Image default
Reč i misao

Elizabet Kedi Stenton, Samoća sopstva

SAMOĆA SOPSTVA

Elizabet Kedi Stenton

(1815–1902)

 

 Govor koji je sedamdesetsedmogodišnja Elizabet Kedi Stenton održala pred Komitetom za pravosuđe Kongresa Sjedinjenih Država, u ponedeljak, 18. januara 1892. godine. Kako se navodi u pojedinim izdanjima, ovaj govor, koji je E. K. Stenton sama opisala kao svoju najbolju besedu, u pisanom obliku imao je široku distribuciju diljem SAD, a i danas se smatra ne samo jednim od ključnih tekstova u istoriji feminizma već i uzornim u pogledu retoričkih strategija uopšte. Autorka se ubraja u utemeljiteljke feminističke misli i aktivizma, kao jedna od pokretačica čuvene konvencije u Seneka Folsu 1848. i autorki tada iznesene Deklaracije o osećanjima, osmišljene po uzoru na Deklaraciju o nezavisnosti SAD; njome se kritički, iz rodne perspektive, ukazalo na nedovoljnu inkluzivnost privilegovanih pojmova liberalizma i ujedno zahtevalo pravo glasa žena. Dakle: da li je svaki čovek ostrvo i kada prestaje to da bude; ili, najpre: šta je čovek – muškarac i/ili žena? Ovde se donosi prvi dosad poznat prevod pomenutog teksta E. K. Stenton na srpski jezik.

 

Gospodine predsedavajući, gospodo članovi Komiteta,

Govorimo o ovome pred komitetima za pravosuđe proteklih dvadeset godina i pretresamo sve argumente u prilog šesnaestom amandmanu koji su svakome od vas, gospodo, već poznati; stoga nije neophodno da ih iznova navodim.1Šesnaesti amandman odnosio se na žensko pravo glasa, a Elizabet Kedi Stenton bila je među njegovim prominentnijim zastupnicama. U trenutku kad je održala govor, Elizabet Kedi Stenton vršila je funkciju predsednice Nacionalne asocijacije za žensko pravo glasa (NWSA), prim. prev.

Ono što u ovoj prilici želim jednostavno da iznesem pred vas jeste individualnost svake ljudske duše; naša protestantska ideja, pravo na individualnu savest i prosuđivanje – naša republikanska ideja, individualno građanstvo. U raspravi o pravima žene, u obzir najpre treba da uzmemo ono što joj pripada kao individui, stanovnici sopstvenog sveta, arbitru sopstvene sudbine, imaginarnom Robinzonu Krusou sa svojom ženskom verzijom Petka na pustom ostrvu. U takvim okolnostima, ona ima prava da upotrebi sve svoje veštine ne bi li sebi zajemčila bezbednost i sreću.

Drugo, ako je uvažimo kao građanku, članicu velike države, ona mora da ima ista prava kao svi ostali članovi, a u skladu s osnovnim principima na kojima se zasniva naša vlada.

Treće, sagledamo li je kao ženu, ravnopravnog činioca civilizacije, njena prava i dužnosti ostaju neuzdrmane – individualna sreća i razvoj.

Četvrto, jedino slučajne relacije u životu, poput majčinske, supružanske, sestrinske, kćerinske, mogu da podrazumevaju specifične dužnosti i odgoj. U karakterističnim raspravama o ženskom pitanju, muškarci kao što su Herbert Spenser, Fredrik Harison ili Grant Alen jednoglasno svode prava i dužnosti svojstvene ženi kao individui, kao građanki, kao ženi, na ove slučajne relacije od kojih veliki broj žena neke nikad neće da iskusi. Kad raspravljamo o muškarcu, ne odlučujemo o pravima svojstvenim njemu kao individui, kao građaninu, kao muškarcu, na temelju njegovih dužnosti oca, supruga, brata ili sina, odnosa od kojih neke on možda nikada neće da ostvari. Štaviše, on bi se bolje snašao i u tim relacijama i u bilo kom odabranom životnom pozivu ukoliko bi u celosti razvio sve svoje individualne sposobnosti.

Isto važi i za ženu. Odgoj koji bi je pripremio za obavljanje dužnosti u najširoj sferi ljudske korisnosti istovremeno bi je na najbolji način osposobio za svaki poseban rad prema kome bi mogla da oseti sklonost.

