jovovska drama
SCENA PRVA
„Da li da se osvetim?”
„Ne, nauči se strpljivošću jer ćeš priložiti žrtvu svetlosti.”
„A oko za oko, a zub za zub?”
„Čuvaj tuđe oko kao što čuvaš svoje, a jedan zub ne vredi mnogo, jer ljudi miliona prođe zemljom, proživi i usahne u prah ništavni isto koliko i godina zub vremena oglođe.”
„Znači, da okrenem i drugi obraz?”
„Tvoje je odlučivanje čiji ćeš zakon uzeti kao svoj, ovozemaljski ili večni.”
„Hoćeš li se ti osvetiti umesto mene, kad mene više ne bude na ovom svetu?”
„Osveta je moja čin koji ne trpi izuzetke, zato misli na svoje potomke kao na svoje pretke.”
„Hoćeš da kažeš da trpim i patim ceo život, iako ne znam zbog čega to radim?”
„To radiš zbog neznanja svog, jer ne znaš zbog čega to radiš.”
„Hoću da znam zbog čega se ovo meni dešava?”
„Zbog toga što si čovek, i ne treba da se stidiš toga.”
„Pa i drugi su ljudi, pa im se to ne dešava!”
„Jesu li ljudi?”
„Po obličju svom isti su ko i ja…”
„A znaš li ti, koji misliš da si sveznajući šta je to duša?”
„Pa, to je ono što te čini čovekom.”
„Tako je i budi srećan što si je očuvao živom, za razliku od drugih što su je spalili zavišću i voljom za moći, i tlačenjem jer nemahu ni milimetar patnje u dahu svom.”
„Ti stalno kažeš da ja trpim zbog nagrade na onome svetu. Koja je to nagrada?”
„To je znanje, dragi moj sine. Saznanje za kojim toliko žudiš i zbog koga si stalno uznemiren.”
SCENA DRUGA
„Ja se plašim, bože!”
„A znaš li čega se plašiš?”
„Znam sigurno da je to strah.”
„Od čega, sine moj?”
„Od svojih puteva i postupaka jer vidim da su grešni.”
„Po čemu to vidiš?”
„Pa, suprotni su svim tvojim zakonima. Halapljiv sam, nestrpljiv, a tako lako se razbesnim da bi sav moj gnev mogao poseći milione.”
„Misliš li da si toliko moćan?”
„Pa, tako kažu meni bliski.”
„Onda ti nisu toliko bliski, jer da jesu, znali bi da ta usiljenost tvoja je dečja nesnosnost i nemogućnost razumevanja sveta…”
„Kažu i da sam bezuman i da imam ludilo, da sam neskroman, da nemam stida i da sam gord…”
„To što nemaš stida može biti i dobro… jer često biva da ko mnogo drži do svoga ponosa ni sam ne zna da nema stida, iako tvrdi da ima…”
„Ali stid, stid je ono što je kao čovek trebalo da zadržim! Zar to nije ono na čemu si ti insistirao?”
„Ja sam insistirao na čednosti, a čednost i stid nisu isto, iako nekad bivaju zajedno u delovanju…”
„Ali kažu da sam lud ali ja ne bih ni mrava zgazio, a kamoli nekog povredio… Jesi li nekog nekada povredio?”
„Nisam, ali…”
„Ali! Ali neki bi rekli da jesi?”
„Da! Kako si znao?”
„Slušaj! Jezik je pogan, kad pogani ga koriste, a od svih reči važnije je delo.”
„Ja sve što sam uradio na delu uradio sam i u reči, ali sve sam to i oporekao i u šali, i ludilu pijanstva. Ja sam hulio na tebe bože, i sad hulim ovim pisanjem!”
„Kako ti misliš da huliš?”
„Hulim jer upadam ti u reč, a ne bih smeo ni da ti se obraćam…”
„Bolje je što si mi se obratio, jer svaki pokušaj će biti nagrađen dijalogom, a svako samohtenje prevarama i borbom do smrti, do kraja života čovekovog…”
„Ja sad idem jer zovu me zemaljski poslovi, ali biće mi u mislima neznanje.”
„Samo ti misli i seti se lošeg puta jer dokle god se sećaš toga bićeš na dobrom putu, sine moj nemirni…”
SCENA TREĆA
„Nisam bio pošten, jer to nije poštenje ponašati se kao što nisi – ti si uvek govorio da se treba ponašati kao što jesi. E, pa ja jesam patio a ponašao sam se kao da sam bezumnik – lagao sam ljude.”
„Nisi ti lagao ljude, već lagao si sebe, a to je veći greh tvoj, što nisi prepoznao znanje.”
„Kako se pak znanje može znati? Ja sam dosta proživeo pa ne znam.”
„Ono što ti ne znaš to je tvoje, ono što si spoznao to je moje.”
„Znači, od tebe sam ukrao?”
„Ne.”
„Ne razumem.”
„Drago mi je što ne razumeš! A kako bi i mogo kad nisi ja. Kad ljudi zasluže ja im pružim saznanje. Ono što sebi pruže to je prolazno…”
„Bogatstvo?”
