Image default
Intervju

Rumena Bužarovska: Oduvek su me fascinirale priče iz naše svakodnevice

Razgovor sa Rumenom Bužarovskom, makedonskom spisateljicom, profesorkom američke književnosti vodila Marijana Nikolajević.

 

Pre nego što krenem sa pitanjima, želela bih da tebi i čitaocima ispričam anegdotu vezanu za sam naslov zbirke priča Moj muž. Naime, prijateljica koja mi je pozajmila knjigu poslala ju je po svom mužu, na šta mi je on rekao: Ljudi me čudno gledaju, jedan tip mi je čak i namignuo, možda je do naslova”; zatim kako sam bila sa prijateljicama na moru na pitanje: ”Šta čitaš” odgovor je bio ”Mog muža”, ”Daj ga malo meni”, čikale me one. Najzabavniji momenat je bila izjava: ”Ideš da spavaš, je l’ sa Mojim mužem?” i sl. Potom, kad je knjigu trebalo da vratim, ja sam se požalila prijateljičinom mužu kako sam je malo oštetila. Stigla mi je SMS poruka: ”U kom je stanju Moj muž?”, ”Pa malo pohaban, nabaviću ti novog muža”, ”Ne treba. Baš takav treba i da bude – ofucan.”

Kako se nosiš sa tom popularnošću gde smo se sve moje prijateljice i ja otimale oko tvog Muža?

Vidim da sam popularna u Srbiji i čujem da volite “Mog muža”, ali pošto ne živim tamo, ne osećam tu popularnost u svakodnevici. Knjiga je postala popularna dosta brzo, pa kad sam se nakon godinu dana vratila u Beograd svi su se drugačije ponašali prema meni. U principu ja se nisam promenila, nego je odnos drugih prema meni. Ali pošto nisam tamo, to ne primećujem. Ono što primećujem – ponekad mi neka od čitateljki napiše poruku da je pročitala Muža i da joj se dopada, ili dobijem recenziju – što me veseli.

 

Zbirka se sastoji od jedanaest priča, gde su akterke žene različite dobi i sve pripovedaju samo o svom mužu. Zašto baš tu prisvojnu zamenicu koristiš u naslovu?  Kao da se to “moj” značenjski odnosi na ”moj teret”, ”moje breme”, ”moj krst”?  Sa druge strane, muž u pričama je pasivan, aktivan je samo kao princip patrijarhata, gde je žena i dalje rob tradicionalne uloge koja joj je nametnuta.

Naslov sam odabrala zbog kolokvijalnosti izraza. Znala sam da će doći do situacija kao one koju si opisala i bilo mi je jasno da će naslov biti zanimljiv, jer on zapravo jeste malo pop i može da deluje kao “chick lit”, iako nema veze s tim. Dopada mi se kako ljudi reaguju na naslov, pogotovo muškarci. Tu je lepeza različitih reakcija: od “uuuu”, kao da radim nešto zabranjeno, do toga da su instantno nezainteresovani da pročitaju nešto što je žena napisala jer se odmah vidi kakve stvari pišu žene, po samom naslovu, do toga da misle da naravno nemam o čemu drugo pisati osim o mom mužu, jer je to moj identitet.

 

Tvoja proza je univerzalna, mestimično lokalno obojena, u Osmici na primer predstavljena je svakodnevica, ali to su više potresne priče zato što ih živimo upravo sada. Upečatljiva je priča ”Meso za ručak” gde je žena razapeta između supruga, svekrve i svekrvine mačke. Kako dolaziš na ideju da baš o tome pišeš, bliskim rođačkim vezama, i to sa finom tananošću da se ništa ne da sakriti ispod tepiha? Zapravo, otkud ideja da pišeš o društvenim kalupima?

Oduvek su me fascinirale priče iz naše svakodnevice koje reflektuju duboko bolesne odnose na koje smo se nekako navikli, kao da su deo naše tradicije. Spomenula si priču “Meso za ručak”, u kojoj je  groteskno prikazan  odnos:  majka – sin, pa onda majka – snaha u realnosti: jedino mesto gde je žena neprikosnovena u patrijarhatu je ono u domu, u ulozi majke, tako da se i žene uklapaju u taj princip i onda razmaze sinove i osećaju se kao da im je neko oteo ulogu kad se u kući pojavi supruga, odnosno  zamena za majku. Poenta onoga što pišem je baš da ne krijem ništa ispod tepiha –  onda bi bile bez poente. A i da konkretno odgovorim na  pitanje, nije da mi je ideja došla najednom, u stilu “e sad ću pisati o ovome”, nego je došlo malo po malo, kroz promatranja okoline, kroz čitanja knjiga i kroz vežbanja. Dugo sam vodila dnevnik i svaki put kad sam bila u inostranstvu pisala bih puno pisama, pa se to tako nekako razvilo u ovo danas.

 

“Osmicu” sam doživela kao nekakvu uvertiru u sledeću zbirku, tj. knjigu “Moj muž”. Da li si imala ideju da se nadovežeš temom ili je to tema, ta nekakva balkanska svakidašnjica  koja ti zaokuplja pažnju?

