Image default
Muzika i misao

Ploče (drugi deo)

Piše: Isidor Igić

Tragajući za razmišljanjima i ocenama koje su ljubitelji dobrog zvuka ostavljali svuda po virtuelnom svetu, postajete svesni borbe koje se i dalje vode između pristalica digitalnog zapisa (cd, dvd) i analognog zapisa (vinil). Audio kaseta je nekako ispala iz ove diskusije, mada bolje trake ne daju zvuk manje kvalitetan od mp3 kompresije. Meni se lično najviše dopalo poređenje koje je napravio jedan ljubitelj vinila, koji je napisao (parafraziraću): Cd je kao kada ulazite u sobu, koja je jako osvetljena neonskim svetlima, tako da nijedan kutak nije ostao u mraku. Vinil je kada ulazite u istu tu sobu, ali ovog puta u njoj diskretno gori samo jedna lampa. Dakle, vaše auditivno uživanje zavisi od toga kakva vam atmosfera i ambijent odgovaraju više.

Da sve ne bi bilo samo literarno naklapanje, mislim da je red da se, makar uzgred, pozabavimo nekim tehničkim detaljima u vezi sa vinilom i cd-om.

 

Vinil vs. CD

Ljudi koji se profesionalno bave puštanjem ploča, Dj-evi, kažu da je u smislu kvaliteta koji isporučuju ova dva nosača zvuka, njima svejedno. U skorije vreme, Pioneer je izbacio na tržište cd plejer na kojem može da se „skrečuje“ (manipulacija prstima po površini ploče, zaustavljanjem i vraćanjem, da bi se dobio ritmički efekat), ali veći deo ipak ostaje veran vinilu, tvrdeći da ništa ne može da zameni osećaj koji imaju kada „skrečuju“ na ploči, kada pod prstima osećaju brazde na njoj.

Treba se najzad uhvatiti u koštac i sa mitom u vezi sa opsegom frekvencija koje emituju ploča i cd i koji favorizuje čas jedan, čas drugi format. Ako posmatramo stvari isključivo matematički, CD odnosi pobedu. Evo i zašto: raspon sluha kod čoveka je 25hz — 25khz, što se naravno, sa godinama menja. U zrelom dobu sluh ne prelazi gornju granicu od 18 — 20 khz u proseku. Granica do koje stiže CD je 22khz, dok je kod ploče nešto niža, 20 khz. U praksi zvuk retko kad prelazi 20khz, tako da je ova prednost CD-a sasvim uslovna. Kad i ne bi bilo tako, da li to znači da veći opseg utiče na način na koji doživljavamo muziku, uzevši u obzir da su sa digitalnog formata odstranjeni šum i distorzija, koja je upravo činila da muziku doživljavamo „toplijom“, kao što kažu ljubitelji vinila? Najbolji odgovor u vezi sa ovom nedoumicom dobio sam od jednog pasioniranog kolekcionara i prijatelja, koji kaže da je muziku, koja je stvarana u vreme kada je vinil bio jedini nosač zvuka, bolje slušati na vinilu nego na disku, dok je uglavnom drugačije sa muzikom koja se pojavila kad i CD, i snimana je uzimajući u obzir prednosti (ali i nedostatke) ovog formata.

Kada se pojavio, CD je delovao praktičniji za upotrebu i s obzirom na veličinu, lakši za čuvanje i održavanje. Ali, da li je to stvarno validan argument? Prostor koji kod kolekcionara zauzimaju ploče biće neznatno oslobođen prelaskom na CD, a ta praznina biće uskoro popunjena novim diskovima. Disk nije otporan ni na oštećivanje i nije preporučeno dodirivati ga prstima na strani gde je digitalni zapis. Da podsetimo, to je samo jedna strana, što nas uvodi u sledeće poglavlje. Ono što je umetniku, pored brižljivo odabranog omota za ploču, daje jači kreativni zamah, je činjenica da koncepcijski različito može da osmisli dve strane ploče. Ako se radi o materijalu koji traje nešto duže, onda govorimo o nekada jako popularnim „duplim“ albumima, odnosno, četiri svirajuće strane.

Autor dakle ima slobodu da ukrasi unutrašnju stranu omota, koji sada postaje duplo veći, sa obzirom na to da ima dva otvora za vinil. Na tako lepom i velikom prostoru može da ostavi poster čitave grupe, tekstove pesama u veličini koja neće zahtevati lupu za čitanje, razne grafike, stripove i priče koje će zabaviti slušaoca. Što se tiče samih pesama, nekada su, recimo, energičnije i živahnije pesme na strani A, dok su intimnije, akustične i tiše pesme na strani B; ili, pesme sa vokalima na jednoj, a instrumentali na drugoj strani. Odaberite raspoloženje. Dupli koncerti album koji smatram remek-delom rok muzike Four way street od Crosby, Stills, Nash & Young-a je, na primer, osmišljen tako da sa jedne ploče slušate veoma nadahnute električne pasaže ove četvorice genijalaca, dok vam na drugoj ploči sviraju uglavnom akustični instrumenti koji prate neponovljivo harmonijsko pevanje.

Tehnologija napreduje, pojavljuju se i novi digitalni nosači zvuka, kao što je na primer HDCD, za koji poznavaoci tvrde da ne oduzima ništa od topline zvuku sa starijih izdanja, ne kasapi tako bespoštedno onaj lepi šum i prostor koji se oseća kada slušate vinil. Tu već zalazimo na teritoriju emotivne vrednosti koju nosi jedan u odnosu na drugi format.

Siguran sam da su već prilično odrasle generacije koje ne pamte ploče, tako da ne bežim od toga da stari CD za njih ima istu sentimentalnu težinu, kao i ploča nekome malo starijem. Što se mene tiče, postoje čak i audio kasete za koje sam jako vezan. Posebno one koje su nasnimljene i za koje sam lično smišljao omote i nalepnice.

Vinil ponovo doživljava ekspanziju, prodaja se prema podacima magazina „Rolling Stone“ povećala za 14% u odnosu na prethodnu godinu, dok je prodaja „revolucionarnog“ CD-a koji je pretio da potpuno zameni vinil drastično pala. U toku 2010. je prodato 2,8 miliona ploča, što je prema agenciji „Nielsen Soundscan“ najbolji rezultat od 1991, od kada oni prate prodaju vinila. Evo i spiska najprodavanijih ploča u 2010. godini:

1. The Beatles – Abbey Road
2. Arcade Fire – The Suburbs
3. The Black Keys – Brothers
4. Vampire Weekend – Contra
6. The National – High Violet
7. Beach House – Teen Dream
8. The Jimi Hendrix Experience – Valleys of Neptune
9. Pink Floyd – Dark Side of the Moon
10. The XX – XX

(izvor: http://exclaim.ca/News/vinyl_sales_increase_in_2010_led_by_beatles_arcade_fire)

 


Isidor Igić: Nastavnik latinskog, starogrčkog i engleskog jezika, pesnik, kantautor.

Pročitajte sve tekstove ovog autora:
Ploče (februar 2011)
Isidor Igić – Pouke sa drevnog severa (april 2011)

Ovaj članak je objavljen u drugom broju časopisa, aprila 2011.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Muzika i misao.

Povezani članci

Sloboda i odgovornost improvizacije

Muzička testera

Isidor Igić – Kuće strave

Ostavite komentar