„Ne, no siromaštvo i klonuće, a saznanje pomamom ljudsko je zmijstvo.”
„Bože, zbog čega mi uopšte pričamo?”
„A zbog čega ti uopšte živiš? Živiš li da bi živeo ili da bi razgovarao? Da li ti je draži rad ili govor? Ili govor kao rad?”
„Ja ne znam, bože! Ja bih voleo kad bih imao da živim od pisanja, ali mi je teško zamisliti prodavanje poezije.”
„Pa, onda, umrećeš od gladi? Skapavaćeš?”
„Bože, da li si ti cinik?”
„Posle svega što sam video od ljudi, meni je dozvoljeno da budem cinik i čak ako hoću – ciničan; a tebi nije jer si čovek, a čovek je ciničan po prirodi pa ne sme biti ciničan htenju… Kao što si već rekao, ti si hulio na boga, ti si se pozivao na mene da bi pričao protiv mene!”
„Da, to je glavni problem nas ateista, što mi nismo ateisti nego vernici koji neće da priznaju da veruju!”
„Tako je! Vi biste rekli da verujete u promašaj života ali ne biste u nalaženje svetih osobina!”
„Kako bi me ti ocenio, bože?”
„Ti si ono što je između vrline i poroka. Pomogao bi svetu, ali, avaj, to osećanje ti služi još samo za pisanje. Tvoja praktična upotreba je što gledaš kroz druge sebe. A bolje bi ti bilo da gledaš mene i ugledaš se na mene. Život bi ti sleteo na rame, i ne bi vido tame…”
„Kako bi me nazvao, kojim imenom?”
„Boem, sveznalac, propali bećarac, večiti mladoženja, i večiti školarac, mladi starac, stari mladac, a pre svega – jadac! Hvataju se za te svi jadi. I tvoji i moji. Pusti ljude da žive, ako ne želiš, da te svi okrive!”
„Naljutio sam se na te, bože!”
„Da nećeš da opsuješ mater i pretke moje, samim tim i tvoje?!”
„Neću, jer ne smem!”
„Pa da, vi ljudi to činite samo u mom odsustvu, a zovete ime moje samo kad vam je teško. I onda govorite ,,Bože, O Bože moj!” Ili, kad ne možete snositi svoju nesnosivost onda pljujete ime moje: ,,Jebo te bog!” – i slično. Od kada napravih vas, vi ste, ljudi, ono što me najviše čudi!”
„Znači, ne ljutiš se na nas toliko?”
„Ja bih pogazio istoriju, koju sam stvorio, kad bih je ponovio. Jedan potop nije bio dovoljan, ali sam nešto i ja shvatio.”
„Šta to?”
„Da ljudi nisu dovoljni jedni drugima. I da je to dovoljno da ostavim čoveka da pati, dok ne sazna kako da se promeni, i čednost povrati. Jer, od jednog se menja svet, a ne od sto ljudi.”
„Kako komentarišeš Hitlera?”
„Hitler je bio ono što su ljudi.”
„Hoćeš reći da nije žao?”
„Ljudi su, oni koji su ga podržali, koji su dozvolili nejedinstvo i pokolj… ljudi su ti u kojima cveta sukob.”
„A među vama, bogovima?”
„Među nama je mir dok se ne posvađamo. A među vama rat, dok se ne izmirite. U tome je razlika između vaš i nas, što mi o razlici vidimo, a vi o razlici polemišete. Mi iz ljubavi ratujemo, vi iz smrti volite život. Vi zbog nakaza volite što ste lepi a ne zbog vas samih. Vi ste zlo, vi ste kategorički imperativ!”
„Bože, šta bi mi mogao reći o sebi?”
„Alergičan sam na pisce, kamoli na novinare. Kupi prnje, izgledaš mi crnje!”
SCENA ČETVRTA
„Bože, šta bi mi mogao reći o ljubavi?”
„O ljubavi je uvek ista priča, o ljubavi se ne priča. Isto je i sa mržnjom. Oko oko vadi, reč reč zavadi. A to je posao ništavka koji radi sebe kinji drugog da bi opstao. Izdajički rod!”
„Ali, ja nisam nikoga izdao!”
„Ako nisi, onda jesi.”
„Kako je to tačno?”
„Tačno je… odjednom!!! Upadaš mi u reč, misliš da ne vidim Beč! Odozgo se sve vidi, bolje se postidi, moja poslednja reč tvoje prve se stidi, stidi se i stidi, ali ništa ne vredi nijedna suza koja se cedi lažno ono što je važno slušaj boga ti ne kušaj jer ne umeš, nemoj da se kuneš jer večno ćeš da truneš!”
„Bože, ti si pesnik!”
„Ne, ja sam samo sve od čega si ti nastao, ti i ono stvorenje lepo koje zoveš slepo jedro tvoga bedra… Dakle, da nastavim u onom, što vi, ljudi pametnjakovići zovete proza! Vama je izdajstvo praiskonski greh, pojevši jabuku digli ste veliku buku po raju, a dole u paklu izazvaste oduševljenje, vi ste ti koji stvoriše javno mnjenje, to sotonsko crvljenje.”
