Image default
Film Film i misao

Filmopis sa Palića

Filmopis sa Palića

 

Piše: Marijana Nikolajević

Polazak iz Zemuna tačno u 8:45. M. i I. već su bile orne i rascvrkutane, ubacile smo moj torbičak u gepek i krenule put nizije.

Kažem: ’’Hajde pusti neki radio da se razbudim’’.

Na samom izlasku iz grada zvrjio je nadvožnjak, otcepljen od puta kao komad nečega nasilno odvojenog, bačenog, naprosto u praznu livadu. M. je kratko prokomentarisala: ’’ Gle, ovaj nadvožnjak i dalje stoji tu usred ničega, godinama, još kada sam radila u Tempu’’.

’Ova mala je ko kamen/ ona zna kako da padne…’’, cvrči glas sa radija kao da deru neku sitnu živuljku.

’’Šta je, bre, ovo?!’’, upitah.

’’Cecina mala, menjaj’’.

Nadvožnjak bez svrhe. Krenule smo da nabrajamo šta je sve danas bez svrhe… sa  radija je dopirao David i ’’Šalalala…this is not America…’’

Kako je priča tekla, tri žene o muško-ženskim odnosima, što uvek biva promašenom temom, tako smo i promašile isključenje za Palić. Ali, nekako stigosmo do “Stare breze”.

’’Koji je wi-fi?’’

’’brezastara’’

’’Orginalno!’’

*

Na Palićkom jezeru nekada je bilo zabranjeno da se muškarci i žene kupaju zajedno, tako da je danas kao zaostavština ostao Muški i Ženski štrand

 

Muški štrand

Muški štrand je poznat i kao Veliki štrand. Pored muškosti ,potrebno je obeležje, tipa, veličine, no  o tome nekom drugom prilikom. Danas je na Muškom štrandu i plaža. Doduše, vrlo mala plaža, a malo  je i  kupača zato što je jezero zagađeno. Voda je zelena usled velike količine mulja, na plaži je svega desetak kupača. Tako da smo se i nas tri kupale na Muškom štrandu. Dno jezera obraslo je muljem koje je podsećalo na kakav zeleni tepih, uzgred, voda je bila prijatna, topla.

Zagađenje potiče, kako meštani kažu zbog neravnoteže u flori  tj. mrešćenja cverglana, neki ga zovu i babuška, crni ili američki som.

Otvaranje festivala

Čekajući  M.i I., zauzela sam tri mesta u drugom redu. Letnja pozornica puna kao oko. Prilazi mi naočita, izrazito doterana devojka sa jednim mladićem. Seda, bez pardona.

“Izvinite, mesta su zauzeta.’’

’’Pa??”, drsko će ona, ’’ja sam pres.’’

’’Znate, i ja sam pres. I devojke koje dolaze su takođe pres, potražite mesto negde drugde”.

Ne pomera se.

’’Seli ste mi na program i beležnicu’’

Baca mi onaj program i beležnicu. Podižem svoju beležnicu koja se otvorila na jednom kratkom zapisu i citatu iz “Knjiga Jakovljevih” Olge Tokarčuk:

’’Ima ljudi s kojima od početka nešto ne štima, previše su privlačni i omiljeni bez ikakvog opravdanja, a odnekud si siguan da je sve to samo gluma i privid’’

Na sav taj bezobrazluk, razmišljam  je li pres bitniji od ljudi koji su kupili karte, šta bi onda ona uradila, podigla nekog zaljubljenika u film frkćući kako je ona press?

Kada su M. I I. Stigle, zbile smo se tako da je ova press-dama sve vreme frktala, ali mi nije trebalo puno da se isključim.

Pre samog filma predstavljena su dva velikana koja su dobila nagradu  Aleksandra Lifke, jedan scenografije – Miljen Kreka Kljaković, drugi režije –  Rajko Grlić.

Dušan Kovačević je dodelio nagradu Rajku Grliću uz reči ’’Rajko Grlić je hrvatski  (i tu kratka stanka), jugoslovenski i evropski režiser’’.

Potom je predstavljen kratak film o Krekinoj scenografiji ’’Magija scenografije’’, malo znamo o onome šta se dešava s one strane scene, a Kreka je ni iz čega napravio nešto. Bila sam gotovo opčinjena.

