Image default
Poezija

Sofija Živković, Izbor iz knjige “Uri Leser je čekao”

Odabir iz knjige Uri Leser je čekao

JANUARSKA MAGLA
I SVE DRUGE NESUGLASICE

Miris tamjana zapaljenog na ringli
Odiše nežno kao zvonik stare crkve
Sa koga otpada vreme,
(Kupujemo nečji parfem da bismo
Mogli da tog nekog volimo još malo),
Lavež pasa nas šiba po vratnim žilama,
Zvezdana noć se pojavljuje pritiskanjem dugmeta
u liftu;
Mansarda, život upakovan kao neotvorena posteljina,
Zaštićen rešetkama,
Predvečeri u malom gradu izgledaju
kao gluvo doba pa ubrzano hodam,
Strah me je, zato se ponavljam;
Plato za kurtizane i sve druge otpadnike,
i sve druge lučonoše,
Trista mučenika pohranjeno i isto toliko ruža
od kojih je napravljen parfem,
Povod za hodanje po magli,
(Kaldrma i sneg, kaldrma i magla),
Nežno, dok čekam da se pojavi nečija senka
pa tek posle taj neko,
Ili moja senka bez mene, ili ja bez senke,
Kiša je padala celu noć
i nadjačavalo se tvoje disanje sa njom,
(Budite me, kiša i ti,
Budite me da bih mislila o vama)
Nežno kao kada mi neko ljubi očne kapke
Ispod kojih je zelena boja u nekom valeru
koji samo Uri vidi;

Liftom do zvezda, izvan onoga
što mi govore da je stvarnost,
A ja znam samo da je danas januar,
(Svugde u meni samo kaldrma)
I opet ta ista flaša šampanjca
koja se rasprsla u mojim kapcima,
Kao što sam već rekla ranije,
Ali iz nje dolivam neprekidno,
Sav ovaj januar nalik je nekom rastanku
u kome ima isuviše nežnosti
I, možeš me prodati kome god želiš za trista ruža.


OKTOBAR NA MORU

Ovo je prvo mesto odakle ne smem
da pošaljem dopisnicu
O tome kako se onog jutra zavesa
povlačila sporo sa naših prozora u nebo,
I nisam sigurna da li ti to sve treba
kao što meni stvarno treba ovaj pesak,
Morski vazduh na steni koji ispira rane,
Da, zaista želim da te sačuvam, od čega – ne znam,
Želim da te sačuvam uvek u jednom datumu,
Da sve bude oktobar,
a umesto vrtova da imamo more,
(Poslušaj me, stvari koje osećam
nisu kao predmeti, ne možeš ih složiti jednu na drugu),
Koliko umnoženih odraza u ogledalu,
(Čuj, stvari koje osećam
nisu kao predmeti, ne možeš ih baciti jednu po jednu)
I kada bismo samo malo verovali moru
sve bi bilo drugačije,
Usklađuju nam se oblici lica,
Predeli kojim hodamo, a posle idemo na stenu,
Jer more zna više od nas,
Mirisi tela se tamo mešaju brže,
Posebno kod vas bestelesnih,
Zapitam se o Uriju, koji me je morao poznavati,
Nekim rečima koje izgovoriš
Odliješ iz mene toliko mnogo krvi
da mogu da stvorim drugi Dunav,
Volela bih da smo samo jesen, a to nije teško,
dovoljno je zamisliti toplu maglu,
Uostalom, piše jasno na tvojim vratima, nevidljivim alfabetom:
oktobar je najlepši na moru.


Sofija Živković, diplomirala je na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Filolškom fakultetu u Beogradu. Objavila knjige Sobe (poezija), Kafa u pet (poezija), Intimni vodič kroz Dorćol i okolinu (proza), Trojna monarhija (izabrana poezija na mađarskom i nemačkom), a u Austriji je izašla njena knjiga poezije na nemačkom, pod nazivom Grüne Nacht in Babylon, Aramo, Beč, 2018. Prevela je sa španskog Kortasarovu knjigu predavanja Časovi književnosti. Dobitnik je stipendije za pisce AIR Krems u Austriji i prevodioce Looren u Švajcarskoj i EUK u Nemačkoj. Živi u Beogradu.


Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.


Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Nataša Božić, poezija

Dajana Petrović, poezija

Mile Lisica, Ako ugasim televizor

Ostavite komentar