Izolovanost svake ljudske duše i potreba za samodovoljnošću nužan su zalog prava svake individue da odabere sopstveno okruženje.

Presudni razlog da se ženi priušte sve mogućnosti visokog obrazovanja, celovitog razvoja njenih sposobnosti, umnih i telesnih snaga, da joj se omogući najšira sloboda misli i delovanja, potpuna emancipacija od svih oblika ropstva, običaja, zavisnosti, praznoverja, od svih parališućih uticaja straha – jesu samoća i lična odgovornost za njen sopstveni život. Presudni razlog iz kog tražimo za ženu glas u vladi pod čijom upravom živi, u religiji koju se od nje očekuje da ispoveda, jednakost u društvenom životu u kom je ona ključni činilac, mesto na tržištima i u profesijama gde bi mogla da zaradi za hleb – leži u njenom urođenom pravu na suverenitet nad samom sobom; jer, kao individua, ona mora da se oslanja na sebe. Ma koliko žene preferirale da se oslanjaju na druge, da budu zaštićene i podržane, i ma koliko muškarci želeli da one to čine, one svoje životno putovanje moraju da obave same, a, zarad bezbednosti u vanrednim okolnostima, moraju da znaju ponešto o zakonima navigacije. Da bismo kormilarili sopstvenim brodom, neophodno je da budemo kapetan, pilot, inženjer; s mapom i kompasom da stanemo za kormilo; da uskladimo vetar i talase i znamo kad da zaplovimo, te da čitamo znakove na nebu, nadasve. Nevažno je da li je usamljeni putnik muškarac ili žena.

Priroda ih je ravnopravno obdarila, prepuštajući ih vlastitoj veštini i razboritosti u času opasnosti, i, u slučaju da nisu dorasli situaciji, isto skončavaju.

Ne biste li uvideli koliko je važno da se svaka ljudska duša otvori ka nezavisnom delanju, razmislite na trenutak o nemerljivoj samoći sopstva. Na ovaj svet stižemo sami, razlikujući se od svih onih koji su pre nas nestali; napuštamo ga sami, pod okolnostima svojstvenim samo nama. Nijedan smrtnik nikada nije bio, nijedan smrtnik nikada neće biti isti kao duša tek otisnuta u okean života. Nikada neće moći da se ponove istovetne okolnosti koje čine njeno detinjstvo, mladost i odraslo doba. Priroda se nikad ne ponavlja, i mogućnosti jedne ljudske duše nikad nećemo naći u drugoj. Još nikada niko nije pronašao dve identične oštrice staklene vrpce, i nikada niko neće pronaći dva identična ljudska bića. Uvažimo li, dakle, činjenicu neiscrpne samosvojnosti čoveka, karaktera, unekoliko ćemo moći da razumemo kakav gubitak za državu stvara neobrazovanost ili nezastupljenost bilo kog širokog sloja ljudi u vladi. Tražimo potpuni razvoj svake individue, pre svega, zarad njene koristi i sreće. Kad opremamo vojsku, mi svakog pojedinca ponaosob snabdevamo ruksakom, oružjem, municijom, ćebetom, zdelom, nožem, viljuškom i kašikom. U jednakoj meri obezbeđujemo sve njihove individualne potrebe ne bi li svaki čovek poneo svoj sopstveni teret.

Isto tako, tražimo celoviti individualni razvoj zarad opšteg dobra; na temelju konsenzusa nadležnih o čitavom spektru ljudskih interesa, o svim pitanjima od nacionalnog značaja – i ovde svaki čovek mora da ponese svoj deo opšteg tereta. Tužan je prizor dece bez staratelja koja tako rano ostaju sama sa svojim bremenom, pre nego što su u stanju da razluče sopstvena osećanja; i pre nego što mogu da iskažu radosti i tuge, prepuštena su sopstvenim mogućnostima. Velika lekcija kojoj nas priroda podučava u svim uzrastima, reklo bi se, jeste ona o samodostatnosti, samozaštiti, samopodršci. Kako je dirljiv primer dečje samoće; te gladi srca za ljubavlju i priznanjem, kao u slučaju devojčice što pomaže u kićenju božićne jelke za decu iz porodice u kojoj ona opslužuje. Shvativši da za nju nema poklona, povukla se u tamu i provela noć na otvorenom, sedeći na kamenu; a kad su je izjutra pronašli, ridala je kao da će joj srce prepući. Nema tog smrtnika koji će ikada znati šta je prolazilo kroz glavu tog deteta bez staratelja, u dugim satima studene noći, u kojoj su joj društvo pravile tek zvezde. Pominjanje njenog slučaja u dnevnoj štampi ponukalo je mnoge milosrdne duše da joj pošalju darove, ali, u gorućim časovima svojih patnji, ona utehu nije mogla da potraži nigde do u sebi.

