Razgovor sa Slobodanom Tišmom, piscem i muzičarom, vodio Svetolik Jozić.
Čim je izašla iz štampe Bernardijeva soba, Maja Solar mi je poklonila primerak pošto je bila recenzent. U posveti je bila posveta ’’pozdravljam te dragi Svetoliče’’, odmah iznad vaše posvete/pozdrava okeanu’’ potom sam i sam pisao o tome i upravo ta knjiga mi je bila favorit za Nin-ovu nagradu. Kakav je značaj za Vas imala Nin-ova nagrada? I šta uopšte mislite o književnim nagradama?
Naravno, Ninova nagrada je imala za mene veliki značaj. Pre svega na javnom planu, postao sam poznat, sugrađani su to dočekali sa velikim odobravanjem. Ali u književnom svetu se nije bog zna šta promenilo, bio sam marginalac i to sam i ostao. Ozbiljne nagrade, u koje spada i Nin-ova, su dobra stvar, pre svega zbog finansijske potpore. Ali sve to prođe, slava je prolazna, novac se potroši.
Na početku ste delovali u okviru novotalasnih bendova La Strada iz koje je proistekla Luna. Oba benda su dobila imena po filmovima istaknutih svetskih režisisera, Ulica po istoimenom Felinijevom filmu, a Mesec po Bertolučijevom. Zašto? Da li ste odustali od muzike?
Ti filmovi su mi tematski veoma bliski. La Strada govori o ljudima sa ivice društva, a La Luna se bavi odnosom majke i sina. Od muzike ne mogu nikada odustati pošto se uvek nalazim usred nje, bilo da je to moja unutrašnja muzika ili ona koju slušam i koja dolazi iz spoljašnjeg sveta.
Učestali motiv u Vašoj poeziji i prozi je okean, npr. sa albuma La Strada: “Sloboda nisi, oslobođen/ Šta ćeš učiniti sa sobom u praznoj kući?/ Slobodan si za večnost/ Šta ćeš učiniti sa sobom u pustom vrtu?(…)/ Okean, pun je reči (mačeva)/ Okean je (grad) je tužan iza sutona.’’ Dakle, okean nije samo grad, mnogo je više. Šta za Vas predstavlja okean?
Okean je uglavnom nenastanjen, to je zemaljski prostor koji je ljudska ruka najmanje izmenila. Univerzum je preko okeana najviše prisutan u ljudskom svetu, kako u untrašnjem tako i u spoljašnjem, zapravo, on je sam rub univerzuma, kao i nebo, ali je mnogo konkretniji, voda je opipljivija, materijalnija je i to nas zato tako uzbuđuje.
Grad je takođe često mesto događaja vaše proze, ali za razliku od Levijatana ili pak Moloha koji guta sve pred sobom, grad je mesto magije, oneobičenih svakidašnjih trenutaka. Otkud onda bekstvo od grada kao u slučaju Pište Petrovića, Ili u (Đ)Urvideku?
Urvidek je gradić, dakle, po meri čoveka, urbani prostor stvoren za u-živanje. Tu čovek pesnički obitava, kako je govorio Helderlin. Megalopolisi su dehumanizovani, oni su mesto strave. Pišta beži iz grada jer nema drugog rešenja, iako sam kaže da je grad njegov autentični prostor i da nije ljubitelj ruralnog ambijenta. Ali on gubi sve, zapravo, ono najdragocenije, na primer, veče u gradu koje je sam tren večnosti.
Samoća je jedina izvesnost Vaših glavnih junaka, kako u romanu Quattro Stagioni, tako i u Bernardijevoj sobi. Koliko je danas čovek sam, a koliko slobodan u toj samoći i svetu ovakav kakav jeste? U jednom intervjuu kažete “Mnogo vremena sam izgubio i još uvek spavam; taj san novosadsku urbanu prozu brani i iskupljuje.’’ Nije li to san o slobodi I samoći povrh svega?
Postoje dve samoće, egzistencijalna i metafizička. Šta je teže podneti? Prva je uzrok teskobe, a duga strave. Biti sam je temeljna istina u kojoj je teško živeti. To je susret sa samim sobom koji je zapravo nepodnošljiv. Biti bez otklona to što jesi, ne postoji onaj drugi koji je inače uvek prisutan i koji nas permanentno relaksira, zapravo tako živimo i u-živamo. Biti sam, da li je to sloboda, nepostojanje bilo kakvog ograničenja, ili je to definitivno utamničenje? Na to pitanje odgovor ima samo smrt, tj. transcendencija.
Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.
Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Intervju.