„To die to sleep, to sleep, perchance to dream…“, ponovi majmun i upita: „Ima li ovo nekog smisla ili sam opet iskuckao neku glupost?“ Lako je bilo Šekspirovom Hamletu. Njegove tegobe što mu je stric zamenio oca na svim funkcionalnim mestima države, krova i postelje bile su prepoznatljive pozorišnom svetu tog doba, slanje Ofelije u manastir se podrazumevalo kao digresija. Mnogo frke ni oko šta, proći će još skoro tri veka dok nam Frojd i kompanija serviraju strukturu Erosa i Tanatosa, ego, superego, Id i spoznaju suštine Edipovog kompleksa. Sa arhetipovima treba biti oprezan, ljuljaju ih svakodnevno i ne znamo koje će istrgnuti, a koji će nam preostati. San je božanski put u nepoznato.
Spavati, sanjati… Ko nije sanjao nije se ni probudio. Sanovnici su odslužili svoje, horoskobdžijama ponestaje ideja pa svako pokušava da prokljuvi šta mu stoji, a šta ne stoji, Nostradamusa tumače na sve moguće načine. Čitao sam jedno tumačenje iz 1940. I Hitler je bio super bata. Ima i onih koji se obrate profesionalcima. Prepodešavanje snova za dobre pare uvek je bio isplativ zanat. Ipak, Id je pravo mesto gde nastaju i nestaju snovi.
Ako egom i superegom barataju samo profesionalci, a amateri ne daj Bože da bi ih priznali, onda su Eros i Tanatos prepušteni literaturi. Znači da ako se piščevi protagonisti ni u koga ne zaljube i u ljubav posumnjaju ili ako propuste da nekog ubiju, smaknu ili izmrcvare uzalud su pisali. Čitaoci su radi da se sve dogodi nekom drugom a ne njima i da veruju da su pokrenuli bar mali kovitlac u sebi. Sasvim je zgodno što medicina razlikuje adrenalin (ad-renum) i epinefrin (epi-nefros), jer znaju da ne znače isto. Adrenalin je kad se dogodi vama, a epinefrin se prepisuje u pilulama.
Nikako ne treba smetnuti s uma arhetipove. Arhetip nas povezuje, omogućava prepoznavanje tuđih ponašanja, razumevanje tuđih knjiga i ideja. Ako nema boljih dokaza, onda su to zajedničke reči u svim jezicima sveta, ono što ćemo prepoznati u bilo čijem ponašanju ili izrečenom. Što starija reč, to više pripada svima. Postoji izučavanje iz koga je proistekla teza o prajeziku ili Nostratiku. Na zgodan način ga je upotrebio Džered Dajmond, počinjući od – ovce.
Kad stignemo do Ida neminovno je da se opredelimo da li je naš ili zajednički. U ličnom nema nikog drugog, u našem bi trebalo da se nalazi sve doživljeno i nedoživljeno, sve napisano i nenapisano, sve zamišljeno a neostvareno. Papazjanija svega i kad ga dotaknemo treba biti oprezan šta ćemo iz njega izneti. Istovremeno, Id je literarni partner, koautor i treba da mu budemo zahvalni na trenucima kad napisano postane magija. Istovremeno, Id pred nas postavlja i zagonetku koju razrešimo ili je ne razrešimo. Mada je bolje ne razrešavati je, ako čitaoca ispuni nerazumevanjem, pisac ima na šta da se vadi. Nikada se nisam požalio na nesvesno, da mogu dao bih mu pola autorskih prava, pa da podelimo ništa koliko i ja pazarim.
Vreme u kojem živimo na veoma podao način uzurpira Id. Id sadrži sve čega ima, a stvarnost sve više ono čega nema. Stvarnost je postala neuravnoteženija od Ida. Lako je zabataliti nasumične kombinacije Ida. Buđenje dozvoljava preispitivanje, sve sumanuto frknemo nazad, neka se preispita i pretoči u suvislo za upotrebu. Realnost je daleko upitnija. Najpre se posvetimo razmišljanju na temu „Ko će u to poverovati?“ Uskoro postaje izvesno da svaka budalaština ima svoju mušteriju.
