Kraj
Tu je. Osmehnula sam se videvši je kako pere limenu posudu na česmi, dok sam ja zatezala povodac pokušavajući da umirim psa pred naletom golubova. Za to vreme, njen pas je mirno stajao pored i čuvao im torbe. Neki dobri ljudi su postavili tu limenu posudu za ptice i životinjice iz parka i vezali je lancem za česmu, kao što se vezuje bicikl za banderu ili čovek za psa. Ona je na sebe preuzelada je svako jutro s cigaretom u ustima propere od prašine. Baš kao što je moja tetka umela da puši i pere sudove istovremeno. U početku sam je kopirala s grisinama da bi kasnije, kad sam smela da joj kažem da pušim, tetka počela da me trenira, opusti se, nemoj da misliš na cigaru, zamisli da si moler, ma izvadi tu trojku, što da se mučiš…Beskonačno me je zasmejavala. Viđala sam je na još dva mesta. Oko podneva je prodavala časopis o beskućnicima ispred apoteke. Tako sam joj prvi put čula glas, čio i nežan, nazvala mi je dobar dan i zahvalila za novac. Po toplom vremenu njen pas bi ležao pored njenih nogu. Po jakom vetru i mrazu pravila bi mu zaklon od torbi, postavljala vreću za spavanje odozdo. Baš kako je i mene tetka ušuškavala. Kažu da je prva razumela moje žalbe na hladnoću bele posteljine i od tada je svaka kuća imala po par šarenih čaršava. Zabavljala me je pričama iz svog detinjstva, pričala mi o mami i tati kad su bili mladi, o smotanim i zlim rođacima, znala sam i više nego što je trebalo o svima njima. Osim o njoj. Popodne je hranila golubove, tamo, iza fontane. Fontana je bila velika, u obliku Zemljine kugle s upozorenjem da voda nije za piće. Uglavnom je služila za prepoznavanje turista, ko bi se drugi slikao na takvom mestu. Ali tamo, malo iza, u zadnjem delu parka, carevali su golubovi. Ona bi im s ribolovačkim šeširom na glavi razbacivala suvi hleb iz kese, pas bi mirno stajao i čuvao njihove torbe, a golubovi su se gurkali i gukali svakog dana, bilo da je januar ili jul. Toliko je predano hranila te golubove, pričala im i brinula da svaki dobije šansu za zalogaj, da je izdaleka izgledala kao ulje na platnu, Žena koja baca zrnevlje kokošima, ima svoju livadu, životinje i šumu. Jednom sam i ja tuda prošla sa šeširom za sunce, moj pas se zaleteo u zamišljene mrvice, golubovi su se sjatili, jedni u red da im bacim hleb, drugi u blok da teraju psa, očnjaci su se iskezili, perje se uskomešalo, jedva smo krenuli dalje. Ona, njen pas i njihove torbe su mirno stajali pored. Samo je njena desna obrva bila podignuta. To je bilo njeno mesto i njen posao. Baš kao što me je tetka učila. Bilo je dovoljno da nakostreši obrve i shvatila bih u sekundi da nije bio dobar dan, nije bilo prostora za mene, osetila bih kako me mislima tera od sebe. Sve ređe sam je viđala. Redovno sam obilazila park, išla u trgovinu tik do apoteke, produžila šetnje sa psom do centra za ljude bez doma, vrane su najurile golubove, limena posuda je dobila noge. U sebi sam je pozdravljala, izvinjavala se što je nikad nisam pitala treba li joj nešto, kako živi, što sam mislila da je dovoljno da kupim časopis jednom mesečno, što joj nikad nisam rekla da me podseća na moju tetku, da ponekad deluje jednako nedostupno kao ona, da je otišla, a nisam je pitala, zašto je bila tako udaljena, samotna, ima li muža, decu, jesu li je oterali, je li ih prezrela, kao što je mene, da li što sam neudata zatrudnela ili udata abortirala. Sve dok je jednog dana nisam ugledala kako sedi na klupi blizu česme. Na zemlji su ležale torbe i flaša. Uzela je flašu, dobro potegla iz nje, pa je čvrsto zatvorila i ćušnula u torbu. Zatim je izvukla neku činiju, obrisala je rukavom, napunila vodom i spustila pored česme. Baš kao što je moja tetka ostavljala vodu za vrapce u tanjiriću među saksijama. Obe su imale prćast nos, labavo svezanu, bogatu punđu, male i jake šake. Baš kao ja.
Tamara Kovačević je rođena u Beogradu 1976. godine. Kratke priče i poneku pesmu učila je da piše na literarnim radionicama pod mentorstvom Lidije Dimkovske. Radovi su joj objavljeni u zbornicima Biće bolje – Bože i Paralele iz Ljubljane, Kniževni elementi iz Bitole, u Balkanskom književnom glasniku, brojnim časopisima i portalima. Dobitnica je treće nagrade za priču Mačetom ćeš me, mačetom ću te na Trećem regionalnom konkursu za kratku priču Biber i prve nagrade za priču Taj neki zvuk na natečaju Zašto skrivaš lice u organizaciji Centra za kreativno pisanje Zagreb.
Budući da je Libartes neprofitna i volonterska organizacija, ukoliko možete i želite da podržite naš rad i finansijski, novac možete uplatiti kao mesečnu donaciju preko Patreona, ili na račun:
205-0000000270414-57 (dinarski, Komercijalna banka)
205-0070800051760-42 (devizni, Komercijalna banka) SWIFT/BIC: KOBBRSBGXXX
Hvala!