Nisam imala ideju da se nadovezujem. Jednostavno, to su teme koje me zanimaju. Možda ću se nekad u životu baviti i drugim temama, ko zna, a možda i neću. Pazim da zbirke imaju nekakvu svoju sub-tematiku, ali to sam napravila planski kad sam počela raditi na  zbirci “Moj muž” pa sam odredila poziciju naratorki i ona ideja da žene pričaju svoja iskustva, ali da same sebe (kao što ih i  društvo definiše) definišu kroz identitet (tj. profesiju) svog muža, iako je to apsurdno.

 

U zbirci “Moj muž”, u svakoj priči ima i doze ironije ali i humora, svakoj osim možda “Supe” i “Lile”, gde je patrijarhalna sredina brutalna, naroičito u “Lile”, tu je sredina kao takva naprosto progutala ženinu volju.

Čitajući, upravo, Lile, čitatelj ostaje u šoku, ali bez pretenzije da ženu osudi, da bude ljut na nju zbog odsustva reakcije, već upravo kivan na patrijarhat, jer on uistinu jeste uzrok takvih nekih sudbina?

Priču sam bazirala na nečemu što znam da je istina i zato mogu da tvrdim da patrijarhat jeste uzrok takvih sudbina. Žena u “Lile”, takođe, ima svoju volju nakon što joj se desi tragedija. Ona zna šta joj se dogodilo i rešava da kazni muža, jer on jeste uzrok te tragedije – iako je i on “žrtva” tih bolesnih vrednosti. Naratorka onda preuzima kontrolu nad svojim životom, izlazi iz kuće i pokušava da “uživa” u nekim instantnim sitnicaima poput hrane i šopinga, kao što često radimo kad pokušavamo da se zalečimo.

 

Nedavno je izašla još jedna zbirka tvojih priča “Nikuda ne idem”. Tu si gotovo nemilosrdna prema balkanskim kompleksima, raščlanjavaš lažni moral od naizgled pitome domaće sredine u opoziciji sa dijasporom? Tu imamo i dirljive porodične momente, ali iz prikrajka vrebaju predrasude i sitne pakosti. S obzirom na naslov, u samoj analizi otišla si predaleko, ne?

Ne znam šta je to predaleko – to mi zvuči kao da sam preterala, a mislim da nisam. Često mi ljudi govore da sam “brutalna” ili evo “nemilosrdna”, da te citiram, ali imam teoriju da je to zbog toga što se to ne očekuje od fino vaspitane devojke i onda žene. Zapravo volela bih da budem i brutalnija. To učim od moje omiljene spisateljice Fleneri O Konor. A volela bih da budem i nemilosrdna prema sebi, kao što radi Lucija Berlin. Možda nekad.

 

I u “Mužu” i u “Nikuda ne idem”, završnica je u masovnom povraćanju književnih likova. Otkud baš povraćanje? Da li je to tvoja kritika sveta o kojemu pišeš?

Jeste, u zbirci “Moj muž” rešila sam da otrujem оne likove koji propagiraju lažni moral, a onda sam taj isti princip ponovila i u “Nikuda ne idem”, time što sam tamo otrovala kolonijaliste i njihove robove iz visokih društvenih krugova. Baš zbog ovog principa sam htela da imam priču koja se isto zove, zato što mi je i simbolika Osmog marta jako bitna –  a praznovanje ovog dana se često pretvori u grotesku ili u neki tužan prizor.

 

Možeš li reći za naše čitatelje – šta te inspiriše? Kakav ti je odnos sa studentima? Kako i koliko uspevaš u aktivizmu, da li je izazov veći gde je stega patrijarhata još uvek rasprostranjena?

Pa, svakodnevica me najviše inspiriše, mislim da se to vidi u mojim pričama. Što se tiče društvene angažovanosti, evo, pogotovo u vezi sa feminizmom, to najviše volim da radim kroz zajedničke inicijative sa mojim fantastičnim prijateljicama iz Makedonije, a najdraža mi je PičPrič, javno pripovedanje ženskih priča, nastupe koje organizujemo zajedno s koleginicom Anom Vasilevom, gde su nastupili i Marija Ratković, Mima Simić i Asja Bakić, a na večeri pripovedanja kvir priča “Sramota” koju isto vodimo ja i Ana su nastupili Lejla Kalamujić i Jelisaveta Blagojević. Tako smo dobro prihvaćene i tako nam dobro ide da je teško verovati da je društvo konzervativno. Očito postoji želja za promenom.

 

Koliko smo mi zapravo slobodne u svetu kakav jeste?

Eh, znam da je temat sloboda – ali meni je stvarno uvek nelagodno da pričam o slobodi.  Zapravo, ne osećam se lagodno u tom konceptu: em je prekompleksan jer se radi o nizu drustvenih i istorijskih uslova, em je nekako postalo normalno da se priča da je sloboda u glavi i ne znam, ako se osećamo slobodni, onda smo zapravo slobodni itd. Ja mislim da niko nije slobodan. Svi smo robovi nečega ili nekome. I da, ne želim da zvučim pametno kad ovo govorim.


Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Intervju.

Povezani članci

Miloš Biković: “Glumac bez publike ne postoji”

Aleksandar Šurbatović – Apokalipsa je stalno stanje stvari

Vladimir Tabašević: Sa identitetom je stvar prosta, samo ako si dovoljno slobodan shvatićeš koliko je fluidan

Ostavite komentar