Podeli na pola
Na stolu papir,
Presavij,
Presuj,
Podeli na pola.
Origami.
Napravi pticu od papira.
Napravi hiljadu ptica od jebenih belih papira
Spusti ih na sto.
Upali televizor.
Napravi ratnu situaciju.
Okupiraj grad.
Iseci leševe.
Uđi u hram.
Pomoli se bogu.
Grupiši ljude
U kolone.
Logore.
Udaraj takt
Započni marš
Stvori situaciju.
Nalakti se na sto.
I mirno posmatraj ptice od papira.
Kad se setim proleća 1999
Izgubio sam nadu,
osećam se loše,
preostaje mi samo da se sećam
proleća 1999.
Izgubili smo nadu da će goreti ovaj grad
i da će profesori ostati nemoćni.
Rasla je trava i žuti maslačci
sve kao u pesmama nemačkih ekspresionista.
Tela su se raspadala pred našim očima.
Predgrađe i pruga,
kasarna i zastava.
Svako veče sam šetao
pored atomskih skloništa,
I čekao sirenu.
Profesori književnosti ostali su isti
u svojim malim kabinetima
sa velikim pričama
i debelim kovertama
novčanicama u džepovima.
Nisam udahnuo vazduh
Nisam osetio katarzu.
šetam pored luna-parka
i gledam automobilčiće kako se sudaraju.
Mali kabineti su na istim mestima,
sa debelim kovertama u istim džepovima,
još uvek u velikim pričama,
i avionima nad glavama.
Preostaje nam samo
nostalgija za modernom,
nostalgija za katarzom
1999.
history channel
i dokumentarni filmovi
iz drugog svetskog rata.
To obični ljudi nikada neće razumeti,
na šetalištu kraj reke
u svojoj tihoj morbidnosti
oni kupuju sladolede
dovezene u hladnjačama
i voze decu automobilčićima.
Pesnik u bolnici
Bilo koji pesnik,
Mogao je dospeti u bolnicu.
Ležao bi u krevetu,
Na beloj posteljini,
Ispod grane jorgovana.
I posmatrao sobu
Izmučen kosmos oko sebe.
Bilo koji pesnik
Mogao je nositi bilo koju zastavu
Umoran i bled.
Bilo koji pesnik,
Ako je živeo u u XXI veku,
Mogao je čitati Orvelove eseje
I saznati da se Čerčil
U jednom trenutku divio Musoliniju
Bilo koji pesnik
Mogao je ostati sam
Odbačen od devojke
Sa kojom se ljubio
U hladnoj februarskoj noći.
Svaka je moja pesma
Izmučeni kosmos
Sa pesnikom u njemu
U bolnici, na krevetu…
U takvom stanju
Svi putevi su zatvoreni
Nemoguće je otići.
Siniša Tucić je rođen 22. februara 1978. godine u Novom Sadu. Masterirao je na odseku za srpsku kljiževnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu na temu „Slika sveta u delu Dositeja Obradovića”.
Objavio sledeće zbirke poezije „Betonska koma“ (1996), „Krvava sisa“ (2001), „Nove domovine“ (2007), „Metak“ (2012), „Pobacani pasvordi“ – izbor iz poezije sa prevodom na engleski (2012). Jedan je od priređivača zbornika nove novosadske poezije „Nešto je u igri“ (2008) Zastupljen je u sledećim antologijama i izborima iz poezije: „Iz muzeje šumova“ – antologija novije srpske poezije 1988-2008, priredio Nenad Milošević, Zagreb (2009), Ulaznica – eintrittskarte, Panorama srpskog pesništva 21. veka, Panorama der serbischen Lyrik im 21. Jahrhundert, u saradnji sa časpisom Ulaznica iz Zrenjanina, priredio Dragoslav Dedović, Drava, Austrija (2011), „Prostori i figure“ – izbor iz nove srpske poezije, priredio Vladimir Stojnić, Beograd (2012), „Van, tu: Free“ – izbor iz nove srpske poezije, priredili Vladimir Đurišić i Vladimir Stojnić, Cetinje (2012) i i „Restart“ Panorama nove poezije u Srbiji „Restart“, Beograd (2014).
Urednik je edicije kratke proze „Iza barikade“ koju izdaje Asocijacija „Kulturanova“. Aktivista je Novog kulturnog Naselja.