Image default
Proza

Nataša Milić, Leptir

Leptir

Autobus ulazi u stanicu. Tužna olupina, ulegla pod teretom minulih dana. Smanjuje brzinu, kratko okleva, pa zaokrene i sa dugim uzdahom stupi na peron. Poznajem vozilo, odavno se takva ne prave. U sebi odajem priznanje za trud. Vrata se šišteći otvaraju pred mojim nogama.Vreme je.

“Još možete odustati. Niste bez ljudskih prava.”

”Neću da odustanem.”

”U obzir dolaze i manje invazivne mere. Radimo mnoštvo psihotretmana, uz primenu moderne farmakoterapije. Može i obična ispovest, bez obzira kojoj konfesiji pripadate. Imamo sve.”

”Nisam jak u veri.”

”Imajte u vidu da je ovo novina. Ne garantujemo pozitivan ishod.”

”Ni dobro staro ispovedanje ga ne garantuje.”

”Još sedamnaest sekundi za odluku. Dakle?”

”Idem.”

Ulazim u autobus. Osmehnuto lice vozača je kao maska, spoj crta koje mogu pripadati mnogima. A nisu ničije. Po navici uzvraćam osmeh, iako znam da ga neću tronuti ljubaznošću. Upitni pogled mu zastaje na mojim šakama. Treba platiti. Pružam svesku tvrdih korica, ponetu s nadom da će mi ta ”karta” omogućti spuštanje u sedište po izboru i donekle ugodno putovanje.

Vozač pretura listove.

”Ne može”, vraća svesku.

”Ovo je moj dnevnik iz mladosti. Stara, lična i tajna stvar. Šta je dobro ako ovo nije?”

Maska za volanom se više ne smeši.

”Pisano je za tuđe oči. Delove si i objavljivao, zar ne?”

Bacim unezvereni pogled ka praznim sedištima. U autobusu smo samo on i ja. Najradije bih pobegao, ali me sećanje na psihotretmane drži u mestu. Pomalo i težina prtljaga na leđima.

”Otvori ranac. Iščeprkaćeš pravu stvar.”

Zavlačim ruku u zmijarnik sitnica koje bi spakovao samo putnik u prošlost. I osuđeni prestupnik kao što sam ja. Pravim nasumični izbor. Umrljana salveta iz kafeterije ”Sidro”. Vozač mi klimne, pun odobravanja.

”To već može, da!”

Šeretski namiguje i pravi grimasu koja mi se na tren učini poznatom.

”Zaista si ostavio delić sebe na njoj.”

Spuštam pogled na zapis na salveti, načinjen pre mnogo godina. Ne čitam, jer mi je sadržina poznata. Vozač se opet smeši, a ja padam u najbliže sedište i glumim spokoj. Nije lako ostati miran u vožnji koja mi, otvorenih očiju, liči na kretanje unazad, a kada zažmurim, na pad u bunar bez dna. Smisliću već nešto. Nekako ću se izbaviti.

Pre nego što mi je išta palo na um, autobus se zaustavio da primi putnicu. Krhko, nestvarno sveže devojče ogromnih očiju. Utroba mi se steže od pogleda na njenu blistavu mladost i od sećanja na ludilo kojim me je otrovala. Ljubomora, suze i urlici, smešani sa zagrljajima što isteruju dah iz pluća i nežnost iz srca. Dugo se nisam sećao ni nje, ni salvete iz ”Sidra”, na kojoj sam joj, izluđen pretnjama da će se obesiti , napisao: ”Ubij se”. I potpisao. Tad sam i ja bio blistavo mlad. Prestravila me je tama u kojoj sam se obreo. Razgnevila ucena. Otud surove reči zbog kojih sam žalio još dok sam ih pisao.

Takve ne dižu ruku na sebe, tešio sam se. A onda sam na nju zaboravio.

”Ipak se ubila”, kaže vozač i pusti devojku da se smesti među senkama, duboko u unutrašnjosti autobusa.

”Idemo dalje?”

Što da ne. Iz ranca uzimam kitnjastu šnalu.

”Čestitam!”, uzvikuje vozač. ”Uspomenu na ženu potire samo druga žena, a dvaput je bolje kad ih ima dve.”

Vrata se otvaraju za sestre sa kojima sam se, uživajući u dvostrukoj igri, tajno sastajao onda kada više nisam bio ranjiv ni naročito mlad. Zgoda glupa koliko i komplikovana. Brzo sam poželeo sve da prekinem, ali me je pretekao ukras za kosu, koji je jedna ostavila, a druga pronašla na podu moje spavaće  sobe.

”Nisu to prevazišle, živele su i umrle zavađene.”

Rivalstvo, stara mržnja. Zar sam ja tome kriv?

Vozač se naceri.

