Hic et nunc
Volim te, jer ti mogu reći:
Prsti su mi crni od novina
A usta puna zvukova — od reči.
Od dana i sunca toplina
Probija se kroz veđa
Ni Raja ni Pakla nema
Sve to — jedna je pređa.
Nigde drugo nisam
nego s tobom
Ovde i Sad.
Na verandi sedimo
I taj se tren proteže
U večno
Sve mi je vidljivo,
samo zbog sunca
I zbog očiju.
Mogu ti reći:
„On je za mene čuo
Ali za mene ne zna.”
„Kiše postaju reke ponornice.”
„Sanjala sam ružan san
Pad s pozornice…”
Volim, jer ti mogu reći
Sve to -— i bez reči.
Bezimena
Jednog dana
(ah taj dan!)
postaćeš ona što
zatvorila je oči
a pružila ruku.
Vodiće te kroz tminu, snenu
a predmeti,
sklanjaće se pred Tobom ćutke.
Bićeš Lota, Helena, Marija Magdalena
Nasušna kao hljeb.
Slatka kao ustima voće.
Nekom muza
Nekom boginja.
A opet
Mnogi tvoje lice vidjet’ nikad neće
I biće to prava šteta.
Jednog dana
(Drukčijeg od onog prvog)
Uzećeš svoju ruku nazad
otvoriti oči
a zatvoriti vrata.
Tražiće te u kvakama
Rukavicama
Zalud.
Zaspaćeš
daleko od svih
na Jugu što noći nema.
A ja
ostaću sam
Uz kišu što mirise prima
Suze briše
Al’ ne tjera pse
Nataša Božić: rođena je 19.11.1990 u Splitu. Osnovnu školu je pohađala u Kraljevu (završila je u Novom Sadu), a Filozofski fakultet u Novom Sadu upisala kao bivši đak Karlovačke gimnazije. Prožeta tim duhom, ostala zaljubljena u pisanu reč i umetnost. Student druge godine francuskog jezika i književnosti i gaji veliku ljubav prema romanskim jezicima.