Hrčkima
Bio jednom jedan kralj pa imao četiri sina. Prvi je vrhunski sportista, drugi vrstan privrednik, a treći je bio najmlađi. Četvrti je bio vanbračno dete i zato nije ušao u bajku.
Kad je došlo vreme da se kraljevstvo podeli, a govora više nije bilo da se starija braća kazne zbog toga što nisu najmlađi sin, kralj odluči da im sve podeli na ravne časti. Tradicija mu je, doduše, nalagala da makar dvor i ono malo jada oko dvora nasledi treći kraljević, ali kralj je bio spreman da naruši vekovnu strukturu državotvornu i ugrozi životodavni mu oblik ne bi li izbegao izvesne neprijatnosti.
Kraljica je duboko verovala da je njen muž nepojamna kukavica koja se boji da ne završi u štampi oglašena za halapljivog i alavog vlastodršca. Smatrala je da se adet ispuniti mora i mislila je da kralj nije znao kako to da izvede, budući da je dvorski kompleks stolećima sastavni deo narodnog nasleđa i već pola veka integralni deo gradskog muzeja, sa stalnom postavkom u koju su ulazile i voštane figure onih članova dinastije koji nisu imali više od sto kila.
Administrativne prostorije muzeja bile su u dojekošnjem kazamatu, a na vrh kule u kojoj su nekad zatočeni jaukali sužnji, haramlije i ponekad poneka ala, umesto opanjkanog trećeg sina spavao je Mida hiljadu i jednu noć. Iako nezaštićeni stanar, nije bio pomeran ni kada je zafalila prostorija za novu arhivsku građu, kakvom je proglašena tona i po flajera nepodeljenih usled zabrane deljenja štampanog materijala koji nije izborni.
Složeni su u za tu priliku dizajnirane i izrađene registratore raznih veličina, pošto se postupilo po odluci tročlane komisije da se flajeri razvrstaju po formatu, jer je to bio jedini pouzdan kriterij, jedini, kako priznade predsednik komisije, koji se mogao pratiti. Prethodno čipovani i evidentirani elektronski, na zahtev kralja, koji je ipak voleo da sve bude i mrtvo slovo na papiru, morali su da prođu i kroz delovodnik.
Kako kralj nije znao da je delovodnička služba pre skoro tri godine ukinuta, birokrate su morale da se snađu. Zato su pokucale na vrata Midina, ali se niko odazvao nije. Bojeći se da ne bude zatečen u zlu delu, budući da je čitao jednu zabranjenu knjigu, Mida se troumio da li da skoči, da li da pojede štivo ili da lepo otvori vrata, pa šta bude, biće.
Iako plivač permanentan, skakač čak dobar, siguran da bi isplivao kao modar rak, da se s kule u ambise vine, Mida nijemogao od rešetaka. Da makar i nesažvakan progura Hazarski rečnik, nije smeo jer se bojao da je primerak otrovan. Ljubio je život Mida, ali je ipak morao da ga ugrozi: skinuo je rezu, odškrinuo vrata i pomolio nos.
„Miladine pučanine!“ – obratila mu se kraljica – „Vladarskom voljom i mojim ukazom aktiviran si, podaniče moj!”
A Mida je svojevremeno prevremeno penzionisan i biće danas tisuću i drugi dan otkako je oglašen za tehnološki višak. Suvišnim nije bio zbog manjeg obima posla, nego zbog opšteg ukidanja radnog mesta, ali je, sticajem okolnosti koje se odnose na u njegovu slučaju neisplativost programa za prekvalifikaciju, ostao, pre zadržan u dvorskom kompleksu kao eksponat još uvek neizloženi. Premijeru je trebalo da doživi na otvaranju kratkotrajne izložbe odumrlih zanata, gde bi, zajedno sa četkarima i lektorima, bio prikazan i veoma živi primerak kraljevskog delovođe.
Na vrh kule dvorskog kazamata, koja je, u nedostatku eksponata u vidu troglave aždaje, zvrjala prazna, premešten je iz memljivog podruma, u kome je zavodio negda arhivsku građu. Jutrom su mu donosili po dve kifle i jogurt, u podne ručak dostojan inostranog turiste, a s večeri novine, jedan kuvani đevrek i čokoladno mleko.
Sâm se nije prao i peglao, to su umesto njega radili oni koji brinu o fundusu. Midina se odeća održavala skupa sa narodnim nošnjama i raznim uniformama, a o kosi mu se starao vlasuljar Pipa. Izlaziti hteo nije, a kako se sprijateljio sa dostavljačem đevreka, koji je bio član jedne prohibovane kulturološke opcije, dobijao je – da se razonodi – svakojake zabranjene stvari, među kojima je bio i Pravopis.
Kad mu se kraljiva pojavila na vratima, s tugom je primio vest o reaktivizaciji. Zamolio je da mu daju pet minuta da se sredi, pritvorio vrata, ipak pojeo Hazarski rečnik, nazuo cipele i krenuo niz stepenice.
Verovali ili ne, Mida je silno želeo da otrov počne da deluje pre nego što stigne do starih svojih radnih odaja jer ga nije radovalo ni to što će opet moći da hukne u pečat delovodni, a ponekad i u olovku pre nego što upiše delovodni broj. Kopkalo ga je šta to detektivski roman čini leksikografskim delom i ždrao se što je stigao tek do knjige žute, sluteći da je odgovor negde tu ili na kraju.
Kad se posle mesec dana otvarala izložba ugašenih zanata, u prostoriji prevaziđenih zanimanja čučala su četiri četkara, a sa plafona je mahao jedan izlapeli lektor, kome je preko usta bio nalepljen flaster, što je objašnjeno činjenicom da je paradontičan i da ne bi bilo zgodno da delovi eksponata padnu posetiocima na glavu.
„A je li dobro pričvršćen?“ – pitao je kralj.
„Vaše veličanstvo, o, svakako, svakako. Pašće samo ako padne plafon.“ – odgovorio je smerno viši kustos Velja – „Koristili smo lepak koji se zove smrt.“
„A kako vam ide zavođenje flajera?“ – zainteresovalo se njegovo veličanstvo.
„Još uvek je u rukama Mide delovođe.“ – spremno se naklonio predsednik tročlane komisije.
Tako kralj nikada nije saznao da je delovodnička služba bila zagašena, a kraljica je održala strukturu bajke uselivši na vrh kazamatske kule tri komada nameštaja u vlasništvu najmlađeg kraljevića. Da nije morala da se muči, to je znala samo Miladinova sirotica majka, koja je kralju čedo ljubavi rodila tri dana pošto je na svet došao kraljičin najmlađi sin.
Olivera Z. Dunjić rođena 1974. Bivša profesorka srpskog jezika. 1002. noć je jedna od 30 Potrošačkih priča, koje su sve intertekstualne i sve su posvećene smehu.