(Po Dž. Barnsu sa odjekom na S. Sremca)
Dok žena sa setnim smeškom spušta telefonsku slušalicu, muškarac znatiželjno pita:
„Ko je to bio?“
„Sećaš se one Julijane što je išla sa mnom u razred? Svi smo je zvali Jula. Uvek je bila jako našminkana, ljudi su je jedino po tome zapažali…“
„Hmm, ne… Ne mogu da se setim. Šta je htela od tebe?“
„Ona je u organizacionom odboru za proslavu dvadesetpetogodišnjice velike mature, pa me je pozvala da se nađemo i popričamo o tome.“
„I ti si pristala?! Kad su te zvali na dvadesetogodišnjicu, odbila si.“
„Da. Ali pre pet godina je i tebi i meni išlo dosta loše, a sada se situacija promenila.“
„Nećeš valjda ići samo da bi se hvalila?“
„Ne, naravno da ne. Samo mislim da će biti zanimljivo videti šta je ko od nas postigao u životu za proteklih četvrt veka.“
Pera vrti glavom, dok Melanija prilazi plakaru tražeći šta će da obuče. Traži nešto udobno ali elegantno, prefinjeno ali nikako ne i napadno. Moderno i bogato tek toliko da Jula na prvi pogled stekne utisak o njenom uspešnom životu. Bira smeđe pantalone sa bež rolkom, a preko rolke blejzer boje starog zlata sa ešarpom u toplim tonovima.
*
Još dok se približavala bašti zaklonjenoj suncobranima čiji su obodi se dodirivali pri vrhovima, Melanija je izabrala mesto gde će da sedne. Jedan zaklonjeni ugao bašte iz koga će imati otvoren pogled na ulaz i deo ulice. Julu ju je prepoznala izdaleka, još uvek je nosila cipele sa visokom potpeticom, i usprkos višedecenijskom stažu, još uvek nije uspela da nauči kako se hoda u njima. Potrebno je gaziti lako, sporim koracima sa ispravljenim leđim i malo podignutom glavom. Ne previše, da ne izgleda uobraženo, nego samo malo, kao da nosi knjigu na glavi i drži ravnotežu da knjiga ne padne na tle. E, to Jula nikad nije naučila. Kao ni slaganje boja. Uparila je crvenu suknju sa belom bluzom i uzanim džemperom na kopčanje boje ciklame.
Melanija je pozdravlja dostojanstvenim osmehom, i dok Jula sa uzdahom olakšanja smešta svoju oveću pozadinu u mekoću debelog sunđerastog jastuka, pleteno pruće fotelje bespomoćnim pucketanjem izražava svoje duboko neslaganje sa takvim aranžmanom.
„Melani, kako dobro izgledaš!“
„Hvala, draga, ni ti se nisi ništa promenila. Šta ćemo popiti?“
„Pa, ja bi’ mogla jedan bambus, da se opustim.“
„Šta ti je to?“
„Koka kola sa konjakom.“
„Koka kola je puna šećera, a ne fali joj ni kokaina. Sama reč kaže…“
Dok joj Melanija objašnjava štetnost njenog izbora, Jula nehajno odmahuje rukom:
„Ma, nek’ ide život! Šta ćeš ti?“
„Jedan Gorki, samo pazite da bude original. Gradom kruže toliki falsifikati da čovek danas ni u šta nije siguran.“
„Ti se stvarno nisi promenila! Još uvek misliš da možeš sve držati pod kontrolom.“
Melanija na tren zaćuta zbunjena njenom otvorenošću. Znala je da Jula nije završila ništa posle srednje škole i da radi kao sekretarica u nekoj maloj firmi, tako joj je barem rekla preko telefona. Mora da je od svojih šefova čula za taj izraz „držati stvari pod kontrolom“, pa sad njoj prodaje pamet. Dok je uzimala veliki gutljaj bambusa, Melanija opazi kako joj je kosa izrasla na temenu, vide se skoro dva santimetra prosede sivkaste boje na koju se nadovezuje izblajhana plava sa nagorelom vrhovima isušenim lošom trajnom, i zadovoljno prođe rukom kroz svoju dugačku, svilenu kosu koja joj je padala na ramena.
Čim je ugasila žeđ, Jula vadi iz tašne mobilni telefon i stavlja ga na kraj stola pored Melanijinog. Za slučaj da neko nazove. Melanija posmatra svoj iPhone gladak i sjajan, strogih linija, nalik na minijaturni laptop i Julinu igračku drečavo crvene boje sa ružičastim ivicama u obliku mašine za pranje veša. Koja razlika! Zapravo, razlika između njihovih mobilnih telefona je upravo onakva kao razlika između njih dve. Tačno tako. Sofisticirana intelektualka i infantilna lujka ofarbana drečavim bojama. Misli joj prene glas:
„Ja bi’ ono, znate, rolnice od belog mesa uvijene u tanke šnite pržene slanine. Šta ćeš ti, Melanija?“
„Ja ću voćnu salatu. Voće vam je sveže, zar ne?“
„Naravno, kod nas je sve sveže.“
Dok konobar stavlja oval sa rolnicama ispred nje, Jula se naginje velikodušno izlažući njegovom pogledu svoj nabujali dekolte, ali uzalud. Mladić sa dugačkom kosom uredno uvezanom u konjski rep na potiljku i pedantno namazanom gelom tako da nijedan neposlušni pramen ne štrči, ne nalazi ništa zanimljivo u izloženom brdovitom pejsažu. Melanija je posmatra sažaljivo, misleći kako bi joj grudi sigurno visile do struka da ih nije podigla tim velikim, čvrstim korpama. Naravno, nema nameru da to kaže glasno, ali ne može da odoli da joj ipak ne skrene pažnju na nešto.