Vrlo dirljiv momenat posvećen je  i  Mileni Dravić, balerini koja je postala jedna od naših najčuvenijih glumica. Prikazan je kratki video gde je Milena đuskala na prošlogodišnjem festivalu. Potom se čuo gromoglasni aplauz koji je trajao, ali bisa više nikad neće biti.

Film koji je otvorio ovogodišnji fest je Almodovarov film ’’Bol i slava’’(Dolores  y gloria).

Reč dve o “Bolu i slavi”:  Glavni junak, kasnije saznajemo – slavni režiser Salvador Maljo (Antonio Banderas), duboko je zagnjuren u bazen i polako izranja iz njega. I tu počinje priča, jedno od sećanja, zatim uvod u sadašnjicu već ostarelog umetnika u krizi srednjih godina, iscrpljen, presahao, napušten od muze Erato.

Ovo je priča u priči, film u filmu, slojevit, mozaik isprepleten od reminiscencija na detinjstvo i nemoći, fizičke boli i usamljenosti i naravno – jednoj neprevaziđenoj ljubavnoj priči (koja je samo jedan od delića u mozaiku). U filmu se pojavljuje plakat u sobi Salvadorevog glumaca sa kojim on  nije u dobrim odnosima. Na plakatu su prikazane sočne ženske usne koje grizu jagodu-(sopstveni) jezik. Reč je o filmu “Ukus”.  Sama ta slika mnogo više govori, pojačava unutrašnje momente. Ukus kao zavisnost i žudnja. Za čim? Stvaranjem, buđenjem?  Kao da govori: ’’Probaj se, oprobaj se’’ i ’’Vidi šta si stvorio, a sad to više nisi’’. Upravo je oko tog filma razdor između glavnog glumca i režisera Salvadora.  Plakat se u filmu pojavljuje tri puta.

Druga jako važna scena je slika malog dečaka u crvenom džemperu koji čita knjigu. Potom skica te scene na prekrečenom džaku za cement. Negde pred kraj filma režiser nalazi orginalnu sliku koju je izložila jedna mala galerija. Slika je kupljena na buvljaku, na poleđeni, srećnom slučajnošču, Salvador otkriva posvetu samom sebi i kroz scene priča priču o bunilu usled visoke temperature i razotkrivanju samog sebe gde kroz magnovenje promatra autora slike kako se na starinski način kupa. Scena kroz oči dečaka pulsira od erotičnosti, podseća na Karavađove muške aktove.

Na operacionom stolu režiser Salvador kaže doktoru: ’’Počeo sam ponovo da pišem’’.

’’Hoće li biti komedija ili tragedija?’’

I tu film počinje od početka, uvodnom scenom. Pun krug.

Topla preporuka.

*

Prvo jutro na Paliću, apsolutni mir. M. I I. su morale natrag, bila sam ubeđena da znam put nazad do “Stare breze” gde mi je konačište.

Odgledala sam norveški film ’’Kad padnem’’ (As i fall).

Ukratko, priča o beznađu,  zavisnosti i probuđenoj očinskoj ljubavi ka sinu koga tek upoznaje. Mentalna klackalica čas na strani ružne navike , čas na strani nade. Šta će prevagnuti? Kako pobediti sebe?

Popričala sam sa konobarom koji radi u bioskopu Abrazija. Kaže  da su projekcije van festivala ’’gotovo’’ svakodnevne. Bioskop je osnovan 1925. Gledajući pres-karticu, kaže da je i on novinar po profesiji, ali eto, radi kao konobar. Ostavljam bakšiš, sledeći film je poljski “Kler” (Clergy). Zapravo, trebalo je da bude  mađarski film ’’Ruben Brandt, kolekcionar’’, ali došlo je do izmene u programu.

Nisam planirala da gledam “Kler”. Nije ni moguće odgledati sve filmove za tako mali vremenski period, neki izbor treba da postoji,  ali izgleda da ovaj film nije bio slučajnost.

Reč je o tri katolička sveštenika. Priča počinje kroz prizmu pijanstva njih trojice. Govori kako od samoga početka nevinih nema. Niko nije nevin,neko je poročan više, neko manje. Na odličan način su obrađena tri poročna karaktera pod krinkom božijih slugu: bludnik, alkoholičar, pohlepnik. Šta mislite – koji je najgori? Pri tom svi su nekada bili žrtve, ali nisu svi krvnici u istoj meri.

