OSTRVSKI LEKSIKON
PUSTO OSTRVO – ČEŽNJA ILI OČAJANJE?
Marko Đorđević: Čovek je pusto ostrvo i vazda teži za dodirom druge osobe ne bi li se dokopao kopna.
Milana Grbić: Očajanje i jedna od top tri noćne more. Ja sam gradska žena, Robinson mi je bio najneomiljenija lektira i u osnovnoj školi, i na fakultetu. Definitivno bolje razumem Mol Flanders dok baza londonskim budžacima.
Ana Arp: Kada sam bila mlađa, podstaknuta literaturom Žila Verna, koji je na moju imaginaciju, uz Hansa Kristijana Andersena, izvršio veliki uticaj, pusta ostrva bila su deo čežnje. Želela sam, očajno, da prekoračim granice vremena i prostora jer je tamo i nekada uvek bilo bolje. Moja svakodnevica nije nudila ama baš nikakve izazove. Želela sam da budem još jedno dete kapetana Granta, sagovornica kapetana Nema i drugarica petnaestogodišnjeg kapetana. Sada, u doba potpune izolacije pojedinca, u doba kada svi živimo na svojim ličnim (pustim) ostrvima, a naročito u kontekstu moje priče, ona mi deluju kao izraz najdubljeg očajanja. Ali, ne zato što su ostrva pusta, već zato što su police unutar nas prazne.
Danilo Đoković: Sloboda od i sloboda za. A koferi su uvek pretrpani, samo je pitanje ima li mesta za njih u ormariću iznad naših glava. Ako se nadamo da nema, onda je čežnja.
Ana Golejška: Pusto ostrvo: nikada, to je moj očaj i kraj usamljenosti.
Biljana Stojanovska: Nema tačnog odgovora na ovo pitanje. Šta god da odgovori čovek, sve zavisi od trenutnog duševnog i psihičkog stanja. Želja radi očaja. Očaj radi želje. Šalu na stranu, ja jedva čekam da ostanem sama. Imam milion stvari o kojima bih razmišljala. Svakako, idealno bi bilo kada bi ćutanje sa nekim bilo prijatno.
Jovana Račić: Ostrvo kao jedinstvo mesta u meni je uvek stvaralo potpunu fascinaciju, bilo da je predstavljeno u književnim delima ili na slikama Hijeronima Boša, ali ukoliko bih se našla na njemu mislim da bih pala u potpuno očajanje. Ne volim ni ribu ni morske plodove, imam užasan strah od slepih miševa, nisam praktična, doslovno legla bih na pesak i čekala da me raznesu ptice.
Đoko Zdraveski: Ojačanje.
„Prvo se dobro isplačeš, ko dete…” Zateklo me pitanje, jer prva pomisao mi je bila: volim samoću, dakle volim pusto ostrvo. Ali baš bi mi bilo zanimljivo da vidim kako ne poludeti kada si potpuno sam. Jer u gradu i kad smo sami, nikada nismo sami.
Jovana Bajagić: Pomislim na čežnju, a shvatim da je očajanje. Čini mi se da svako od nas u ćošku svog bića treba da izroni jedno pusto ostrvo. Na njega može da svrati kada mu postane previše ovog sveta. Ne bih volela da se iko tu previše zadrži, ali u autobusu i ulici vidim toliko pari očiju koje dugo već borave na svojim pustim ostrvima.
Marija Marković: Ukoliko nije realno, već samo fikcija, književni plod, poput romana Zid, Marlen Haushofer, bilo bi za mene čežnja. Ako govorimo o pustom ostrvu kao simbolu eskapizma, učenja iznova, od sebe i onoga na šta smo ograničeni na tom ostrvu, ideja mi deluje primamljivo. Sa druge strane, čini mi se da bi većina nas da se zaista zadesi na pustom ostrvu prošla neslavno, poput likova iz filma Trougao tuge, jer ne bismo znali kako da zapalimo vatru, a kamoli ulovimo ribu golim rukama.
Irina Tumbovska Taleska: Čežnja.
Monika Ilkova: Čežnja, takozvana nada.
Toni Popov: Očajanje. Strašno je da se negde bude sam.
Valentina Bakti i Đorđe Živadinović Grgur: Pomirenost i mnogo zraka.
Petra Čeč: Pusti otok na prvi pogled vidim kao čežnju – ispunjenje potrebe za mirom, tišinom, odmakom,
prirodom. No, poznavajući sebe, dajem si tek par dana dok se ta čežnja ne bi pretvorila u čisti očaj. Postoji određena doza samoće koju moram napuniti kako bi dobro funkcionirala, ali vjerujem da bi nakon nekoliko dana počela izrađivati svoju verziju Wilsona da mi radi društvo.
