Piše: Nebojša Krivokuća
Bilo bi pogrešno ovu priču početi rečenicom: „Internet je tržište ideja“, jer – on to nije, odnosno ta rečenica prosto — nije tačna.
Internet je infrastruktura koja omogućava funkcionisanje i širenje Mreže. I koliko god ta rečenica – „Pronađi na Internetu“ jeste pogrešna (slično je i sa „Čuo sam na radiju“ ili „Video sam na televiziji“) – ona se nikada neće promeniti. Kako je ušla u jezik i naše živote takvom će i ostati; „razume se o čemu pričamo“, naš mozak ionako radi po principu pojednostavljenja nadražaja koje primamo, a sve radi što brže i adekvatnije reakcije na nadražaj. Važna reč: pojednostavljenje.
Ova priča počinje razdvajanjem značenja Interneta i Mreže zato što je od trenutka u kojem je infrastruktura, odnosno Internet omogućio rađanje takozvane „Mreže 2.0“ i učinio je demokratičnom – Mrežu vredi posmatrati kao tržište Ideja, mesto na kojem se susreću ponuda i potražnja.
Kao i na svakom drugom tržištu – uspeh Ideje zavisi od mnogo činilaca, od kojih su za ovu priču najvažnije: upotrebljivost; tačnost obećanja koje daje i — cena.
(I tako, korak po korak, ulazimo u „vrt sa stazama koje se račvaju“, kako bi rekao Horhe. Sada ćemo pratiti jednu od njih.)
„Srpsko“ parče Mreže, odnosno onaj njen deo stvoren na jezicima srpsko-hrvatskog dijalekta zapravo nikada nije bio zabavniji. (Ili strašniji. Zavisi od ugla posmatranja.) Brzi uspon „društvenih mreža“ (statistika: više od 2.000.000 Facebook naloga otvorenih u Srbiji i preko 100.000 Twitteraša), kao i lakoća plasiranja informacija rezultirala je, za sada, neverovatnim brojem Ideja čija se uspešnost za sada meri iskjučivo brojem onih koji je – podržavaju.
Ipak, u očiglednom nedostatku „klasičnog“ obrazovanja, tj. nepristojno malom broju pouzdanih izvora koji se mogu koristiti prilikom provere nekih navoda ili čitavih pasusa srpske, balkanske ili svetske kulture te i političke ili klasične istorije – postoji ne mali broj Ideja koje su sasvim dobro pozicionirane na Mreži (imaju veliki broj poštovalaca) a koje su zasnovane ili na poluistinitim predanjima ili potpuno pogrešnom tumačenju sleda događaja, (ne)namerno lažiranom citatu ili čak osobama koje istorija, zapravo, ne beleži. Postoje i mnoge „ideje“ (znaci navoda namerni) oličenih pojavama sumnjivog subkultunog porekla koje će vreme prosto izbrisati iz našeg sećanja mnogo brže iz naših života nego što se nadamo, samo ih valja nadživeti. Ko se danas seća „zvezda“ s početka ekspanzije turbo-folka? Za šestu koju navedete a bez korišćenja Mreže – plaćam piće.
Primera svakako ima na stotine. Jedan od njih, možda najbrojniji – je FB grupa koje je okupila čak 80.000 ljudi oko ideje da je Miloš (K)Obilić srpskog porekla – mada istorija zapravo ne beleži preterano pouzdane dokaze da je isti ikada postojao.
Nedavno je na mnogim FB stranicama osvanuo citat
„Ivo Andrić ima 14.000 fanova na FB-u. Ekrem Jevrić 42.000, Kristijan Golubović 68.000, Jelena Karleuša 182.000… Ovaj nobelovac je jednom prilikom napisao: „Dođu tako, vremena, kada pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati.” (ovo dođe kao neka vrsta pobune… širi dalje :)))”
Koliko je ideja tog citata bliska temi današnje priče – toliko i on sadrži grešku – jer Ivo Andrić nikada nije zapisao tu rečenicu – barem tako tvrde zaposleni u Andrićevoj zadužbini. Jedna slična Andrićeva rečenica je očigledno dugo putovala kroz svakodnevni govor i vratila se autoru – izmenjena, sličnog značenja ali drugačijeg tona – koji baca drugačije svetlo na autora, ne njegovom krivicom.
Copy-paste po copy-paste – sve su mnogobrojniji dokazi da je Kuberten izjavio „Nije važno pobediti – važno je učestvovati“ (a nije); lepše zvuči „Budimo ljudi“ bez onog Pavlovog nastavka – „… iako smo Srbi“ – i kao što su legende nastajale prenoseći se sa kolena na koleno vekovima, isti proces se odvija i sada, mnogo brže i tačnije, jer pisani tragovi ostaju, puna ih je Mreža, ako ih Google prepoznaje u tolikom broju – „mora da je tačno.“ Setite se onog primera — kako srednjoškolci prepričavaju lektiru.
Ponovo ta važna reč: pojednostavljenje. A ukoliko budemo previše pojednostavljivali, izgubiće se detalji, koje priče i dela zapravo čine – važnim.
Kojom Idejom se boriti protiv vetrenjača, snage miliona coolera za procesore računara koji Mrežu čine? Kako osvojiti tržište idejama zasnovanim na istini, odnosno faktografiji? Kako Ideje koje su zapravo neupotrebljive, odnosno netačne istisnuti na drugu stranu Google pretrage – do koje veliki procenat zainteresovanih nikada i ne dolazi? Kako (ovo je još teže) učiniti tržištu zanimljivim ideje klasične književnosti, muzike ili bilo koje druge grane umetnosti?