Kad stignemo do trenutka kad je neminovno buđenje, zamislimo da nas sa obe strane sna očekuje slična gužva. Sa jedne strane mutljag i teško zamešateljstvo, dobro poznati zidovi se ruše kamen po kamen, kao što se brišu davna sećanja, tražiš put, vrtiš u krug ili se uspinješ beskrajnim stepenicama, prelistavaš nepostojeće knjige, sukobljavaš se sa neprijateljima koje ne poznaješ, ali oni tebe znaju, zamerio si im se pa moraš da platiš, susrećeš ženu iz snova, a ne znaš iz kojeg, ponekad znaš da letiš ali i da padaš u bezdan. Na sreću, kad je najgore, trgneš se i utekneš iz sna, Id je milostiv i daje ti sledeću priliku. Premetneš se par puta po krevetu da se otkačiš od tog sna i utoneš u neki novi i različit.
Budilnik svakodnevno dokazuje da postoje snovi. Ili se dan probije kroz nezakriljene prozore, pa kroz otanjale kapke. Uskoro ćete shvatiti da je san stvarniji od stvarnosti i da dan traje beskrajno duže od noći. Ne postoji efikasan način da se buđenje zauzda. Spolja se čuje kad se pred kućom zalupe vrata automobila, neko je dovezao dete u vrtić prekoputa, kasno uveče će tandrkati đubretari, najpre u ulici iznad nas, a posle, nižoj ulici, kod malog parka. Zavese se raskrile tek da se utvrdi da li je Sunce na svom mestu, da se prebroje oblaci ako ga zaklanjaju, da li na oblakoderu Garden centra radnici nešto rade ili premeštaju iz šupljeg u prazno. Pred kraj radova su, jer je kran već uklonjen. Posle se uskoči u kolotečinu do kasne večeri kad će negde prštati vatromet, prangijanje bez pucanja. Moglo bi da traje, kad se spoljni svet ne bi nametnuo, dnevne novine skoro da ne kupujem, ali ne odolim televizoru i internetu.
Spoljni svet je materijalni Id. Zamešano sve stvarno i nestvarno. Moj ego veći od tvog ega. Sa vestima je lako. Odgledam ih na dva sukobljena programa, potrem jedne laži drugim lažima, zadržim samo vremensku prognozu, ako i ona nešto ne muti. Sa igranim programom je složenije. Izbegavam stare domaće filmove, oni me najviše uvlače u Id, parada pokojnika koje sam, većinom, lično poznavao. Ni sa reciklažom stranih filmova nisam srećniji, po ko zna koji put se dokazuje teza da se knjiga mora čitati dva puta, jednom kad smo mlađi, a drugi put kad smo stariji od protagonista. U filmovima više ne vidim priču, nego gde su nam podmetnuli neko buduće uverenje. Dokumentarni program promoviše savremene floskule. Izlazak na ulicu uzrokuje nove nedoumice, susrećemo podeljenost ne na ono šta jeste a šta nije, nego onu koju smo iz sopstvenog Ida izneli u javu. Promene vide samo oni koji povremeno zabasaju u našu stvarnost. Uzalud su u Viminacijumu otkrili nove dokaze o povezanosti, kad mi dosledno živimo u podeljenosti.
Sve zajedno, ne zamerite ako su nam teze psihoanalize postale stvarnost. Nekako su se izmigoljile i uplele nam se u život. Takođe, računajte da odgovornost delim sa ortakom iz nesvesnog, pa se obrušite na njega umesto na mene. Ja samo kuckam kao majmun sa početka priče.
Radmilo Anđelković se u radnom veku bavio naučnim istraživanjem istraživanjem u Vojnotehničkom institutu u Beogradu i njegova istraživanja su nedostupna javnosti. Poslednjih trideset godina je borac za fikciju i fandom i tu su njegovi radovi nešto više dostupni. Objavio je osam romana i četrdesetak priča. Kao pasionirani kulinar objavio je i jednu knjigu o domaćim začinima u kulinarstvu. Esejistikom u oblasti književnosti fikcije bavi se samo kad mu stanu na žulj.
Ovaj članak je objavljen u martu 2019, u okviru temata Buđenje.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.
Radmilo Anđelković – Buđenje zmaja