U mladosti, naša najoporija razočarenja, naše najsvetlije nade i težnje, poznati su tek donekle, pa čak ni prijateljstvo i ljubav nikad do kraja ne delimo s drugima; postoji nešto u svakoj strasti što uvek skrivamo. I u pobedama kao i u porazima.

Uspešnom predsedničkom kandidatu i njegovom oponentu, svakom od njih ponaosob, svojstvena je posebna samoća, a bonton nijednom ne dopušta da govori o svom zadovoljstvu ili kajanju. Samoća kralja na prestolu i samoća zatvorenika u ćeliji razlikuju se u karakteru i stepenu, pa ipak ostaju samoća.

U teskobi i agoniji, izazvanim prekidom prijateljstva ili krahom ljubavi, ne tražimo saosećanje od drugih. Kad smrt raskine naše najbliže veze, sami sedimo u senkama svog žalovanja. I kroz najveće trijumfe i kroz najmračnije tragedije prolazimo sami. U nebeskim visinama ljudskih postignuća, sa zemlje hvaljeni i obožavani kao heroji ili sveci, mi stojimo sami. U neznanju, siromaštvu i poročnosti, ubogi ili zločinci, sami gladujemo ili otimamo; sami trpimo podsmehe i pokude bližnjih; sami smo dok nas progone i gone po mračnim stazama i bogazama, puteljcima i putevima. Sami sedamo u sudsku stolicu; sami se u zatvorskoj ćeliji kajemo zbog zločina i nedela; sami za njih iskupljujemo na vešalima. U trenucima poput ovih uviđamo nesnosnu samoću individualnog života, njegovih bolova, njegovih kazni, njegovih odgovornosti; u trenucima u kojima su najmlađi i najranjiviji prepušteni sopstvenim kapacitetima u potrazi za smernicama i utočištem. Pošto je, dakle, život nužno marš i borba, a svaki vojnik mora da se opremi radi sopstvene zaštite, oduzimanje jednog prirodnog prava od pojedinca predstavlja vrhunac svireposti.

Ukoliko nekom preprečite put ka celovitom obrazovanju, to je kao da ste mu iskopali oči; uskratite li pravo na svojinu – kao da ste mu odsekli ruke. Poricati političku jednakost znači lišiti one izopštene i poslednje trunke samopoštovanja; kredita na tržištu; nadoknade u sferi rada; glasa među onima koji donose i sprovode zakone; mogućnosti izbora pred porotom koja im sudi i sudiji koji o njihovoj kazni odlučuje. Šekspirova drama o Titu Androniku sadrži jezivu satiru o položaju žene u devetnaestom veku – „Prostaci [veli se u drami] oteše kraljevu kćer, odsekoše joj jezik, odsekoše i šake, a potom joj zapovediše da zamoli za vodu i opere ruke”. Kakva slika položaja žene. Lišena svojih prirodnih prava, na svakom koraku pritešnjena zakonom i običajima, a opet prinuđena da bije sopstvene bitke i da se u vanrednim životnim okolnostima oslanja na sebe ne bi li se zaštitila.

Devojka od svojih šesnaest godina, bačena u svet da se snalazi, da sebi obezbedi mesto u društvu, da se odupre iskušenjima oko sebe i očuva besprekoran integritet, sve to može da postigne jedino zahvaljujući urođenoj snazi ili vrhunskom obrazovanju. Ona takvu moć ne stiče ukoliko je učena da veruje drugima, a sebi da ne veruje. Umori li se od borbe, uvidevši da je teško plivati uzvodno, i dopusti li sebi da je nosi struja, naći će brojno društvo, ali nikoga s kim bi mogla da podeli svoju bedu u času najdubljeg poniženja. Pokuša li pak da povrati svoj nekadašnji položaj, da prikrije prošlost, njen život biva omeđen strepnjama da će neke ruke poželeti da razgrnu veo onoga što bi ona najradije da sakrije. Mlada i bez prijatelja, ona zna šta je gorka samoća sopstva.