Univerzalni recept ne postoji.
Broj strategija je ograničen, kao što se i kompletna dramaturgija može svesti u „36 dramskih situacija“ – ali je broj taktika – neograničen!
Primeri?
Jedan od najznačajnijih dizajnera sadašnjice – Ora Ito je, po sopstvenom priznanju, postao zvezda zahvaljujući prostoj, bezobraznoj, pankerskoj taktici: na sopstveni sajt je postavio dvadesetak radova „urađenih za velike svetske brendove“. Nenaručenih radova. Važno je reći: odličnih! I ubrzo se jedan od tih radova našao u pogonu kineskih fabrika falsifikata. Kinezi nisu znali da kopiraju zapravo nepostojeći dizajn. I kada su prvi lažnjaci došli do očiju javnosti, Ora Ito je primljen u prvu ligu.
Pobeda Ideje – uz pomoć Mreže.
Autor sjajnog bloga Things we forget lansira u svet jednostavne, a tako tačne i tako tople notesticks i ima hiljade obožavalaca, koji su najčešće i distributeri divota koje autor na blog postavlja. Obično su to radovi ne obimniji od nekoliko reči i jednog jednostavnog crteža. Ta Ideja osvaja Mrežu, a samim tim i naše živote — neverovatnom lakoćom.
Za nedavni uspeh Stefana Hesela i njegovog kratkog eseja „Pobunite se!“ Mreža je zaslužna koliko i njegov izdavač, ukoliko ne i više od njega.
Uspesi projekata poput srpskog Njuz.net-a (koji je gotovo munjevito osvojio publiku i postao jedan od najprepoznatljivijih brendova srpskog dela Mreže) dokazuju da je uspeh moguć – i ovde, uprkos svemu i svima.
A sumanuti primeri poput „Hajde da ova pihtija ima više fanova od Seke Aleksić“ (i uspesi – više od 50.000 članova FB grupe) pak dokazuju da publika za svaku ideju, pa čak i dobru, odnosno onu koja će otkriti pravo stanje stvari i izvrnuti gluposti ruglu – postoji.
Pobede dobrih Ideja su, dakle, ostvarive.
Iz svega navedenog kristališe se još jedna važna tema: Mreža nije samo tržište Ideja. Ona je, ujedno i Trg na kojem se okupljamo, ujedinjeni Idejama. Okupljamo se, iako se ne poznajemo, niti smo vezani rođačkim, prijateljskim, poslovnim ili nekim sličnim vezama. Prosto smo okupljeni oko Ideje da nešto možemo uraditi zajedno, na način na koji donedavno prosto nije bio moguć, na ovaj način, pred neverovatno brojnom publikom, i uz ovako nisku cenu.
Možda je najbolji dokaz za to činjenica da ove redove pišem na molbu osobe koju ne „poznajem“ (nikada se nismo „uživo“ sreli) a koja je sa drugim osobama koje takođe ne poznajem pokrenula elektronski magazin koji sadržajem nadomešćuje i popunjava prostor koji je sve nedostupniji u štampanom, klasičnom formatu, jer je komercijalno neodrživ.
Zato je entuzijazam koji pokreće projekte poput Libartesa dragocen za srpski deo Mreže, naročito u danima i godini u kojoj Srbija ostaje, nakon svega što je zagubila – čak i bez Ministarstva za nauku, što se dešava upravo tokom ove večeri u kojoj završavam ovaj tekst: istraživači, naučnici – oni koji postavljaju pitanja i tragaju za tačnim odgovorima pripajaju se monolitnom, teško pokretnom Ministarstvu prosvete, gotovo da su van — institucionalizovani. I nakon svega, sve ostaje u rukama, glavama i u prstima pojedinaca, sve je više toga prepuštenog privatnim inicijativama i našoj spremnosti da platimo tu nemerljivu cenu – uložimo rad i napor u stvaranje Sadržaja — Ideje koja će ući u tržišnu borbu sa jačima od sebe, kojih će biti sve više i tako popunjavati prvu stranicu Google pretraga a koja će nestati sa lica zemlje i Mreže ukoliko im se ne ukaže pažnja.
Ta i takva borba sa jačima od nas nije osuđena na neuspeh.
Naprotiv – suština i istina gotovo nikada nisu ni bile zanimljive nite privlačne većini.
Oni koji su se suštinom bavili, definisali je, zapisivali i prenosili dalje u istinitom i upotrebljivom obliku – oduvek su bili manjina.
Važno je samo da ta manjina opstane, stvori atmosferu koja pospešuje stvaranje, umrežavanjem.
To je naizgled strašna i pomalo depresivna, ali – neverovatno važna Ideja.
U marketingu se to zove – strategija „niše“ (niche).
I takva strategija, dokazano, donosi — i uspeh.
Ilustracije za tekst preuzete su sa bloga spominjanog u tekstu: thingsweforget.blogspot.com
Nebojša Krivokuća je diplomirani dramaturg FDU. Nekada autor i voditelj mnogih radio emisija, već gotovo petnaest godina profesionalno posvećen kreaciji oglasnih kampanja. Više od sedam godina radi kao kreativni direktor. Autor je bloga Prešlicavanje.