„Grizu nas naša nezadovoljstva’’, kaže gospođa Svetolikova mama, ne obraćajući se nekome od nas, tek za sebe, zatim uzima dvogled i upire kroz otvoren prozor, gledajući vranino gnezdo. „Ali, mama, celi svet je preplavljen plimom dobre volje!’’, drekne Svetolik na nas, valjda opet u euforičnosti neke nove ljubavi, ko će ga više znati. „Ili samo volje’’, dodah ja za sebe. Zatim ćutke ispijamo čaj. „Kako vam se čini novi Trg?’’, upitah, tek nešto da kažem. Ćute. Ponovih opet, što je tipično za moju sortu. Ali samim tim da jesam papagaj i data mi je sloboda ponavljanja, što se ne bih ponavljao do besvesti. „Slomila sam štiklu. Svaki put kada izgrade nešto novo, ja slomim potpuno novu štiklu. Možda je to moj građanski danak…’’ „Dobro je, mama, zamisli da su ti ugradili senku u Trg, možda bi postala nešto kao sena Gavrila Principa’’. „Ma pusti, nego kupila sam ti paprike za ajvar, doći ću sledeće nedelje da vidim kako je ispao’’ Gospođa mama i njeni zadaci. Doduše, zasedanje je gotovo. Malo kućno zasedanje. Svetolik će lagano da zatvori vrata za gospođom i da se preobuče u neku od njenih cvetnih haljina. Potom će ponavljati onu prvu rečenicu iz Ane Karenjine kao mantru. Negde u podne, zaspaćemo. Sasvim običan jesenji dan. Međutim, ja sam sanjao. Da, da, sanjao sam i to Svetolika kako piše pismeni zadatak, a učeniji ga ocenjuju.
A možda i nisam sanjao. Svetolik je ostao neocenjen. Sam. Na Trgu. Zamišljen, a u ruci je držao flekice. Ili je to možda cela štikla? Sve u svemu, sačekaćemo ispravak prvog pismenog zadatka.
Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.