„Bože, šta mi možeš reći za kliše?”
„Kliše je sve što je čovek dosad napisao i sve što i dalje piše, jer sve to sam ja već rekao i sve što u Bibliji piše i vladanje i mudrost i ozbilj i tupost i dobro i zlo i strpljenje i bezumljenje i prijateljsto i miroljublje, a vi, pisci, džaba oštrite olovke i zublje, kritiku hvalisavaca i osionih zaslužujete, jer sve što je čedno – poružujete! (I to reče Bog, i objavi se tuga)”
SCENA PETA
„Izazivam te, ja koji sam nedostojniji od najnedostojnijih. Kupiti bi hteo tvoje mišljenje, ulizivati se, tražit oproštenje. I hvalisavcem bih. I porugah se svima na ovome i na onome svetu i vremenima prošlim i budućim i sadašnjost i savremenike mrzim. Ja sam ništavan, ja sam previše glasan, i previše tih. Ni ja sebi nisam jasan, ni ja, ni moj stih.”
HOR PRVI:
Sve što Gospod reče,
pisac oporeče –
autor bi hteo sav kolač da seče.
HOR DRUGI:
Bolje bi bolje bi
da se ostavi …
HOR TREĆI:
Svi sve znaju
svi sve znaju
a šta bi na kraju
Svi sve znaju
svi sve znaju
i svi bi o raju
A ne znaju
da u paklu
čekaju u mraku
A ne znaju
da u paklu
čekaju u mraku
SCENA ŠESTA
(I dok pisac jede jabuku i piše, Bog ćuti)
„Jedeš li jabuku?”
„Jedem, i to slatku!”
„Žutu, ali ljutu?”
„Nisam na tom putu!”
„A na kom si, čoveče, ti koji se uvek ljutiš?”
„Ti me ljutiš.”
„Čime to?”
HOR 1 :
Čime to?
„Ćutite dok vas nisam … Ćut’te! A ti, livro, visoka kalibro, progovaraj: Kako ti se sviđa ukus jabuke?”
„Nije loše samo je malo preslatko!”
„A ti bi baš hteo sve što bi poželeo! ‘Oćeš sve da ti bude po meri, a sam ne znaš za istu! Hteli ste čoveka, hteli ste boga, šta hoćete od dva toga?”
HOR 2:
Koga, koga
od dva toga
koga, koga, koga?
– Tišina! Ili – ponor!
HOR 3:
Oni klešu, oni klešu
ljudi klešu smešu
i još misle da božanski
umeju da plešu…
A taj ples će
donet’ cveće
za lošu pomenu
oni misle da su jaki kad stanu na stenu.
„E, sad mi je dosta!
(odlazi Bog)
(pauza)
(vraća se)
„Dakle? Slušam! – Ja nisam hteo da budem gord.”
„Ni ja nisam želeo da me zovu ,,Oh my lord” …”
„A ko bi se tomu nadao…”
„Ne budi podao! Vi ljudi niste ono što sam ja stvorio jer to se istinski zvalo umetnost. Vi ste neki izdanak, šta li… Lažovi! Prevaranti! Intriganti! Trivijalci! Uhode! Kulturolozi! Erotomani! Umišljenici, umetnici, muzičari, slikari i pisci! Goveda! Svinje! Postali ste toliko prosti da vaš jezik ne može izjasniti! Krijete se iza maski, ližete se iza opaski, pričajte po naški, sve je više vaški! Ja kao vaš Bog, reći ću vam zbog – zbog – zbogom!”
(Prvo beše Bog. I stvori čoveka. Sad postoji čovek. I njegova Senka).
SCENA SEDMA
Prvo beše bog. Onda stvori čoveka. Sad postoji čovek. I njegova senka.
Prvo beše Bog. I stvori čoveka.
Sad postoji čovek. I njegova senka.
Prvo beše bog.
I stvori čoveka.
Sad postoji čovek.
I njegova senka.
Prvo beše bog.
I stvori čoveka. Sad postoji čovek.
I njegova senka.
Prvo
beše bog. I stvori
čoveka.
Sad postoji čovek. I njegova senka.
Prvo beše
bog.
I stvori
čoveka.
Sad postoji
čovek.
I njegova
senka.
k-raj
Miloš Ristić je rođen 1984. u Kruševcu gde je zаvršio osnovnu školu i gimnаziju. Nаkon upisа i nаpuštаnjа Prаvnog fаkultetа u Nišu i Klаsičnih nаukа nа Filozofskom fаkultetu u Beogrаdu, upisao je se 2006. grupu zа Srpsku književnost i jezik nа Filozofskom fаkultetu u Nišu gde je diplomirаo 2011.. Živi i ne rаdi, u Kruševcu. Sаrаđivаo je sа desetаk štаmpаnih i elektronskih čаsopisа zа kulturu među kojimа više elektronskih (Tok, Neven, Avangard, Putevi Kulture, Helly Cheery, Libartes, Afirmator, Maxminus i Avlija. Uređuje i vodi književni regionаlni konkurs Konkursno, čije je prvo izdаnje bilo 2012.godine.
Autor naslovne fotografije: Zach Lucero