*

’’Mala gostiona’’, restoran koji se nalazi između bioskopa Abrazija i Velike terase, dakle, između Muškog i Ženskog štranda. Naručujem, a konobar me gleda sumnjičavo, kao da govori ’’Sama si, sve ćeš to pojesti sama?’’. Ne znam zašto, ali naručujem dve nes-kafe. Izraz lica se menja. Postaje prijaznije neko lice. Pitam za eksponat koji se zove ’’Želja zvana tramvaj’’, (maketa malog voza, bronza i bakar), karticu pres-a  sam stavila pored računa, popila oba nesa. Gleda pres, postaje ljubazniji,  Zoltan Horvat je radio eksponat, lokalni umetnik, prijatelj kuće, kaže. ’’Dođite nam opet, kuća časti kafu’’.

Jednu ili obe, pitam se u sebi. Jednu, ipak.

Sumrak kao da se roji u vazduhu. Čekaju me ’’Jadnici’’(Les Miserables)  na letnjoj pozornici.  O ovome filmu  sam već bila pričala sa prijateljem koji živi u Parizu. Rekao mi je ’’Moraš to da pogledaš! To nije film, to se dešava’’.  Film je pobedio na festivalu, zato ću samo rekonstruisati Igoov citat s kraja filma: ’’ Upamtite, prijatelji moji, nema loših ljudi i loših biljaka, samo loših uzgajivača’’.

’’Neću da budem luzerka’’, debitanski film slovenačke režiserke Urše Menat je sledeći film. Stidljivo se promaljale  zvezde na letnjoj terasi.

Špela ima tridesetak godina, završila studije, istoriju umetnosti, nema stalnog zaposlenja, radi kao konobarica, vozi stari poni bicikl. Svi prijatelji su otišli negde van, nemaju vremena za nju, a ni za sebe. Neko joj je ukrao bicikl. Entuzijazam da uradi nešto ’’sada i ovde’’( u svojoj zemlji)  – jenjava. A valja joj odrasti, zamakla je u tridesete.

*

Duboka noć i traženje puta do Stare breze.

Posle četvrtog filma i izmešanih iskustva, krenula sa letnje pozornice ka Staroj brezi. Odavno je prošla ponoć. Put nisam zapamtila, sve mi je bilo isto od Horgoškog puta nadalje. Bila sam mislai da skoknem ’’Kod Putina’’ i pitam za taxi.  ’’Putin’’ je preteće-(anti)melodično zvučao, nahodala sam se. Gugl-mapa! Baterija na 31%. Može. Hodaj!

’’Idi na sever!’’, kaže gugl. ’Gde je sever?’’ , naoblačilo se, ne vidim Severnjaču, hodam u krug. Hodam. Očekujem neko panonsko čudovište da iskoči preda me. Nešto kao iz Glišićeve ’’Glave šećera’’, neko crno dete. Međutim, neka zgrada, zapravo po danu saznah da je škola, miris trave i neki sumnjivi klinci. ’’Skrenite  južno’’,  ili tako nešto. Gde sam? Pojma nemam. Vraćam se ’’Putinu’’, međutim iskrsne ’’ Stara breza’’. Punim kadu – do vrha. Sutra menjam sobu, ne znam tačno gde je, vila Vesna po Snežinoj preporuci, ali to je već druga priča.

Uranjam u toplu penu.

*

Ženski štrand

Izranjam iz sna, telefon zvoni u šest. Nisam smanjila zvono. Telefon zvoni u sedam i trideset i još  koji minut. Alaram mi godinama zvoni sa ’’ DOBARDANDOBARDAN’’, DLM. Nije ta pesma, dakle, poziv je.

Kucanje na vratima. Brkata gospođa izgovara loše naučen tekst. Zbunjena je. Ne zna dobro srpski. Kaže, sin je našao drugi apartman za mene (skuplji, naravno). Kažem, ne treba. Izlazim iz sobe nešto pre dogovorenog vremena.