Luna Đorđević: Možda oba? Meni je ambivalentnost blisko stanje. Ono što najviše priželjkujemo nam ujedno može doneti najveći očaj. Volela bih da budem sama na pustom ostrvu, i verovatno bih bila veoma nesrećna.
TVOJ DAN NA PUSTOM OSTRVU:
Marko Đorđević: Celodnevni vrisak duše. Slušanje talasa. Sećanje na čas matematike i opisivanje kružnica glomaznim drvenim šestarom na zelenoj školskoj tabli.
Milana Grbić: Ne mogu da zamislim šta bi moglo da se desi pa da baš ja, ovako trapava, i ovakva kukavica, jedina preživim brodolom i još dospem na pusto ostrvo. Verovatno bih ceo prvi dan preplakala pored obale, kasnije vrlo oprezno potražila pijaću vodu, i proklinjala sebe jer nisam čitala Robinsona pažljivo, tako da ne znam kako se on štitio od divljih zveri, ako ih je na tom njegovom ostrvu uopšte i bilo.
Ana Arp: Razumevanje života i svakodnevice životinja, pokornost i stid pred njima za svo zlo koje im je čovek naneo.
Danilo Đoković: Postojalo bi mnogo prvih dana – prvi prvi dan; prvi dan kada bih se uverio da sam tamo zaista sam; prvi dan kada zbog toga ne bih bio uznemiren i poslednji prvi dan, u kojem bih, od tada, pa nadalje, bio samo čulni i misleći eho ostrva.
Ana Golejška: Moliću se svim nebima sve vreme.
Biljana Stojanovska: Sličan stanu u kom živim. Ustaću, skuvaću kafu i čaj, popiću ih sa dve cigarete i počeću da spremam da se jede. Ne idem na pusto ostrvo bez kafe i cigareta.
Gledala bih dugo u horizont i nebo, nadajući se da se brod neće pojaviti.
Jovana Račić: Pa sveukupno toliko bi i trajao moj boravak na pustom ostrvu, jer ne verujem da bih duže od jednog dana mogla da preživim. Istražila bih okolinu u nadi da ću pronaći olupinu broda ili bar neka osnovna sredstva za preživljavanje. Sigurno bih plakala, molila se Bogu, dozivala pomoć i pokušavala da se prisetim poglavlja iz Robinzona – mada uvek mi je u glavi scena kada on dobije temperaturu i čuje korake u mraku – znači najgora.
Đoko Zdraveski: Sve zavisi koliko je veliko ostrvo. Valjda bih odmah krenuo da vidim šta sve ima na tom ostrvu. Nije valjda da ga zamišljamo kao u stripu, brežuljčić sa palmom. Ako je tako, onda bih valjda otišao Bogu na istinu u roku od nekoliko dana. Ako je ipak malo veće, prošetao bih se, dakle, pa bih onda krenuo da tražim neku vodu i neke bobice ili gljivice. E, ako nađem prave gljivice, onda će se priča iz osnove promeniti. Ako ne, nastaviću dalje sa ovim osnovnim potrebama. Valjda bih sebi sklepao neku kućicu na drvetu. I kupao bih se i sunčao, kad sam već na moru.
Jovana Bajagić: Popela bih mu se na glavu.
Marija Marković: Hajde da pretpostavimo da sam već našla neku špilju za spavanje, izvor slatke vode, i naučila kako da se prehranim. U svim tim srećnim okolnostima, dan bi prolazio u potrazi materijala na kojem bih mogla nešto da napišem, dnevnik, izveštaj – dakle da ostavim nešto od tog famoznog traga. Ako bih ipak postala, kako se to popularno kaže, prisutna u trenutku, do iznemoglosti bih gledala u pučinu, posebno u zoru i sumrak.
Irina Tumbovska Taleska: jutro: sporo, melanholično, hladno, vetrovito. čekam da padne da padne mrak.
noć: mirna, tiha, oslobođena misli, puna nade, talasa koji šapuću tajne.
Monika Ilkova: ustajem, plivam, plivam, plivam, sunčam se, čitam knjigu, pijem neki kokos, ležim na ljuljašci, čitam knjigu, ne znam koliko je sati, plivam, sunčam se, ležim na ljuljašci, plivam, ne znam koliko je sati, već se ne čita, tamno je.
Toni Popov: Budim se, pravi kafu od kokosa. Doručkujem kokos. Na kori kokosovog drveta stavljam recku za
novi dan. Ručam kokos. Večeram kokos. Uspavljem se i ne čujem šta govori kokosovo drvo zvezdama.