„Julo, zar ne znaš da su crveni grudnjaci odavno aut! Prada i Armani preporučuju za ovu sezonu smeđe i teget tonove.“
„Ko bi nosio braonski grudnjak i zašto?“
„Ja. Zato što mi se slaže sa smeđim pantalonama. Nosim ga ispod ove bež rolke.“
„Ali, šta ti to vredi kad ga niko ne vidi?“
„Ja ga vidim kad se presvlačim. I Pera. On je vrlo osetljiv na kombinacije boja. A oboje smo osetljivi na to šta dodiruje našu kožu.“
Jula saginje glavu i mrmlja nešto za sebe.
„Šta? Ne razumem šta pričaš?“
„Ništa važno. Htela sam da se posavetujemo o tome gde ćemo organizovati svečanu večeru. Prvi susret će biti u gimnaziji, kao i svake godine, tamo ćemo se svi skupiti. Ali potrebno je proveriti koliko ljudi će doći, zatim na vreme izvršiti rezervaciju, pa organizovati sve ostalo, znaš već…“
„Znam, kako da ne. O svemu ćemo se dogovoriti, nema problema. Ali prvo da završimo sa hranom da ne pričamo punim ustima.“
Pre nego što je počela da jede, Melanija je diskretno obrisala ruke antibakterijskom vlažnom maramicom, dok je Jula odmah navalila na svoje rolnice. Doduše, mirisale su slasno i Melanija na trenutak dođe u iskušenje da ih i ona naruči, ali disciplina je ipak bila jača. Dama se prepoznaje po tome što je uvek disciplinovana i ne podleže telesnim instinktima. I ne ustaje da ide do toaleta, barem dok ne završi sa večerom, za razliku od njene prijateljice.
„Izvini, moram čas do toaleta.“
„Pa bila si malopre!“
„Znam da sam bila, sad idem da popravim šminku. Imam još jedan sastanak posle ovog.“
Nije ni čudo što trčka svaki čas u toalet kad nosi cipele sa tankim đonom i svilene čarape u ovo doba godine. Melanija gleda na sat. Ovo je ispalo dosadnije nego što je pretpostavila da će biti. Što je nema već jednom? Možda se zaglavila u stezniku, ili posle obilne večere ne može da ga prevuče preko stomaka. Ona se namesti još udobnije u fotelji osetivši pri pokretu mekani dodir svojih toplih pamučnih bokserica ispod pantalona. Videla je slične na Džuliji Roberts u nekom filmu i kupila jedne čisto da proveri kako joj stoje. Kad je osetila kako su udobne i tople, odmah je kupila još pet pari. Pera je zavrteo glavom i rekao kako se njemu više sviđa veš koji Džulija Roberts nosi u Zgodnoj ženi, tamo je stvarno seksi.
„Pa naravno da je seksi kad igra prostitutku! Ovde igra intelektualku, umetničkog fotografa.“
E, da! Film se zvao Maćeha, a Džulija Roberts je igrala savremenu ženu koja se zaljubljuje u razvedenog muškarca sa dvoje dece, koga igra Ed Haris, i svojom inteligencijom i šarmom uspeva da očara čak i njegovu stariju ćerku, tinejdžerku koja ju je u početku dočekala na nož. To je prava žena! I posao i porodica. Sve se može kada postoji volja da se to postigne.
Kad je mobilni zazvonio, mahinalno je pružila ruku i javila se. Poznati glas je rekao:
„Ćao, ljubavi! Hajde, privodi tu gnjavažu kraju, čekam te na starom mestu za pola sata, je l’ važi?“
Melanija se na trenutak zbunila, a onda je shvatila:
„Valjda misliš na našu staru kuću?“
S druge strane se nekoliko trenutaka nije čulo ništa, i taman kad je pomislila da se veza prekinula, glas je nastavio:
„Naravno, na šta bih drugo mislio nego na našu staru kuću? Čekam te za pola sata, kao što rekoh. Ćao!“
„Dolazim ljubavi, tu sam za pola sata.“
Melanija se iznenađeno nasmeši pokušavajući da pogodi zašto je muž odjednom tako željno iščekuje, pa samo je izašla na prijateljsku večeru. Osmeh joj se umrtvi u trenutku dok je kažiprstom desne ruke pritiskala taster za kraj razgovora. Majušni crni taster na telefonu drečavo crvene boje sa ružičastim ivicama u obliku mašine za pranje veša koji je jednako mrtvo ležao u njenoj levoj ruci.
(Iz rukopisa zbirke pripovedaka INFLUENCA – priče o dodirima)
Nada Dušanić, spisateljica iz Sombora, objavila je: Priče u boji I (2003) i Boje tamnih svetlosti (2005),Kuća sa druge strane (2007) i Spoj srećno pronađen (2010), Kuća puna slika (2008). Nagrade: »Ulaznica« 2008, »Šumadijske metafore« 2010, »Stevan Sremac« za humoristično-satiričnu priču na konkursu Bal u Elemiru 2011, »Stevan Sremac« 2012, zatim I nagrada na međunarodnom konkursu za najbolju kratku priču »Izvan koridora-Vranac« 2012. na festivalu Odakle zovem u Podgorici. Priče objavljivane u zbornicima izabranih radova »Alma« 2010, »Međaj – Milutin Uskoković« 2010, »Crte i reze 3 – Andra Gavrilović« 2010, »Beležnica« 2013.