Pacifika
Moja baba-tetka Pacifika je, kao što sam već spomenuo, slepa kao krtica. Ali to ne znači da se vuče po podzemnim hodnicima i da je beli dan ne interesuje. A svaki put kad je posetim, počasti me novom pričom. Tako je uradila i ovoga puta, dok je meni prepustila da kasnije razmišljam koliko njena priča ima veze s njenim životom, koliko s mojim, a koliko sa životom uopšte.
Ne znam da li svi slepi ljudi imaju sposobnost mirnog sedenja, smirenog reagovanja i miroljubivog zaključivanja, ali stara Pacifika sve to zna i može. Dok priča, ja takođe postanem mirniji i trezveniji, što znači da je korist od njene priče višestruka.
Na jednom malom ostrvu, kaže moja baba ćora, živeli su gospodin i dama i živeli su spokojno. Usamljenički život nije oduzeo ništa od njihovog dostojanstva i lepih manira, a samoća nije u njima izazivala želju za društvom. Mnogi mirni, srećni dani bili su za njima kao i pred njima. Od koliko odluke i potrebe, a od koliko navike se sastojala konstrukcija njihovih dana, odavno je nevažno.
Ostrvce je pripadalo samo njima i nije postojala opasnost da će ga izgubiti. Naravno, ako se izuzmu prirodne katastrofe, u slučaju kojih bi verovatno stradali i oni lično, jer svoj dom nikada nisu napuštali. Pod domom se ovde podrazumeva udobna kuća na sprat opasana zelenilom, jedna staza do pristaništa i jedna duž obale. Sa balkona je pucao pogled prema kopnu, uključujući i poveću varoš, udaljenu nepunih pet milja. Vetrovi su ponekad bili jaki, ali nikada orkanski, u jednom delu godine bila je preporučljiva zaštita od sunca, ali zima nije stezala nikada. Zato su dobro uspevale biljke otporne na sušu, a na par mesta je izvirala slatka voda za piće i za navodnjavanje.
Većinu onoga što je trebalo dovozili su trgovci na plovećim prodavnicama. Takođe su brzim brodićima dolazili stručnjaci svih potrebnih profila — od đubretara do arhitekata i, mada veoma retko, medicinskih delatnika. Dakle, ni ona ni on nisu morali da se bave nikakvim teškim poslovima pa nije bilo potrebe za podelom delatnosti na njene i njegove. Svako je radio sve ili, što bi rekli zlobnici, niko nije radio ništa.
Oboje su se puno šetali, može čak da se kaže da su bili pasionirani šetači, po svakom vremenu i u svako doba dana. Mir ili talasi, sunce ili kiša, sve je imalo svojih draži i kao da se smenjivalo samo radi njihovog uživanja. U savršeno sašivenoj elegantnoj odeći, nikad izgužvani i nikad uprljani, šetali su se oni svojim utabanim stazama, po navici zastajkujući ili ubrzavajući na nekim mestima, tu i tamo se naslanjajući na neku stenu, ogradu ili deblo ili sedajući na jednu od ljuljaški s baldahinom ili jednu od klupa s klupicama za udobniji položaj nogu. Vitki i lepi kao iz nekog starinskog žurnala, on najradije u tamnom odelu, a ona često u dugačkoj suknji cvetnog uzorka, posmatrali su daleki grad, more, prirodu ili zvezdano nebo i nisu mogli da se nasite tih divnih slika. Ovde je mali gušter na kamenu, onde rosa na listu, ovde jedrilica u azuru, onde Danica i Mesec, skoro u zagrljaju.
Među njima je postojala samo jedna značajna razlika: gospodin je bio slep noću,, a dama ništa nije videla po danu. Zato su se u početku kretali svako za sebe i u svoje vreme.
Ona je sa sobom nosila hemijsku i blokče, da zabeleži stih koji bi joj pokatkad pao na pamet. Tako joj jedne noći dođe da nacrta srce na nekom ravnom kamenu. Narednog dana, srce je još stajalo tamo, a on mu je flomasterom dodao strelicu i sredinu je zacrveneo. Naime, ako je padala kiša, nosio je kišobran, a ako nije, onda blok, voštane bojice i flomastere.
Ona je dopisala njihove inicijale, on je nacrtao dva delfina. Crvena boja je izbledela. Ona je u srcu ispisala pregršt slova, koja su već u podne bila nečitljiva. On je nacrtao Sunce i Mesec nasmešenih lica, ali kiša je skoro sve sprala. Onda je ona složila kamenčiće tako da obrazuju reči volim te. Idućeg dana je bilo suvo pa je on na tim kamenčićima napisao: i ja tebe. Ona se vratila na hemijsku i poručila mu da misli na njega, a on je nacrtao dvoje kako se drže za ruke. Ona je počela da piše da misli na njega, ali setila se nečeg drugog.
Odjurila je kući, zatekavši gospodina u slušanju zvučne knjige.
— Da li se nešto desilo? — uplašeno je pitao.
— Jeste! — odgovorila je dama s smeškom koji je on osetio u njenom glasu. — Poželela sam da si sa mnom pred našom oglasnom tablom, pa sam došla po tebe.
Gospodin je tada obukao svoje skupe pantalone i besprekorno belu puplinsku košulju. Sako nije jer je bilo toplo, a i zato što mu se žurilo. Cipele je navukao na bose noge, na košulji nije zakopčao svu dugmad i dama mu je, dok su izlazili, zavrnula rukave da ne mlataraju.
Stigli su na ono mesto pa su prvo stajali ćuteći i upijajući sve podražaje. Onda su se poljubili i ne izlazeći iz zagrljaja, razgovarali su o svemu oko sebe i u sebi.
Od tada se više nisu šetali odvojeno, nego se danju ona pouzdavala u njegovo vodstvo, a noću on u njeno. I sve su jedno drugome tako dobro opisivali, da bi, sećajući se nekog detalja, oboje govorilo: sećaš li se, ljubavi, kada smo videli to i to.
(Inspirisano pesmom Luka Paljetka Kutija koja pokazuje kakvo će biti vrijeme.)
Mirjana Mrkela rođena je u Beogradu 1955., a od gimnazijskih dana živi u Zadru.
Nakon što je oslijepila i bila umirovljena, intenzivno se posvetila književnosti. Članica je HDP, Udruge Zadarski pisci i drugih.
Objavila je niz knjiga za djecu i za odrasle. Najveći uspjeh postigao je njen roman za djecu Dragi Olivere.
Mirjana piše na hrvatskom i na srpskom.
Budući da je Libartes neprofitna i volonterska organizacija, ukoliko možete i želite da podržite naš rad i finansijski, novac možete uplatiti kao mesečnu donaciju preko Patreona, ili na račun:
205-0000000270414-57 (dinarski, Komercijalna banka)
205-0070800051760-42 (devizni, Komercijalna banka) SWIFT/BIC: KOBBRSBGXXX
Hvala!