sretanja
nema bitne razlike (ni jasnog razgraničenja)
između velikih i malih sretanja,
gde god da su počinjala i ma kad završavala.
pružili smo ruke u prolazu i videli svetlost
dva zagrljena muškarca, dve uplakane žene
deca oko stola sa sitnim kolačima
anđelina sa dve sise na dlanovima.
sve je moralo da se desi.
svet se izgradi u svakom razmenjenom pogledu
dodir ga oblikuje po boji i mirisu
potom ruši.
svaki odlazak, oboren nos
zbogom, više se nikad nećemo sresti na ovom mestu
iako su mesta sve što ostaje,
iako se samo po njima raspoznajemo.
placebo
večeras u našoj sobi pada sneg pod njim večeramo
ogrćemo se ćebadima i jorganima
hladna su nam stopala.
u šoljama je zamrznuta kafa od prekjuče
mi ne pijemo kafu,
mi se samo razboljevamo
(rekao sam ti da su svi vitamini u kori
koju guliš i bacaš).
gledamo božićne filmove,
mrzimo ih i gutamo kao antipiretike
tako je kad veruješ u placebo:
sa svakim sledećim
statistički je manji mortalitet
u našoj dnevnoj sobi.
ne osećaš ništa što bismo mogli prepoznati,
a i ne moraš ništa osećati.
postaje lako:
pustiti sneg u sobu
radovati se nevidljivim suncima
koja mogu da odrede početak
za naše ili bilo čije ozdravljenje.
samo još neće.
Srđan Gagić: rođen 1988. godine u Novom Gradu, BiH. Apsolvent srpske književnosti i jezika na Fililoškom fakultetu u Beogradu. Član uredništva studentskog časopisa za južnoslovenske jezike, književnost i kulturu Balkan express, Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Poezija mu je objavljena u više časopisa i zbornika.