Image default
Intervju

Jasmina Vrbavac:  Identitet je uvek u procepu

Intervju sa Jasminom Vrbavac, književnom kritičarkom i autorkom emisije „Vavilon” vodio je Svetolik Jozić

 

Za početak ovog razgovora, Jasmina, recite mi kakav je Vaš proces buđenja i koje Vam sve asocijacije padaju na um? I šta je Vas probudilo, koji je prvi trenutak/susret koji Vas je naveo da se bavite književnošu?

Mora da se inicijacija dogodila još u prethodnom životu pošto sve čega se sećam je kako mi deda do iznemoglosti čita naglas. Do polaska  u školu sam toliko često bila bolesna (ništa opasno, ali besprekidni niz angina, bronhitisa, pa svih dečjih bolesti itd…) da mi je postelja bila skoro jedini izbor. Neki bi zli jezici mogli reći i da sam se namerno razboljevala kako bih ostajala u kući i čitala po vas dan. Kako se dešavalo da deda (svi drugi bi posustajali mnogo ranije od dede koji unuci nije umeo da kaže „ne“) zaspi nad knjigom, ja sam u četvrtoj godini odlučila da stvar uzmem u svoje ruke i čitanje naučila na primercima Politikinog zabavnika. Imala sam, srećom, već nasleđenu poveliku biblioteku sa bajkama iz čitavog sveta uključujući i naše bajke koje sam najviše i volela, pa onda  Švabove Priče iz klasične starine, četiri Diznijeve knjige, zbirke dečjih pesama svih domaćih pisaca, Emil i detektivi, Lesi, Hajdi, Vrančeva ispovest…  a posle obavezni Karl Maj i Žil Vern, Sjenkjevič, Mark Tven, Hardi, Čoser,  viktorijanski romani… Iako više nisam bivala toliko bolesna, od prvog dana škole stekla sam najbolju prijateljicu čija je biblioteka bila još i veća od moje te smo, deleći strast za čitanjem, delile i otkrivale mnoge knjige. Nekako sam do kraja četvrtog razreda osnovne škole iščitala (najmanje po tri puta svaku knjigu) tu uvodnu litaraturu pa sam se bacila na roditeljsku biblioteku za odrasle. Mnogo što–šta sam tu čitala i da nisam isprva sve razumela, ali su prva istinska oduševljenja počela sa Dostojevskim i Kafkom. Brat od strica, šest godina stariji od mene,  mi je poklonio dve knjige Borhesovih priča u mom osmom razredu i to je ponovo bila prekretnica. Nastavilo se otkrivanjem magijskog realizma, te Čarobni breg, Aleksandrijski kvartet, Zlatni paviljon, Nabokov, Edgar Alan Po …  Zar se moglo studirati bilo šta drugo osim književnosti?

 

Da li katkad volite da idete na pijacu? Podseća li ta živa slika pijace na današnju književnost, ima svačega, i čemu je mesto i čemu nije; ali je jako teško naći pravi paradajz. Neki kažu da pravoga paradajza odavno na tezgama već nema. Verujete li vi u sintagmu ’’pravi paradajz’’, jeste li nabasali na taj paradajz, bilo u književnosti, bilo na pijaci? Postoje i naklapanja da je ’’pravi paradajz’’ samo mit.

Na pijacu, hvala Bogu zbog blizine,  odlazim svaki drugi ili treći dan. I pravi paradajz tražim neumorno i s vremena na vreme nabasam na pokoji. Ali, tražim ja i prave krastavce, dinje, prave jabuke i jaja, domaći sir, kajmak i kore za gibanicu, tražim i pravu crvenu papriku, neprskano grožđe i meso iz prirodnog uzgoja. Ne tražimo li svi svakoga dana nešto „pravo“? „Prave“ prijatelje, posao, odmor, nameštaj od „pravog“ drveta, odeću od „pravog“ pamuka i vune, konačno „prave“ emocije… Potraga je ta koja traje čitavog života, u njoj je i smisao i slast. Ne znači da kada nađemo jednu pravu knjigu, da će nas zasitititi. Ima pravih knjiga i pravih knjiga… Prava knjiga je mit samo utoliko ukoliko nam je taj mit potreban da bi istrajavali u stalnoj potrazi za novim pravim knjigama. I eto, dok ovo pišem, ja sam već izgubila svaku želju da stavljam znake navoda na pridev „pravo“, jer ili je „pravo“ – pravo, ili nije pravo. Nema navodnika kada je pravo u pitanju.