Kako sasvim beznačajne postaju sitne ljubaznosti s površine društvenog života, one koje su inače na tolikoj ceni, upućene od muškarca ženi, spram dubljih tragedija u kojima je ona prinuđena da svoju ulogu odigra sama, a pomoć ljudi nije ostvariva.

Mlada supruga i majka, na čelu nekog preduzeća s ljubaznim mužem koji je štiti od neprijateljskih bura života, s bogatstvom, imetkom i položajem, ima svojevrsnu mirnu luku, suprotstavlja se uobičajenim životnim nedaćama. Ne bi li, međutim, upravljala domaćinstvom, vršila poželjan uticaj na društvo, održala prijateljstva i naklonosti muža, dobro obučila svoju decu i poslugu, ona mora da ima retku razboritost, mudrost, diplomatske veštine, kao i znanja o ljudskoj prirodi. Da bi sve ovo postigla, njoj su potrebne kardinalne vrline i snaga karakternih crta svojstvena najuspešnijim državnicima.

Neobrazovana žena, naučena na zavisnost, bez potencijala u samoj sebi, neminovno će iskusiti neuspeh u svakom životnom polju. Društvo, međutim, tvrdi da ženi ne treba poznavanje sveta, liberalni nauk koji iskustvo javnog života mora da pruži, sve prednosti visokog obrazovanja; a kad se, pak, usled nemogućnosti pristupa svemu tome, njena sreća poruši, ona sama podnosi svoje poniženje; i zaista, bedan je položaj slabih i neukih u mukotrpnoj jurnjavi po cenu života koji ih melje u prah.

U godinama kad su mladalačka zadovoljstva već prošlost, deca odrasla, skućila se i otišla, užurbanost i vreva života u izvesnoj meri iza nas, kada su ruke usahle od neprestanog služenja, kad su stara fotelja i kamin najdraža utočišta, tada i muškarci i žene podjednako moraju da se oslanjaju na sopstvene kapacitete. Ukoliko ne mogu da pronađu društvo u knjigama, ako ih se ne tiču goruća pitanja epohe, ne interesuje praćenje sprovođenja reformi u kojima bi inače mogli da se pronađu, oni ubrzo tonu u omamljenost. Što se potpunije kapaciteti uma razvijaju i upotrebljavaju, to duže opstaju živost duha i aktivno interesovanje za sve oko nas. Ukoliko, zahvaljujući celoživotnom učešću u javnim poslovima, žena oseća odgovornost u pogledu zakona kojima se regulišu naš obrazovni sistem, disciplina u našim kaznionicama i zatvorima, sanitarni uslovi u našim privatnim domovima, javnim zgradama i prometu, te ukoliko oseća zainteresovanost za trgovinu, finansije i međunarodne odnose, za sva ova pitanja ili neka od njih, tada će njena samoća barem biti dostojna poštovanja, a ona neće biti sklona da se bavi ogovaranjem ili skandalima ne bi li se nečim zabavila.

Glavni razlog da se svakoj duši otvore vrata ka čitavom spektru ljudskih dužnosti i zadovoljstava leži u individualnom razvoju koji se stiče na ovaj način, u ovako osvojenim kapacitetima za ublažavanje samoće u svim okolnostima, a koju svako povremeno mora da doživi. Jednom prilikom upitala sam Princa Kropotkina, ruskog nihilistu, kako je podneo tolike godine u zatvoru, bez knjiga, pera, mastila i papira. „Ah”, rekao je, „razmišljao sam o mnogim pitanjima koja me duboko interesuju. Tragajući za idejom, nisam se obazirao na vreme. Kad bih se umorio od rešavanja zamršenih problema, recitovao sam sve lepe odlomke u prozi i stihu koje sam ikad upamtio. Uspostavio sam prisnost sa sobom i sopstvenim potencijalima. Imao sam svoj svet, nepregledno carstvo, kakvo nijedan ruski tamničar ili car ne bi mogao da pokori”. U tome je vrednost liberalne misli i šire kulture onda kad smo izopšteni iz svakog ljudskog društva: što unosi prijatnost i zrak svetlosti čak i među četiri zida tamničke ćelije.

