Terazije
Oh, Minerva, prikuj me za jedan
Usamljeni tren,
Dok moje najbolje namere
Na vrhu brda peru svoje ruke.
Naivnost me prodala,
Čednost me udala,
U umoru fatalizma, nikada ne bivam razočarana,
Poklanjam sebe sinovima gladnih očeva.
Priklanjam se drevnim kartama ciganske sudbine,
Ruzmarinom blagosiljam njihove krpljene postelje,
A zauzvrat tražim milostinju bez samilosti,
Molim za ljubav u obličju šuplje kosti.
Volim iz sažaljenja,
Sažaljevam, kao vid samouništenja,
Oh, krotkog li razaranja,
Poricati život, poricati sutra!
Kao da iznova, svaki dan,
Živim istu moru ili isti san.
I svaki put mi ista kost zapadne u grlu,
Svaki put, čovek koji sluša,
I sluša i ne čuje
Kada ga u prolazu nazovete svojim.
No, ja ne sanjam Vas, sve ono
Čega ste Vi otelotvorenje,
Ideju o ljubavi, o bivanju voljen.
I samo nad tom tapiserijom,
Nad kožom koju ne smem ni pogledati,
Samo nad tim telom ja mogu igrati
Spasitelja.
Ulice srama mekšaju
Pod poznatim bïlom koraka,
Tope se pod lancima što ih
Za sobom vuku krvava stopala.
I s tom krvlju pomešan, u mojim rukama
Bol deluje zanosno,
Možda čak i kriminalno vulgarno,
U svoj suzdržanosti svoga raskoraka.
*
Vaš pogled, kao šumski zec,
Svaki put mi isklizne kroz prste,
Čim ga uhvatim u gomili lica.
Zauzvrat, koncem boje golog mesa
Prišila sam hladno svetlo
Za rever Vašeg kaputa.
Mene prati samo memljiv zadah kišnih pasa….
A i to će sve nestati sa prvim jutarnjim tramvajima.
Mina Simendić rođena je 2003. godine u Beogradu. Učenica je treće godine Škole za dizajn. S vremena na vreme snimi neki film, napiše koji scenario, raspravlja se sa profesorima, svakog drugog kvartala u godini svira i peva u jednom bendu; poeziju piše isključivo po autobusima ili javnim toaletima, a gotovo uvek je možete naći na nekim filozofskim raspravama, po opskurnim domovima kulture – u prirodnom habitatu.
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.