 

Pošto imamo svetsku, ali i srpsku književnu scenu, i vazda imamo inovacije na tim planovima, imamo li pored svetske kritike i srpsku književnu kritiku i koliko je srpska književna kritika „živa’’, i ako, recimo, kažemo „pod budnim okom srpske kritike’’, koliko je to oko budno? Da li biste išta tu menjali, uspavali, probudili, produbili?

Srpska kritika je živa i zdrava onoliko koliko je književna kritika postojana bilo gde. Ona jeste sve manje vidljiva u medijima koji su dostupni širokom sloju čitalaca, ali kritičari i dalje, ne samo da postoje, već mi se čini da je mladih zainteresovanih da se aktiviraju i kao kritičari, sve više i više. Kritiku ipak danas više ne možemo posmatrati kao da je izašla iz vremena Skerlića, pa čak ni iz vremena Vave Hristića ili kasnije Jeremića itd… Nema književnost više onu društveno-političku  funkciju koju je nekada imala. Još je Skerlić, dok je žario i palio, rekao jednoj Isidori Sekulić, da za dobrobit zemlje i naciona, nije svrsishodno pisati kao što ona piše – tuga, melanholija, sivilo… Sve je nekada bilo podređeno „funkciji“ književnosti, pa su i kritičari bili neka vrsta skretničara i reflektora. Nisu li svojevremeno čitaoci gutali Mihailovića zato što je prvi pisao o Golom otoku, a Kiša zato što je progovorio o gulazima? Ne znači da to nisu istovremeno bila i sjajna dela, ali je za medije u kojima su kritičari objavljivali i za čitaoce koji su ih pratili, a potom čitali knjige Ćosića ili Selenića, bilo zanimljivo upravo ono što je moglo biti u društveno-političkom kontekstu  provokativno, podrivalačko, subverzivno i potencijalno cenzurisano. Kritičari su osvetljavali uz književno-teorijski kontekst i ovu drugu stranu, a to je bilo ono što je pronosilo slavu i jednima i drugima. Više toga nema, Endru Baruh Vahtel je napisao knjigu o istočno-evropskoj književnosti čiji je značaj naglo opao nakon pada Berlinskog zida. Sa menjanjem uloge književnosti u društvu (a to se već odavno desilo u zapadnim zemljama liberalnog kapitalizma), književnost je zadobila onoliko koliko je oduvek i imala – onaj procenat čitalaca, ljubitelja i posvećenika, dok su svi ostali koji su u književnosti videli nešto drugo osim same književnosti – jednostavno otpali. Tako je danas i sa kritikom. Ona postoji i piše svesrdno za stručne časopise a, nažalost, mnogo  manje za ograničeni prostor dnevnih novina i nedeljnika kao i za radio i televiziju. Trenutno su uredništva dnevne štampe pritisnuta jurenjem tiraža koji bi trebalo da im omogući opstanak. U toj borbi izgleda da se veruje kako književna kritika nije ono što će doneti opstanak, a koliko je stvarno interesovanje za kritiku, to ćemo tek procenjivati, ali sada na drugim medijima – internet možda još uvek nije do kraja pokazao svoj potencijal, ali on je istinski ogroman, jer se već sada nalaze na desetine kvalitetnih internet časopisa i blogova na njemu (pa tu je, uostalom, i Libartes) i očito je da bez stvarnog interesovanja ne bi bilo ni tih časopisa. Tako da pred novom, mladom kritikom  posao tek predstoji, a upravo je ona ta koja i osniva i osvaja  nove prostore od kojih ja lično mnogo očekujem.

 

Uvek aktuelna, uvek osporavana, i uvek raspričana jeste NIN-ova nagrada. Kao članu žirija, koliko vam je bilo teško, a koliko lako da budete tu gde jeste? I da li biste sa našim čitateljima podelili neki zanimljiv momenat vezan za sam izbor? Manja fama se diže oko Mešine nagrade, valjda se ljudi istroše, ili je možda manje aktuelna (ne mislim i manje značajna).  Ko danas, zapravo, biva nagrađivan – je li to spisateljsko iskustvo? Je li to književno dežuranje na sceni ili sam kvalitet i možda novina?