Imajući u vidu da žene iste epohe dele sličnu sudbinu, zar one ne bi trebalo da imaju svu utehu koju najliberalnije obrazovanje može da pruži? Njihove patnje u zatvorima Sankt Peterburga, u dugim, iznurujućim marševima ka Sibiru, i u rudnicima, dok rade rame uz rame s muškarcima, zahtevaju, bez sumnje, svu samopodršku koju najuzvišenija osećanja herojstva mogu da daju. Probudivši se naprasno u pola noći, u preneraženim povicima „Vatra! Vatra!”, i zatičući svoj krov nad glavom u plamenu, čekaju li žene da im muškarci pokažu kako do zaklona? I jesu li muškarci, podjednako smeteni i dopola ugušeni dimom, u poziciji da učine više osim da pokušaju da spase sebe?

U takvim trenucima najplašljivije žene, spasavajući svoje supruge i decu, pokazivale su posve iznenađujuću hrabrost i herojstvo. Ukoliko žena jednako deli radosti i tuge ovoga i onoga sveta, ne predstavlja li vrhunac muškarčeve umišljenosti predlog da on nju zastupa na biračkom mestu i pred prestolom božje milosti, da on za nju obavlja glasanje u državi, njenu molitvu u crkvi, i da prisvoji ulogu sveštenika pred porodičnim oltarom?

Ništa ne osnažuje rasuđivanje niti podstiče savest toliko kao individualna odgovornost. Ništa karakter ne čini dostojanstvenim kao priznavanje suvereniteta nad samim sobom; pravo na jednak položaj, opštepriznato; položaj stečen ličnim zaslugama, a ne veštačkim tekovinama, preko nasledstva, bogatstva, rodbinskih veza i pozicija. Pošto, dakle, životne odgovornosti padaju podjednako na muškarce i žene, pošto je njihova sudbina ista, potrebna im je i ista priprema za ovaj i za onaj svet. Priče o zaklanjanju žena od žestokih udaraca života najobičnija su podvala, zato što se, baš kao i na muškarca, oni i na nju obrušavaju sa svih strana sveta, ali s pogubnijim posledicama, jer je on taj koji je obučen da se zaštiti, da se odupre, da pobedi. To su činjenice ljudskog iskustva, odgovornosti individue. Bogati i siroti, inteligentni i neznalice, mudri i budalasti, muškarci i žene, bez razlike, svaka duša mora u potpunosti da zavisi od sebe same.

Ma šta govorile teorije o zavisnosti žene od muškarca, u odsudnim trenucima njenog života on ne može da ponese njene terete. Sama ona ide ka kapijama smrti ne bi li dala život svakom čoveku koji dolazi na svet. Niko ne može da podeli njene strahove, niko da ublaži njene muke; a ukoliko njena patnja nadilazi podnošljivost, sama prolazi kroz kapije što vode u nedokučivo večno.

S planinskih vrhova Judeje, jednom davno, glas s neba poručio je svojim učenicima: „Nosite bremena jedni drugih”, ali čovečanstvo se još nije uzdiglo do te tačke samožrtvovanja, a sve i da ikada bude voljno za to, koliko malo bremena jedna duša može da ponese namesto druge… Na cestama Palestine; u molitvi i postu na osamljenom planinskom vrhu; u Getsimanskom vrtu; pred Pilatovim sudom; izdat od jednog od svojih pouzdanih učenika na Poslednjoj večeri; u mukama raspeća, čak je i Isus iz Nazareta, u ovim poslednjem tužnim danima boravka na zemlji, osetio strahovitu samoću sopstva. Napušten od čoveka, u agoniji on viče: „Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?”. I uvek mora tako da bude u tegobnim scenama života, u dugom zamornom maršu, svako korača sam. Možemo mi da imamo mnogo prijatelja, ljubavi, blagonaklonosti, saosećanja i dobročinstava da nam uglačaju put kroz svakodnevicu, ali u tragedijama i trijumfima ljudskog iskustva svaki je smrtnik sam.

No, kad se uklone sve veštačke prepreke, i žene prepoznaju kao individue, odgovorne za svoje okruženje, temeljno obučene za sve životne pozicije koje mogu da im pripadnu; sa svim razvijenim potencijalnima u sebi koje liberalna misao i široka kultura mogu da priušte; vođene sopstvenom savešću i rasuđivanjem; sposobne da se zaštite zahvaljujući zdravom razvoju mišićno-skeletnog sistema i veštini odbrambene upotrebe oružja, i podstaknute da sebe podupiru blagodareći profesionalnim kompetencijama i zadovoljstvu koju novčana nezavisnost po pravilu pruža; kada se žene obrazuju na ovaj način, one će, u izvesnoj meri, biti spremne za sate samoće koji su kod svakog od nas slični, bilo da smo na njih pripremljeni ili ne. Budući da smo u krajnostima prinuđeni da se oslanjamo na sebe, zakon mudrosti nalaže nam celoviti rast individue.

