Piše: Isidor Igić
Nik Hornbi, jedan veoma zabavan pisac, u svom romanu High Fidelity koji je doživeo i ekranizaciju, kaže da je slušanje ploča ono kad imate „pune ruke muzike“. Roman govori o romantičnom brodolomu jednog vlasnika prodavnice ploča i sama priča ne bi bila nimalo zanimljiva (meni makar ne), da se kroz nju ne provlače delovi koji govore o uživanju slušanja vinila, načinu na koji se vinil čuva i koliko emotivno i sentimentalno značenje ima. Ne nameravam da govorim o pomenutom romanu, već o tom fantastičnom parčetu plastike. Istom onom, koje kod mnogih odavno već zauzima prostor u podrumu između kace sa kupusom i tegli sa ajvarom, a klinci, kojima slučajno padne šaka, čude se neobično velikom cd-u.
Pune ruke muzike
Slušanje ploča je ritual. Od momenta kada prebirate po njima, veoma pažljivo ih izvlačite iz „košuljice“ kojom su zaštićene, pri tom pazeći da slučajno ne dodirnete prstima ciklične brazde u kojima je muzika. Dakle, dozvoljeno vam je da dodirnete samo okruglu nalepnicu u sredini (kažiprstom i srednjim prstom) a da ivicu ploče naslonite na palac. Onda treba da veoma vešto premestite ploču između dlanova da bi mogli da je spustite na gramofon. U slučaju da ploča dugo nije slušana, primetićete da se na njoj nakupilo nešto fine prašine. Onda ćete, u svečanoj tišini punoj pijeteta, nežno da pređete mekom pamučnom krpom (koja ne ostavlja trag i koja služi samo za te svrhe) po vinilu. Ali pazite! Smete da uklanjate prašinu pažljivo prateći put koji igla prelazi po ploči, bez pritiskanja, ukrug, u smeru u kojem se ploča okreće. U slučaju da imate antistatik četku, možete da pokrenete mehanizam gramofona i obavite čišćenje lakim prislanjanjam vrha četke na vinil. Kad ste zadovoljni obavljenom higijenom, na red dolazi spuštanje igle na njenu površinu, što je takođe delikatan zadatak. Donekle je lakše ako je igla povezana sa mehanizmom koji služi da se polako spusti i ne ošteti ploču, ali i tu treba zadržati disanje i imati sigurnu ruku. Naravno, postoje gramofoni koji nisu napravljeni sa „ručicom“, pa je pravom ljubitelju, operacija stavljanja igle podjednako složena kao i hirurška intervencija na oku. Zahteva jaku koncentraciju.
Još nisam svestan zadovoljstva koje može da zameni pucketanje i šum koji se čuje pre nego što ploča zasvira. Kod nekih starijih i potrošenijih vinila pucketanje se ne završava ni kada muzika krene, neprestano je tu, nekad iritirajuće glasno, a ponekad samo ukrasi tiše delove pesme. Meni je taj zvuk uvek bio prijatan, kao da slušate pucketanje vatre. Osetite se sigurnim, a napolju veje.
Ploču slušate od početka do kraja, mada ne morate. Na njoj postoje označeni delovi, pesme su odvojene jedna od druge sa par tamnijih linija. Ne dešava se retko da je ploča više potrošena na slušanijim pesmama, mada je takva ploča retko u vlasništvu pravog ljubitelja.
Sada, kada je muzika krenula, naći ćete najudobnije mesto u sobi i baviti se, naravno, studiranjem omota ploče. Omot upotpunjuje sliku. On često daje informaciju o tonu, boji emocija koje muzika isporučuje. Najuspeliji omoti ploča su rezultat velike ljubavi i prava umetnička dela, čak i površni poznavaoci pop kulture znaju za, recimo „Banana cover“, sliku Andy Warhall-a za prvi album grupe Velvet Underground, ili omot za album grupe The Beatles, „Sg. Pepper Lonely Heart’s Club Band“ (ploča na kojoj su se po prvi put u britanskoj pop industriji pojavili tekstovi pesama). U jednom od narednih javljanja, baviću se isključivo najuspelijim omotima ploča, koje subjektivno smatram vrhunskim postignućima.
Oni koji su sa pločama odrasli, i danas umeju da vam izdeklamuju, bez greške, raspored pesama sa obe strane ploče (da, ploča ima dve strane koje sviraju, a ne kao onaj siromah cd), kao i neke druge detalje, kao što su: godina izdanja, ime producenta, imena članova grupe, imena studijskih muzičara i tako redom. To da se svi tekstovi pesama znaju kao recitacije, podrazumeva se. Poznavanje svih detalja sa omota vas ne sprečava da skoro svaki put kada ploču zavrtite ne obnovite gradivo i prevrnete nekoliko puta omot u rukama pre nego što ga odložite. Sada imate jedan savršeni audio-vizuelni doživljaj, koji je najlepše podeliti sa nekim. U srećnije vreme za vinil, česta je „udica“ za zbližavanje sa simpatičnom osobom bio poziv „na slušanje ploča“ („biće nas šestoro, ti, ja i Bitlsi“).
Slušanje jedne ploče je uvek različito iskustvo. Ona se troši, svaki put igla joj nanosi nove ožiljke, ton bledi, a sledećeg puta ga možda neće biti. Zato se ploče slušaju pažljivo, jer zvuk polako isčezava sa nje i neće se vratiti. Na neki način, to je metafora i za život sam.