Valentina Bakti i Đorđe Živadinović Grgur: Plaža, u daljini dve životinje, oko njih mlado žito izranja iz sveže lave kombinovana tehnika pred epilog.
Petra Čeč: Plivanje, spavanje, čitanje po redu svega s beskrajne to be read liste (jer bi knjige prve uzela sa sobom na pusti otok). Uz klasične dosadne stvari: pronalaženje hrane i vode, izrada skloništa, preživljavanje.
AKO OSTRVO IPAK NE BI BILO PUSTO, KAKO BI IZGLEDALO?
Marko Đorđević: Bilo bi okruženo brodovima. Brodovi su mogućnosti. Na njima su ljudi. Ljudi su priče. Tamo gde postoji priča, nema praznine.
Milana Grbić: Bilo koje ostrvo u Sredozemnom moru, u ranu jesen, kad nije baš previše toplo, puno zelenila, kuća od kamena gde mogu dobro da se naspavam, jedna neprometna plaža gde mogu da ostavim svoj ligeštul i gledam zalaske sunca uz sladoled. Povremenu socijalnu izolaciju apsolutno podržavam, ali nikako bez uživanja u tekovinama moderne civilizacije.
Ana Arp: Ostrva ne mogu biti pusta, takvim ih samo nečiji um čini. Pomenula sam životinje i jednostavnost koju one unose u naše bolje i plemenitije razumevanje života.
Danilo Đoković: Izgledalo bi isto, samo bi eho bio odgovor.
Ana Golejška: Ako nije pusto ostrvo, onda je bašta u kojoj sam posadila sve i gde mi dolaze ljudi na šopsku i rakiju. Ne verujem u pusta ostrva.
Biljana Stojanovska: Pevaće se i plesaće se sve vreme. Čitaće se poezija, slikaće se, biće postavljeni znaci na kojima će pisati: zabranjeno energetskim vampirima.
Jovana Račić: U tom slučaju, bilo bi ostvarenje svih mojih snova. Baš istinski maštam o životu u malom mestu, ljudima koji se međusobno pozdravljaju. Ja bih brala lekovito bilje, sušila ga, pravila čajeve, meleme, ulja. Imala bih vajarski atelje i verovatno muža pomorca koji odnekuda (ne)dolazi. Bavila bih se etnologijom, izvodila ritual (šalim se), a onda bi me proglasili lokalnom vešticom.
Đoko Zdraveski: Pa, kad ne bi bilo pusto, onda bi bilo valjda ljudi, hotela i vajfaja sa pasvordom od 0 do 9.
Jovana Bajagić: Izgledalo bi kao porodične fotografije koje naše bake i majke stave na komode, kada mi odemo daleko. Nasmejano. Naivno. I bezbrižno.
Marija Marković: Divlje, puno maslina, bora i rogača, sa po kojim tihim selom i možda jednom konobom u kojoj radi nekadašnji gradski čovek, sada pravi spori ostrvljanin. U novembru bi se to malo ljudi okupilo i zajedno bralo masline, a po završetku bi se pilo vino koje su zajedno napravili. Na ogradama dvorišta starije žene bi inspektorski merkale prolaznike, a ljudi bi se pozdravljali klimanjem glave ili bi eventualno izustili: Pomalo. I sve bi bilo baš tako, pomalo, polako, bez žurbe, jer bi vreme bilo prijatelj, a dan bi tek počinjao.
Irina Tumbovska Taleska: Bilo bi ostrovo ptica koje govore. Noć bi bila duža od dana. Zvezde bi češće menjale svoje pozicije na nebu. Uvek bi bilo isto godišnje doba.
Monika Ilkova: Isto kao i pusto, samo sa kafeterijom i bibliotekom.
Toni Popov: Na nepustom ostrvu žive mnogi moji prijatelji i ima kafe od nekokosa. Do našeg ostrva je manje ostrvo. Mislili smo da je pusto. Danas smo čuli da tamo živi neki čovek. Zvao se Robinzon ili tako nekako.
Valentina Bakti i Đorđe Živadinović Grgur:
Kao i mnoga druga divna i divlja ostrva, samo ne pusta.
„na plaži s druge strane je trpeza
proslavljamo početak plime
kako dolikuje spomenicima
biće to neviđeni most za rušenje
kliče morska neman
poslednjim talasima i nektarom iz vena
zalivamo pesak u ustima
moj stomak postaje pustinja
neće preživeti ni kaktusi”
Petra Čeč: Idealno: svi moji najdraži ljudi na istom mjestu, fina klopa i cuga, super glazba.
Luna Đorđević: Puno šarenih ptica.