U raspravama o obrazovanju, koliko je samo plitak argument da svaku klasu treba obrazovati za specifičan posao koji je predviđeno da ona obavlja, a da sve one sposobnosti koje u tu posebnu sferu ne spadaju moraju da ostanu uspavane i sasvim uvenu usled nedovoljne upotrebe, kad će upravo one možda i najviše zatrebati u životnim podvizima. Neki kažu: čemu vojnička obuka u sferama jezika, nauka, prava, medicine, teologije? Budućim suprugama, majkama, domaćicama, kuvaricama potreban je drugačiji nastavni plan i program nego dečacima za koje je predviđeno da popune sva radna mesta. Glavni kuvari u našim luksuznim hotelima i prekookeanskim brodovima jesu muškarci. U velikim gradovima muškarci drže pekare; prave naš hleb, kolače i pite. Oni upravljaju perionicama; danas se smatraju našim najboljim modistima i krojačima. Da li bi trebalo, samim tim što neki muškarci pripadaju ovim sektorima, da prilagodimo nastavne programe Harvarda i Jejla njihovim trenutnim potrebama? Ako ne, zašto se ovako govori u našim najboljim koledžima za programe namenjene devojkama što masovno nahrupljuju u zanate i profesije; nastavnike u svim našim javnim prosvetnim ustanovama što ubrzano zauzimaju mnoge unosne i časne pozicije? I one pokazuju pribranost i hrabrost u odsudnom času životnih iskušenja.

Verovatno ste svi u dnevnoj štampi čitali o strašnoj oluji u Biskajskom zalivu, kada je plimni talas ostavio nesagledivu pustoš na obali, smrskavajući plovila, skidajući krovove s kuća i izazivajući sveopštu štetu. Između ostalog, uništena je i zgrada ženskog zatvora. One koje su pobegle spazile su muškarce kako se upinju da se dočepaju kopna. Istog trenutka, sklopivši ruke, ulančale su se sopstvenim telima i odgurivale u more, iznova i iznova, rizikujuću svoje živote, sve dok šestoricu muškaraca nisu izvukle na obalu, odnele do skloništa i svojski se potrudile da ih okrepe i zaštite.

Koja je posebna školska obuka mogla da pripremi ove žene za takav uzvišeni trenutak u njihovim životima? U trenucima poput ovih, čovečanstvo nadrasta sve univerzitetske planove i programe i u Prirodi prepoznaje najvećeg među učiteljima u času opasnosti i smrti. Žene su već jednake muškarcima u svim misaonim sferama, u umetnosti, nauci, književnosti i državnoj upravi. Teleskopskim vidom istražuju one zvezdano nebo i podsećaju nas na istoriju planetarnog sistema. S mapom i kompasom kormilare brodovima uzduž i popreko silnih dubina, i spretnim prstima šalju elektronske poruke diljem planete. U umetničkim galerijama, lepote prirode i vrline čovečanstva ovekovečene su njihovom rukom na platnima, a bezlične mramorne ploče, njihovim nadahnutim dodirom, preobražene u anđele svetlosti.

U muzici pak govore jezikom Mendlesona, Betovena, Šopena, Šumana, i dostojni su tumači njihovog uzvišenog uma. Poezija i romani ove epohe njihovi su, i one se dotiču ključnih tačaka reformi u verskom, političkom i društvenom životu. Zauzimaju uredničku i profesorsku poziciju i stoje na branicima pravde, šetaju bolničkim odeljenjima i govore s propovedaonice i bine; tako izgleda model ženstvenosti koji duh prosvećene javnosti danas pozdravlja, i tako izgleda trijumf životnih činjenica nad lažnim teorijama iz prošlosti.

Da li je, stoga, celishodno zadržavati razvijenu ženu današnjice u istim uskim političkim okvirima koje je u prošlosti zauzimala dama s vretenom i pletećom iglom? Ne i ne! Mašinerija je primila napore žena kao i muškaraca na svoja neumorna pleća; razboj i vreteno sad su tek snovi prošlosti; pero, kičica, štafelaj, dleto zauzeli su njihova mesta, a nadanja i stremljenja žena suštinski se izmenila.

