Piše: Branislava Džigurski
Pragmatičnost i, u isto vreme, sloboda umetničke kreativnosti, mogući su samo usled dobre volje i potrebe čoveka da snagom imaginacije obogati praksu svakodnevnog bitisanja. Neki govore da je umetnost svuda oko nas, što nije daleko od istine, ali je podložno pitanju šta je umetnost. Da li je to čista estetička kategorija ili joj je svrha u didaktičkoj ili utilitarnoj funkciji?
Nedavno sam imala priliku da prisustvujem muzičkom događaju koji u Srbiji predstavlja svojevrsnu novinu. Negde na bb. kilometru od ušća Tise u Dunav, u maloj Sali galerije Tiske akademije akvarela, koncert je održao muzički sastav „Duo Seme“. Dva čoveka i tri instrumenta, od toga jedna testera. Neobične li najave. Teško mi je bilo zamisliti muziciranje na jednom tako običnom alatu. Ali, kada bolje razmislim, nije li čovek u stanju sve što mu dođe ruku da pretvori u instrument? I čisto lupkanje po predmetima izaziva određene ritmove i zvuke, da ne spominjem muziciranje po čašama ili pak češlju.
Testera se ovom prilikom pokazuje kao predmet koji spaja u sebi i praktičnost svoje namene, ali i mogućnost transformacije u instrument umetničkog izražavanja. Ono što me je oduševilo jeste činjenica da se u tom predmetu ujedinjuju kontrastne krajnosti. Čudesno je bilo slušati meke i tanane zvukove bliske jecajima u svom treptaju, kako potiču od jednog grubog, teškog i prostog pragmatičnog izvora.
Na prvi pogled, muzička testera (musical saw), liči na običnu stolarsku testeru. Ona i jeste nastala kao potreba ljudi, drvoseča, da pretvore u muziku ono što je imalo drugu namenu. Stolari, drvoseče, su otkrili da je moguće svirati na alatu koji koriste u svakodnevnom radu. Kada se govori o testeri kao instrumentu, tajna njenog predivnog tona, bliskoj nekoj intergalaktičkoj melodiji, jeste u stepenu kaljenja čelika od kojeg se pravi. Kažu da je sviranje vrlo zahtevno i fizički naporno, mada gledajuči video snimke, stiče se utisak da muziciranje prerasta u igru. Zvuk koji muzička testera proizvodi, a moguće su samo dve oktave, je izuzetno eteričan, neobičan u svom tonu, lako dopadljiv i podseća na teremin, čist ženski glas ili violinu. Slušajući je, sa jedne strane testera je u stanju da proizvede komične efekte slične onima iz crtanih filmova, dok u drugim momentima može da izazove suze svojim melanholičnim tonovima. Takođe se javljaju reminiscencije na duh avangarde prve polovine 20. veka.
Što se tiče porekla, muzička testera kao instrument javlja se u 19. veku, kada su drvoseče iz Skandinavije, Amerike i Evrope, simultano (ili ne) počeli da proizvode muziku koristeći svoje testere za rad. Međutim, tek 20-tih i 30-tih godina 20. veka testera doživljava punu pažnju kao instrument, a kao najpoznatiji izvođač javlja se Marlen Ditrih. Nakon Drugog svetskog rata, testera postaje luksuzni instrument i zbog toga polako pada u zaborav, sve do ranih 90-tih godina 20. veka, kada ponovo ulazi u upotrebu. Danas se muzička testera proizvodi u SAD, Engleskoj, Nemačkoj, Švedskoj, Francuskoj.
Neki od najpoznatijih testeraša su Jack Robinson, Natalia Paruz, Kev Hopper, Charles Hindmarsh, Jean-Claude Welche i drugi. Od muzičara koji koriste u svojim radovima zvuk muzičke testere, su: Tom Waits, Sarah McLachan, The Black Heart Procession, Mercury Rev, KoRn i drugi.
Muzička testera u Srbiji, čini se, još uvek ne izaziva zasluženo interesovanje ili bar znatiželju. Mala sala galerije bila je poluprazna. Izuzev Sonje Kalajić, koja jedina izgleda promoviše testeru, nisam čula ni za koga više ko svira ili se interesuje za ovaj neobičan instrument. Tako to, nažalost, ide: daleko je Srbija od sveta, ali i od nekomercijalnog umetničkog izražavanja.