Recik laža
Udahni grad bez filtera, dušo
Tvoji đonovi rastočeni u strasti prema asfaltu
U grudnom košu mostovi i raskrsnice svili gnezdo
Uz zvonku pesmu tramvaja u krošnjama solitera
Usana punih opiljaka
Ljubiš svoju zgodnu industrijsku devojku
Betonskog pogleda i idealnog glasa sa razglasa
Puštaš da ti šapuće o deterdžentima i sapunima
I sanja izgužvane i zajapurene skverove
Rasklapaš je i prepravljaš
Iskonzumiraš je i odložiš
U kutiju za reciklažu
Da ti je poprave da ti sutra opet bude strana
Ugasi grad pod čelom, dušo
Speri dokaze, spali sećanje
Ti ja i to
Od jednog spontanog zagrljaja
Otvorilo se more
Mogao si šetati sve do dna
Mogao si zapomagati
Ribe ne mare za dva ludaka
Za dva dijahronična putnika
Sa omčama stida oko glatkih vratova
Sa omčama ljubavi zategnutim
Oko pogleda
Sve su noći Valpurgijske
Sva su svitanja crvena
To nije ničija briga
Postoji samo jedan pad
I tiče se ubrzanog disanja
Nek se zatvori more
Nek halapljivo proguta
I ovaj izgovor
Dok namerno tonemo
Nema nas na površini.
Nema ni površine.
Netremice
Dolaziš uvek tiho, da ne probudiš gromove.
Carica drema, dvorske dame dremaju.
Drema ovo more rastegnuto između palca i kažiprsta.
Nema te vekovima
i koji dan više.
Vetrimo sećanje, ribamo kože,
Ljuljuškamo lađe i zatežemo jedra.
Mi smo sve što noćas rominja
I uništava satove.
Jer toliko nam je beskrajna nada
A večnost tako kratka.
Dolaziš uvek bledo, kad te niko ne zove.
Valentina S. Topalović: je rođena 28. jula 1990. godine. Studira grčki jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavila je prvu njigu poezije pod naslovom Soha nebeska 2013. godine.
Autor fotografije: Vyacheslav Beda