”Svet je pun ludih žena”, veli i tad primetim da mu lice zapravo liči na moje. Povezemo li još koju žensku, neću znati vozi li on ili putešestvijem upravljam sam.

”Reci, prijatelju, jesu li sva ova sedišta za moje takozvane greške?”

Uzvrpoljio se. Jednim okom prati mene, a drugim razroko pogleda uvis.

”Ne putuje baš svako autobusom.”

”Kršite pravila!”

”Obećavam, neću više!”

Obećavam, a nemam pojma važi li data reč u novom prostoru i pri drugačijem vremenu. ”Neću više” znači isto što i ”neću ubuduće”. Mi se, međutim, vraćamo u prošlost. Ovde ne može biti vremena, mislim, pošto sam u rancu napipao sat.

”Povešćemo muškarca”, upozorava me vozač.

Vrata se otvaraju, a ja obaram pogled pred čovekom čiji sam sat drsko pomerao unazad kako bih za uživanje sa njegovom ženom ukrao još koji čas.

”Volim žene, voleo sam ih, pa šta? Što se to ističe poput neke gnusobe? Gospođa mi je sama dolazila, želela je avanturu koliko i ja. Muž nije mario, možda nije hteo da zna. To sa satom je bila šala…”

”Šala koja je njega poslala u smrt. Našao se na pravom mestu u pogrešan čas.”

”To nisam hteo! Kako sam mogao da znam?”

Vozač seva očima na mene.

”Ti si leptir što zamahom krilca podiže uragane. Predaleko od zbivanja, uvek nedužan.”

Donja, blago isturena usna mu okrutno poigrava.

”Bezbroj stihova, zapaljivih i strašnih, sročio si i rasuo među ljude, a da nisi oprljio dlan!”

”Očekivao sam da ćemo o pesmama, ne o ženama”, kažem. ”Nisam li zbog stihova na ovom mestu?”

”Ovde si zbog nemorala. Nehajan u javnom nastupu, bezočan u privatnosti, nisi za bolje. Naša vožnja se, ipak, mora okončati. Možda već na sledećoj stanici gde, kao što strepiš, ulazi tvoj najveći greh.”

”A da stanemo?”

”Vratićeš se kući, u realnost iz koje si utekao. Dva su puta pred tobom: ludačka košulja ili preobražaj. Potonje je svrha ovog putovanja. Odreci se pesama, priznaj mladalačke grehe. Može u stihu, ako ti bude do pevanja, mada je pokajanje uverljivije u prozi.”

”Ne, ne! ”

 ”Nismo garantovali pozitivan ishod.”

Vlastiti krik mi odzvanja u ušima, udara u zamišljene prozore nepostojećeg autobusa, razliva se preko granica oba sveta. Vozač, moj duhovni blizanac, najbliži poverenik i po svemu moja slika i prilika, zaustavlja vozilo. Spušta mi ruku na rame.

”Bojim se da nema dalje. Kod kretanja unazad sve znaš unapred, a ti ne želiš ništa da promeniš. Ne kaješ se, ne zaista. Ta strana puta je za tebe zatvorena.”

”A da probamo u suprotnom smeru?”

I ranije su mi govorili da nema dalje, a ipak sam išao. Sve dalje i dalje.

”Možda ne postoji takav put. ”

Sumnjivu pomirljivost u glasu vozača istiskuje pravo uzbuđenje i neskriveno oduševljenje.

”Ili se brzo i neugodno završava.”

”Možda se svet pretvorio u radioaktivni ugarak i glavnu deponiju u vasioni..”

”Ipak, od dva nestajanja biram neizvesno”, dovršio je moju misao.

Pogledasmo se u oči.

”Idemo!”

”Bićete izbrisani. Niko u pokolenjima koja dolaze neće čuti za vas!”

 Grešite, pomislih. Niko u pokolenjima koja dolaze neće o meni slušati od vas.


Nataša Milić, rođena 1976. godine. Diplomirala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1999. godine. Živi i radi u Beogradu. Piše kratke i nešto duže priče iz oblasti fantastike. Neke od njih su objavljene u istrakonskim zbirkama kratkih priča, zatim u časopisima ’’Emitor’’, ’’Marsonic’’,  ’’UBIQ’’ i ’’Znak Sagite’’, kruševačkom časopisiu ’’Putevi kulture’’, zbirkama ’’Makrokozma 21’’ (Refestikon 2016. godine),  ”Paralelni svetovi”, i ’’Haarp i druge priče o teoriji zavere’’, zbirci priča o Zviždu i Homolju ‘’Čuvari zlatnog runa’’, kao i u e-časopisima.

Povezani članci

Dragana Matović – Rašomonska seksalica 

Aleksandra Jovičić, Zana

Darko Cvijetić, “Schindlerov lift” (Odlomci iz romana)

Ostavite komentar