali snažna, koja se omotala oko njegovog zgloba.
Prostorijom se ponovo razlegla uspavanka. Zmajevo disanje namah se umirilo, a žuto oko ponovo sklopilo. Vitez se okrenuo nevesti.
„Da li me razumeš?“, pitao je Vitez šapatom.
Nevesta je zaklimala glavom.
„Gde je zmajevo blago?“
Nevestina kolena savila su se u blagom damskom naklonu. Ruke je raširila ispred sebe, kao da mu se nudi. Zatreptala je očima i osmehnula se. Imala je izvestan broj zuba.
„Dobro… mislim, pravo blago.“
Nevestin osmeh je nestao. Rukom je pokazala ka zmaju. I, zaista, zmaj je ležao pružen na postelji od zlatnih dukata i srebrnih halera, raznog sitnog novca ko zna odakle, na rasutim biserima i perlama od ćilibara, na osmuđenim trubama vezenog platna i vučijim kožama teškog mirisa.
Vitez se u prvi mah sneveselio, obeshrabren, dok nije primetio da po strani stoje ćupovi vrškom puni novca, svaki veliki kao teleća glava. Valjalo je i zmaju provetriti postelju s vremena na vreme.
Na vrhovima prstiju prikrao se usnulom čudovištu. Izabrao je pogledom najveći i obgrlio ga rukama. Težak tučeni tiganj u istom se trenu susreo sa njegovim potiljkom.
Zmaj je među rogovima osetio nežne ruke svoje neveste.
„Budi se, mužu! Pomozi mi oko ručka.“
Promeškoljio se. Zlatni i srebrni novac zveckao je pod njim. Protrljao je oči i odmerio truplo pod sobom.
„O, vitezovina! Lepo, lepo… ne sećam se kada si mi to poslednji put spremala“, rekao je zmaj pomalo prekorno.
Obrazi zmajeve neveste zarumeneli su se od stida dok je prinosila limeni lonac. „Daj, molim te, samo počni, razmotaj ga, ja ću sve kasnije. Znam da voliš…“
Zmaj se obliznuo obama jezicima, i sa dva trzaja pokidao vitezov oklop i tuniku. Prostorijom se razlegao opojni miris trava.
„Volim kada makar deo posla urade sami“, rekla je, noseći mirisno bilje do vatre, da ga osuši. Iza nje, zmaj se gostio još toplom džigericom.
Miloš Petrik je pravnik iz Beograda koji je napustio glamurozan posao u advokaturi zarad glamuroznog posla u medijima, a glamurozni posao u medijima zarad glamuroznog posla u proizvodnji kompjuterskih igara.
Objavljivao je u više domaćih i stranih časopisa i antologija, sarađivao je sa Radiom Beograd 202, učestvovao više puta kao scenarista na izložbi Međunarodnog salona stripa u Beogradu, a objavio je samostalne zbirke priča „Siva hronika“ i „Mlad si da se proslaviš“. Dobitnik je nagrade Somborskog književnog festivala za 2019. godinu.
U poslednje vreme bavi se i književnim prevodom.
Voli hranu, pivo, kravate i igre svih vrsta.
Udat je i živi u Beogradu.
Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.