Adresa novog apartmana je Lajoša Košute br.2. Ne mogu da nađem. Upekla zvezda. Srećem sveštenika. Pitam ga za ulicu. Šeta plava kolica, u kolicima dečkić u plavom. Plavo, boja za dečake.

Kaže ’’Sami ste, ume to da bude nezgodno’’. Iz džepa svešteničke haljine vadi mobilni, kuca na mapi adresu.

’’Hvala. Dete vam je kao šećer’’, setila sam se sinoćne agonije.

Dakle, vila Vesna, dobila ime po gazdarici, prijatnoj ženici. Soba u je tonovima  breskve. Ženska. Previše izložena ulici.

Pored  ’’Putina’’ nalazi se picerija ’’Don Vita Korleone’’. Tu ručam.  Preko puta mene seda četvoročlana porodica. Iz razgovora koji čujem, upravo su kupili kuću na Paliću. Mama je ushićena, poziva sve svoje prijateljice. Prijatelj te porodice, zaključujem opet iz razgovora kreće sa nesuvislim komentarima. Ukratko, upire prstom u mene, kaže dečacima (cenim da imaju oko šesti i osam godina): ’’Devojka sedi sama, sigurno čeka dečka’’, otac dečaka se pridružuje, razgovor ne bih dalje rekonstruisala.

Demonstrativno ustajem i odlazim. Park i kej su lepo sređeni. Fina šetnja.

Prvi film koji gledam je albanski. ’’Zaboravljena planina’’, režiser Ardit Sadiku kaže da ga je sam finansirao. Teška porodična priča. Rikard je u poznoj životnoj dobi, sin ga je na prevaru izbacio iz kuće, živi kod kćerke i zeta na Prokletijama.

’’Kakav ti je bio dan?’’, pita zet Rikarda.

’’Ne budim se sa željom da išta uradim’’.

.Film bez muzike u pozadini. Film o ženi u pozadini. Živoj ženi. Otac izvršava samoubistvo. Sin mu je pomogao. I zet.

Rekoh, nema muzike. Planina, sunce i mulj.

*

Ženski štrand je bio i prva nudistička plaža. Žene su mogle da se kupaju i njihova gola deca. Poenta te nudističke plaže je da su deca ta koja su gola dok se ne opredele za Štrand. Štrand zahteva odelo i jasnu definiciju.

Pijem kafu. Ovoga puta samo jedan nes. Zamolila sam bila konobara da mi dopuni telefon. Kada sam zatražila račun i telefon, konobar je počeo da diktira ’’06…’’

’’Ne Vaš broj, nego moj telefon sa punjača’’.

*

Brushalter i kvaka u ruci

Ulazim u bioskop i nehotice zatvaram vrata. Kvaka mi ostaje u ruci. Gledam je u onom polumraku. Okrećem se osobi iza mene ’’Ovo je vaše’’, kao da je to najnormalnije na svetu da polomljenu kvaku nekom dam.

’’Hvala’’, reče.

’’Brushalter’’ (The Bra), film nemačkog reditelja Veit Helmera,  u glavnoj ulozi je Miki Manojlović, tj. mašinovođa Nurlan vozi ka Bakuu, poslednji put pred penziju. Zapravo, brushalter je savremena bajka o Pepeljugi ,  ali to je osnovni motiv, brushalter umesto cipelice, prepliću se motivi i iz drugih bajki tipa Aladinova čarobna lampa. Film je bezglasovnih dijaloga što ne znači da dijaloga u filmu nema.

Posle filma zaputila sam se ka Muškom štrandu. Padao je mrak, komarci su grizli. Pozvala sam J.da joj kažem kako je nebo divno, kako je mesto divno, kako je sve divno.

Nabasala sam na biciklistu, iz razgovora saznajem da je Užičanin-Beogađanin i sada veliki zaljubljenik u Palić, odlučio je da tu živi. Preporučio mi ’’Kapetanski rt’’.

Kod ’’ Kapetana ’’ nekonvencionalno ćaskam sa mladim konobarom. Pita ’’Glumica?’’

’’Nisam’’.

Kaže kako ne podnosi umetnike: ’’To je najgora vrsta  ljudi. Prenemaže se i folira i nikada ne ostavlja bakšiš.’’

Pita dalje ’’Sama si ovde? Ako jesi nikada ne naručuj riblju čorbu, dobijaš ceo kotlić gotovo za četvoro i da ostane repete.’’