Kao član žirija želela sam da NIN-ovu nagradu posmatram nepretenciozno ali i veoma odgovorno, onako kao je ona u biti i postavljena – kao nagradu za najbolji roman te godine u kojoj je objavljen. Stoga sam se klonila koliko je to bilo moguće svih kuloarskih priča jer su bile veoma opterećujuće i to je bila velika životna lekcija, kako ostati izvan svih uticaja u situaciji u kojoj nije bilo ni jednog konkretnog pritiska, ali ih je bilo na stotine u javnosti, na mrežama, u atomsferi šuškanja i pretpostavljanja. One su se kao po pravilu zasnivale na ličnim utiscima, iskustvima ili pretpostavkama bez pravog oslonca u čitanju romana. A jedino žiri pročita sve knjige i jedino žiri ima taj najširi mogući uvid. Izabrati najbolji roman od, reći ću, najmanje desetak solidnih romana, nije jednostavan zadatak. Pre svega jer su veoma retke godine kada se pojavi remek-delo. Ne objavljuje se Na Drini ćuprija svake godine… A kada nema remek-dela, svaki od tih desetak solidnih romana je podjednako u igri. Tu na scenu stupaju lični ukusi i procene pa je onda i normalno da su neslaganja i u samom žiriju, a i kasnije u široj književnoj javnosti, sa odlukama žirija manja ili veća, jer svako među tih desetak romana vidi svog kandidata kao neupitnog. Stoga sam znala da čitam dva ili tri romana oko kojih se i sama lomim taj vikend pred odluku, jer kada dođe dan odluke, radi se o malim razlikama, o cizeliranju i merenju u gramima, pa je dobro imati što više argumenata za i protiv, pre svega da bi se izbor obrazložio pred samim sobom, ali i argumentovano, pred kolegama iz žirija, a kasnije i pred svima koje to bude interesovalo.

 

Bliži nam se i dodela Nobelove nagrade za književnost. Pre koju godinu ju je dobio Bob Dilan, prošle godine nije je ni bilo zbog skandala (ali kakva bi književost bila bez makar kakvog skandala). Kakav je vaš stav o tome, da li se tu književna kritika uspavala ili razb(l)udila u nekom novom pravcu? Da li „navijate’’ sad za nekoga i zašto?

Nemojmo zaboraviti da ju je posle Boba Dilana dobio Kazuo Išiguro. Zasluženo u svakom pogledu. Možda je najveći „greh“ Nobelovog komiteta, povremeno „iskakanje“ iz same književnosti i dodeljivanje nagrade piscima koji su politički ili društveno bili značajni, kao što su to npr. bile odluke kada je Svetlana Aleksijevič dobila nagradu ili pak (doduše, mnogo kvalitetnija spisateljica) Herta Miler.  Verujem da bi se na listi dobitnika svakako mogli naći u narednim godinama Laslo Krasnahorkai, David Grosman, Olga Tokarčuk, Don De Lilo (iako je velika šteta što je Dejvid Foster Volas nikada neće dobiti), Ljudmila Ulicka, Ijan Makjuan, pa čak i enfant terrible, Mišel Uelbek, a lično bih volela da vidim i naše pisce – Radoslava Petkovića, Basaru ili Albaharija, Ljubomira Simovića. Ubeđena sam da knjige nekih domaćih pisaca mogu s punim pravom da pariraju najvećim svetskim delima.

Kako ste došli na ideju Vavilona? Kulturni sadržaji isprepletani različitim glasovima, otud naziv?

Vratimo se Vašem prvom pitanju. Borhes je za mene veoma mnogo značio. Emisiju sam nazvala prema njegovoj pripoveci Vavilonska biblioteka. Veruje se da je sve što postoji, sve što se ikada dogodilo, veli Borhes, svaki tren, svaki uzdah, svaki mig, svaki san – pa konačno i sve što će se tek dogoditi u eliotovskom sistemu vremena koje sadrži i prošlost i budućnost, dakle da je sam apsolut, do granica apsurda, zapisan u knjigama koje sadrži Vavilonska biblioteka. Želela sam da ovim nazivom podvučem koliko je divno i realno to da se u knjigama nalazi apsolutno sve. Ako umemo da ih pročitamo.

 

I poslednje pitanje za Vas, je li književnost, umetnost, pa i sam život kako pojedinca, tako mase pojedinaca u procepu, u tom procepu izgubila svoj identitet ili je, pak, samo zaglavljen identitet s one strane razbijenog ogledala?