U spoljnim uslovima prepoznajemo dovoljan razlog za individualnu slobodu i razvoj čoveka, ali, uvažimo li samozavisnost svake ljudske duše, prepoznaćemo i potrebu za hrabrošću, razboritošću i vežbanjem svih umnih i telesnih sposobnosti, što se osnažuju i razvijaju stalnom upotrebom – u ženi kao i u muškarcu.

Šta god ko pričao o zaštitničkoj moći muškarca u svakidašnjim okolnostima, usred svakojakih strahota na kopnu i moru, u trenucima najveće pretnje, žena je uvek prinuđena da se sama suoči s užasom situacije; ni anđeo smrti ne pravi za nju kraljevsku putanju. Ljubav i saosećanje muškarca ulaze jedino u proleće naših života. U onoj svečanoj samoći sopstva, koja nas spaja s neizmernim i večnim, svaka duša zauvek živi sama. Pisac je nedavno rekao:

„Sećam se, jednom sam, prelazeći Atlantik, otišao na brodsku palubu u ponoć, dok je neprozirno crn oblak obavijao nebo, a silovita dubina mahnito hučala pod trepavicama demonskih vetrova. Nisam osećao ugroženost ni strah (što je temeljna predaja besmrtne duše), već potpunu pustoš i usamljenost; sićušna čestica života opkoljena gorostasnom tamom. Sećam se, još, i da sam se uspenjao liticama švajcarskih Alpi, visoko, do tačke gde vegetacija iščezava, a kržljavi četinari prestaju da se opiru bezdušnim udarima. Oko mene, prostirala se ogromna zbrka stena, iz koje su divovski ledeni vrhovi pucali ka nemerljivom plavetnilu svoda, i opet sam osetio užasnu samoću.”

Pa ipak, postoji jedna samoća koju svako od nas oduvek nosi sa sobom, nepristupačnija od ledenih bregova, dublja od ponoćnog mora: samoća sopstva. Do našeg unutarnjeg bića, koje nazivamo sobom samim, još nijedan jedini pogled niti dodir čoveka ili anđela nije dopro. Skrivenija je ona od gnomske pećine, od svetog adituma proročišta, od tajne odaje u eleusinskim misterijama, jer tek je nadnaravnom dopušteno da u nju uđe.

Takav je život individue. Ko, pitam vas, može da preuzme, ko može da se drzne da preuzme na sebe prava, dužnosti i odgovornosti drugog ljudskog bića?


Prevela s engleskog Zorana Simić


(Izvor: Elizabeth Cady Stanton, „Solitude of Self, 1892.” In Seneca Falls and the Origins of the Women’s Rights Movement by Sally G. McMillen (Oxford: Oxford University Press, 2008, 242–250).


Zorana Simić (1992, Brus) doktorantkinja je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, istraživačica-saradnica u Institutu za književnost i umetnost, na odeljenju Periodika u istoriji srpske književnosti i kulture, kao i kandidatkinja na master programu Politikologija – Studije roda, na Fakultetu političkih nauka UB (zahvaljujući stipendiji „Žarana Papić” koju dodeljuje RŽF). Osnovne (2015) i master studije (2016) završila je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta UB. Piše doktorsku disertaciju radnog naslova Urednice periodike u Kraljevini SHS/Jugoslaviji: biografski, književnoistorijski i tipološki aspekt. Bavi se srpskom i jugoslovenskom književnošću, periodikom i kulturom 20. veka, savremenim (književnim) teorijama i istorijom feminizma. Objavljuje književnokritičke i esejističke priloge u štampi i na veb-portalima. Živi u Beogradu.


 

 

Budući da je Libartes neprofitna i volonterska organizacija, ukoliko možete i želite da podržite naš rad i finansijski, novac možete uplatiti kao mesečnu donaciju preko Patreona, ili na račun:

205-0000000270414-57 (dinarski, Komercijalna banka)

205-0070800051760-42 (devizni, Komercijalna banka) SWIFT/BIC: KOBBRSBGXXX

Hvala!

Related posts

Marijana Nikolajević, Nežna strana kiše (“Uri Leser je čekao”, Sofija Živković)

Prostori fikcije: „Dаn šesti“ Rаstkа Petrovićа i hronotop аpokаlipse

Libartes

Šta fali Onjeginu?

Libartes