Posle večere, pitanje je bilo – da li da odem na žurku u bioskopu Abrazija, ili možda ’’Kod Putina’’ da pitam za taksi ili na sledeći film.

Put me je naneo do ka Ženskogm štrandu.a Dakle, Terasa i film. ’’Ljubav na mrežama’’ (Celle que vous croyez), u režiji Safi Nebou. Kler je pedesetogodišnja razvedena profesorka književnosti.

Film počinje kako Kler leži u kadi i izranja iz nje. Istu scenu imamo i kod Almodovara. Nije li taj momenat pod vodom i izranjanje – uzdignuće? Uspinjanje? Priča je isto iz nekoliko slojeva, tj. dimenzija. Prve dve dimenzije su  virtuelne stvarnosti i treća je realnost. Kler kao i Salvador Maljo pati zbog nemoguće ljubavi, imamo izdaju, napuštenost, strah od  starenja. Kler je izmislila svoj virtuelni identitet, na  Fejsbuku je ona Klara, duplo mlađa žena. Psihoterapeutkinja pita Kler:

’’ Zašto vam je važno da vas ljudi vide kao mladu i lepu?’’

’’Nikad se nisam htela odreći tog zadovoljstva’’.

Dva su osnovna motiva u ovom filmu. U prve dve priče su romantičarski motivi, imamo Romeovu lažnu smrt, potom Julijinu smrt.  A u realnosti, tj.trećoj priči tragediju i gotovo Medeju, ne prema sopstvenoj deci već prema mladom virtuelnom ljubavniku. Priča je dosta složena.

Psihoterapeutkinja kaže Kler-Klari: ’’Čak ni u mašti ne želite da budete srećni, povređujete sebe opet i opet i opet… Ko vas je toliko povredio Kler?’’

Klupko se razmotava. Kler je zapravo žrtva savremenog sveta. Od žena se uvek više očekivalo. Žena treba da bude lepa i mlada. Žena ne može uvek da bude i lepa i mlada. Društvo osuđuje ženu srednjih godina koja ima duplo mlađeg ljubavnika. Osuđuje je i sam mladi ljubavnik. Osuđuje i sama sebe pred ogledalom. Društvo ne zamera duplo starijem muškacu, zavidi mu, naprosto na mladoj ljubavnici.

Osnovno pitanje – da li je virtualna ljubav ista kao i ’’prava ljubav’’. I šta je to prava ljubav?

*

Nisam otišla ’’Kod Putina’’, ni na žurku. Tražila sam put do Vesne. Dve starije gospođe iz Subotice su bile dovoljno ljubazne da me povezu do apartmana, kažu: ’’Šteta da tako mlada i lepa ideš sama po noći’’.

Bila sam iscrpljena, samo sam se zahvalila.

Možda sam nešto i sanjala.

*

Sutradan sam odgledala još filmova. ’’Pepe –jedan uzvišeni život’’, Kusturičin dokumentarac. Potom mađarski film ’’Nakon svega, mrtvi opet pevaju’’ i ’’eko-dokumentac ’’Sojalizam’’, htela sam da odgledam i belgijsko-francuski film  ’’Žao mi je što smo vas propustili’’(Sorry we missed you), i zaista mi je žao što sam propustila. Drugi put. Samo-odiseja je završena. Put natrag.


Marijana Nikolajević piše priče, recenzije i eseje. Zastupljena je u brojnim književnim časopisima: PoveljaSveskeOdjekBeležnicaBalkanski književni glasnikAvangardKulturni bilten CrnjanskiBagdala i dr, kao i zbornicima: Dva sveta (Skc, Kragujevac, 2002), The best of Kišobran 2 (Bor, 2010), The Best of Kišobran 3 (Bor 2011), Kratke priče, (Alma, Beograd, 2010), Crte i reze (Svilajnac, 2011). Živi u Zemunu gde odgaja svoja mala dva dečaka sa kojima ranim jutrom profesionalno juri zmajeve.


Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.


Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Film i misao.

Povezani članci

Fantastični realizam Alekseja Balabanova

(O) Medeji

(Re)prezentacija i konstrukcija ženskog subjekta u filmskoj/muzičkoj industriji

Ostavite komentar