 Identitet je uvek u procepu. Negde između. Uvek u izgradnji, u promenama. Nikad konačno oformljen. Identitet nije jasno definisana stvar. Ljudi su u agoniji jer veruju da je za život neophodno imati jasno omeđen identitet koji će nam tačno reći ko smo i šta smo. Ali, to je velika zamka. I zatvor u isto vreme. Ne verujem da iko ikada može imati konačno zaokružen identitet. Pa već i time što odrastamo, mi menjamo identitete deteta, tinejdžera, studenta, odraslog… od deteta postajemo roditelji, od mladih – stari, od zaposlenih – penzioneri… Nemoguće je stalno biti u istom identitetu. Život je proces, razvoj. Normalno je da se razvijamo i da menjamo identitete. Zlo i naopako bi bilo kada ne bismo bili promenljivi, ali ljudi se plaše promena, osećaju se sigurnijima u jednom zakucanom idenitetu nacije, pola, religije. Npr. neki veruju da im identitet „starih Beograđana“ može doneti neko apsurdno poštovanje i vrednost. Ali, samo malo širenje perspektive otkriće da se „starina“ odnosi na poslednje dve generacije i da je to poreklo nestabilno kao i bilo šta drugo. Ili su pak neki drugi ubeđeni da im identitet poštene osobe osiguran zauvek, a onda se otkrije neka mala laž koja taj identitet podrije. Neki su tako verovali da će im identitet Jugoslovena biti zauvek prišiven poput značke. A tada je nestalo Jugoslavije i mnogi su bili ostavljeni kao ribe na suvom. Odbegli identiteti Entonija Gidensa su tražili da se pronađu. Želela sam da, pišući o knjigama nastajalim krajem XX i početkom XXI veka, istaknem da je čovečanstvo u potrazi za identitetom više nego ikada. Došla je ta faza sa počecima globalizma. Svi su identiteti danas granični i klizajući. Ljudi iz naše bivše zemlje su to osetili na svojoj koži na najteži mogući način. Neki drugi to tek osvešćuju, dok su treći de facto kreatori ideje da je moguće imati globalni identitet, sve dok čovečanstvo možda u narednoj fazi bude počelo da pomišlja da je identitet Čoveka kao ljudskog bića bez obzira na sve razlike, jedini mogući identitet i da nas svako drugo nastojanje dovodi u procep. Tek kada shvatimo da smo svi pre svega ljudi i da tek kada idenitet ne bude mera poštovanja drugoga, tek tada ćemo moći i sami da osetimo sigurnost da ćemo i sami biti jedinstveni i poštovani bez obzira na identitet. Književnost u stopu prati ono što se događa te je i ona sama u fingiranom procepu koji je zapravo produktivniji nego ikada. Oslobođena književnih pravaca, pa čak i stega tema, izdavača, urednika, svega onoga što je vrli XX vek uveo kao jedini modus vivendi, književnost počinje da diše novim plućima i tek je očekuju preokreti koji ne moraju nužno biti na njenu štetu već je moguće da će iznedriti i nešto novo, iako će to zapravo biti staro: Veliku literaturu tamo gde joj se možda u ovom trenutku najmanje nadamo.


Jasmina Vrbavac je rođena u Beogradu, gde je i diplomirala na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a magistrirala na Fakultetu dramskih umetnosti. Radi kao urednik u Redakciji za kulturu RTS-a, gde od decembra 2000. godine autorski osmišljava, uređuje i vodi mesečnu emisiju o savremenoj književnosti „Vavilon“. Pored Vavilona, uredila je na stotine drugih emisija iz kulture, Metropolis, Vidik,Tv feljton, Kulturni centar itd. Piše i objavljuje književnu kritiku u većini srpskih književnih časopisa i dnevnom listu Politika. Do sada je objavila knjige: Žrtvovanje kralja, mit u dramama Ljubomira Simovića i dve knjige izabranih književnih kritika i eseja – Tri i po i Identitet u procepu. U nekom ranijem životu pisala je i priče pa je zastupljena u tematskim zbirkama priča domaćih autora: Čarobna šuma (srpska erotska priča), priredili Vasa Pavković i Dejan Ilić, Radio B92, Beograd, 1996. i Na tragu (srpska krimi priča), priredio Vasa Pavković, Biblioteka Reč, Pančevo 1998. Dobitnica je Nagrade Sterijinog pozorja za teatrologiju i nagrade Milan Bogdanović za književnu kritiku. Kuva, pere, čisti, skija se i vozi bicikl, voli i mazi sve životinje u svome stanu i van njega zajedno sa mužem i dvoje dece.


Ovaj članak je objavljen u martu 2019, u okviru temata Buđenje.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Intervju.

Povezani članci

Adriana Zaharijević – Biti određeni pol je proces, postojanje

Dragan Paunović: Vampirska tematika u svakom trenutku ima svoju publiku

Ana Ristović: Moje pesme su onoliko moje koliko su i tuđe

Ostavite komentar